Kalkuta - Zapuštena prestonica Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Voz na relaciji Amritsar - Delhi - Varanasi - Kalkuta je kasnio samo sat vremena u dolasku na glavnu železničku stanicu u Varanasiju. Relativno dobro smo spavali u vozu, s tim što se kašnjenje produžilo na četiri sata. Jedno 100 kilometara ispred Kalkute smo doživeli da naš voz, u pokretu pretiče drugi, znanto brži..... I to je moguće u Indiji.

Kilavi voz za Kalkutu

Stajali smo na skoro svakoj stanici. Totalno smo se smorili, ali nas je činjenica da više nećemo koristiti vozove za dalje putovanje po Indiji, držala u životu. Jednostavno, nismo imali sreće. Svi vozovi su nam kasnili prosečno po tri sata.

Borba sa taksistima

Glavna železnička stanica u Kalkuti je označena kao Howrah (HWH). Nalazi se u istoimenom predgrađu Kalkute, sa druge strane reke Hugli (Hooghly) Stanica je ogromna, poput one u Cirihu ili Frankfurtu. Pratili smo rulju i izašli na glavni izlaz/ulaz. Ugledali smo sedamsto metara dug Houra most koji je dobar orjentir i jedan od simbola grada.  

Ispred stanice je ogromna buka od sirena vozila koji prolaze i urlika ljudi. Ugledali smo pult za pre-paid taksi, ali smo dobili savete da je bolje da reku pređemo brodićem, pa tek onda da uzmemo taksi. Tako se izbegava gužva. Ignorisali smo milion taksista i krenuli ka stanici za brodove. Karta je 4 rupija. Nije bilo gužve ali je došlo do zastoja brodova. Posle desetak minuta smo zaplovili i posmatrali Kalkutu sa reke. U panorami grada nema nebodera i poslovnih zgrada, kao recimo u Mumbaju. Isticale su se samo kupole nekih kolonijalnih zdanja.

Čim smo napustili brod i na glavnoj ulici potražili taksi, naišli smo na problem. Niko nije hteo da nas vozi po ceni od 50 rupija (a realno je 25) do kvarta Čourindži (Chowringhee). Svi su tražili sto ili dvesta. Ušao sam u raspravu sa taksistom koji je insistirao da nas vozi za 100 rupija. Umešao se jedan student koji je želeo da nam pomogne. Ni on nije uspeo da spusti cenu.

Voznja taksijem do hotela

Drugi taksista se zaustavio i na jedvite jade prihvatio da nas vozi za 60 rupija. Otvorio je prtljažnik trulog Ambasadora, te smo spustili kofere na masno postolje. Za svaki slučaj sam slikao broj registracija, u slučaju da taksista pobegne sa prtljagom. Sedišta su bila skoro čista. Nije bilo gužve na prostranim bulevarima, pa je taksista "gario" svoje vozilo. Brzo smo zašli u veoma prometan kvart Čourindži i nekako našli ulicu Royd. Bio je izazov objasniti taksisti ime ulice, jer nije umeo da pročita na papiru, ali je nekako na kraju shvatio. 

Hotel Sunflower, latice suncokreta su se davno osušile

Ušli smo u narandžastu zgradu napravljenu krajem XIX veka. Na petom spratu je hotel.  Sva sreća pa je radio nedavno remontovani lift iz 1940. godine. Pokreće se uz pomoć specijalnog ključa, koji je kod lift boja (iliti liftara ili vozača lifta). Na petom spratu je baštica i velika terasa. Prostorija u kojoj se gosti prijavljuju je prilično štrokava. Dočekao nas je jedan, slobodno mogu reći klinac, koji je menadžer hotela. Otvorio je razlistanu svesku i nekako našao moju rezervaciju. U međuvremenu sam provirio u jednu sobu i nisam bio oduševljen. Naprotiv. Razmišljao sam da odemo da potražimo neki drugi hotel. Pojavio se jedan mladi bračni par Amerikanaca, te sam ih pitao o utiscima. Rekli su mi da su i oni tražili nešto bolje, ali da nisu našli ništa ispod 50$. Odlučili smo da, ipak, pogledamo sobe.

Poveo nas je na prvi sprat i pokazao nam dve sobe. Prva je bila velika, nerenovirana, sa prozorom, ali bez tople vode, za 900 rupija. A druga, renovirana, sa toplom vodom, ali bez prozora, za 750. Izabrali smo ovu drugu. "Menadžer" je rekao da je renovirana desetak dana ranije.  Kupatilo je bilo odlično, ali nismo imali TV. Sledećeg dana smo se prešli, pa smo dali stvari na pranje. Videlo se da nisu koristili detrdžent, ali što je još gore, nisu prebrisali žicu za sušenje pa su neke stvari bile flekave. Ni sa peglom nisu znali da barataju, no dobro.

Hotel Sunflower

Pored našeg hotela je privatna poli-klinika, ispred koje je narednih dana stalno bila gužva. Preko puta je nekoliko dućana, u kojima smo kupovali vodu i sokove. Jedan starac nam je ponudio vožnju u rikši koja nije ni ciklo, niti moto, već, takozvana, Tana rikša. Pokreće se tako što kolica vuče čovek. Kalkuta je poslednje mesto u Indiji gde je takvo izrabljivanje ljudi dozvoljeno. Vlast se pravda time da tih 1800 ljudi ne umeju ništa drugo da rade, te su im "učinili" time što to nisu zabranili. To je zaista ponižavajuće.

Nismo videli turiste da se voze u njima, ali smo shvatili da se mladi indijski parovi voze kao da je to stvar prestiža. Taj nesretni čovek ne može da ih vuče brže od njihovog sopstvenog kretanja. Izašli smo u ulicu Mirza Galib i skrenuli levo. Odbili smo još jedno deset vozača. Sa leve strane je nekoliko dobrih i jeftinih restorana. Izašli smo na ulicu Park i krenuli ka Meidan parku.

Maiden park

Na trotoaru je dete od 10-12 godina nacrtalo kredama rad koji apeluje na njegovo siromaštvo. Kasnije je teško bilo izbrojati prosjake koji su "napadali" uglavnom strance. Na ulasku u restoran Mekdonaldsa je radnik obezbeđenja, koji svakog gosta detaljno pretresa. U nastavku je nekoliko knjižara i velikih hotela. Prošetali smo se do Viktorija memorijala, ali nismo ulazili zbog skorog zatvaranja. Svuda je bilo puno ljudi, uglavnom porodica. U parku su mnogi igrali kriket, a neki jahali neuhranjene i zapuštene konje.

Na bulevarima stoje znaci ograničenja brzine za svako prevozno sredstvo ponaosob. Tako posebna pravila važe za motocikle, minibuseve, autobuse, kamione, automobile. Pomalo konfuzno, ali niko ih, svejedno,  ne poštuje.

Bulevar i saobracajni znaci

Vratili smo se u Park ulicu i razgledali izloge. Naišli smo na luksuzan frizerski salon, ogromnu poslastičarnicu, kao i nekoliko solidnih prodavnica nakita. U stopu su nas sve vreme pratila deca koja su tražila novac od nas.

Obilazak grada, tramvaji, specijalci.....

Sutradan smo ustali rano kako bi obišli sve znamenitosti Kalkute. Uputili smo se pešice ka Viktorija Memorijalu. Prvo smo bili u katedrali Svetog Pavla (St. Paul’s Chatedral). Nismo ulazili u Birla Planetarijum, već smo se se uputili ka biletarnici bele mermerne građevine. U prelep vrt se ulazi samo iz ulice Queen’s Way. Ulaznica za lokalce je 20, a za strance 300 rupija. Ova prelepa građevina se smatra jednom od najlepših kolonijalnih zgrada u Indiji. Građena je između 1906. i 1921.godine, po planovima arhitekte Ser Vilijama Emersona, u čast engleske kraljice Viktorije.

Katedrala Svetog Pavla

Birla planterijum

Viktorija Memorijal

Unutrašnjost je fascinantna. Danas te velike prostorije ispunjavaju galerije vezane za istoriju Kalkute, ali i doba engleske vladavine. Prošetali smo velikim skladno uređenim vrtom oko zgrade, gledali fotografisanje mladog bračnog para, te smo se uputili peške ka samom centru grada. Skratili smo put kroz park Majdan, koji je pandan njujorškom Central parku, mada, sličnost je samo u površini i ni u čemu drugom.

Tramvaji su posebna priča. Sastoje iz dva odvojena vagona i stari su barem 50 godina, a izgledaju kao da ih neko svakodnevno lupa posledjih 100. Vozila su pretrpana ljudima, pa mnogi često vise na vratima.

Tramvaj na ulicama Kalkute

Ulaz u muzej likovne umetnosti nije bio moguć. Ispred velike gvozdene kapije stajali su pripadnici specijalnih jedinica policije. Pendreci su im zapravo štapovi od trske, a i štitnici su napravljeni od sličnog materijala. Panciri su posebna priča. Te "specijalce" bi naši huligani pojeli za doručak sa sve šlemovima... Saobraćajni policajci su daleko elegantniji, verovatno zbog toga što njima nije potrebna neka posebna oprema. Stoje u specijalno napravljenim uzvišenim kućicama i posmatraju. Retko reaguju na očigledne prekršaje.

Specijalci na pauzi

Zgrada vrhovnog suda (High Court) je jedna od najlepših u gradu, ali je fasada prilično zapuštena, uostalom kao i mnoge druge. Ne treba da vam opisujem prolaznike koji "krišom" zapišavaju zgradu. Pronašli smo put do crkve Svetog Jovana (St John’s Church). Spolja je lepa, ali iznutra zapuštena. Zgrada Glavne pošte je impresivna. Videli smo i crkvu Svetog Andreje (St. Andrew’s Church), a prethodno smo prošli pored neke zgrade koja pripada vladi države Zapadni Bengal (West Bengal). Zaustavljanje i snimanjanje je zabranjeno. Nismo mogli da izbegnemo prolazak kroz okretnicu tramvaja, tačnije smetlište oko šina. Kamo sreće da je to jedino gradsko ruglo....

Crkva Svetog Jovana	Zgrada glavne poste
Market, prodavci cveca	Jedna sasvim obicna tezga

Chowringhee, Indija u malom

Bez obzira na sve, arhitektura Kalkute je interesantna. Ipak, sada kada sam video najveće gradove u Indiji, čini mi se da je upravo Mumbaj najlepši u toj konkurenciji. Crno-žuta taksi vozila krstare širokim bulevarima, ali i po uskim uličicama unutar kvartova. Blizu hotela u kom smo odseli je niz radnjica, između ostalih je i radnja za prodaju čipsa. U velikom loncu su pržili razne poslastice, uglavnom žitarice. Na ulici su brojni beskućnici ložili vatru, kako bi se makar malo ugrejali u večernjim satima, ili, pak, ispekli nešto za jelo.

Prodavac voca u Chowregee kvartu

Tragajući za internet kafeom, upoznali smo jednog dobrog čikicu. Delovao je kao pošten čovek. Pozvao nas je da nam pokaže put do dobrog internet centra. Iz ulice Mirza Ghalib smo skrenuli levo u Marquisovu ulicu, te na kraju skrenuli desno u Chowringhee Le (to je mala uličica, paralelna sa velikim istoimenim bulevarom) i našli željeni lokal sa desne strane (nekih trideset metara od raskrsnice). Plaćali smo sat vremena 20 rupija na prastarim, razdrndanim komjuterima.

Nismo previše marili jer nam je to bila trenutno jedina veza sa svetom. Dekica, koji tu radi, je simpatičan, iako je bio dosadan u startu, jer mi je tražio pasoš kako bi ga skenirao. U nekim internet centrima se drže procedure, pa svakome traže neki document, a negde ne. Ovaj centar se zatvara u 21:30h. U to vreme na ulicama je znatno manje ljudi. Zadržavaju se samo oni koji nemaju gde drugde da prenoće. Podlože vatru na sred trotoara, na mestima gde nema lokala, pa se tako greju i nekako održavaju u životu.

Obilazak hrama

Na periferiji Kalkute ima puno interesantnih građevina, uglavnom hinduističkih i džainističkih hramova. Ušli smo u krivudave tunele metro stanice, na uglu ulica Čourindži i Park. Karta je 6 rupija. Vozili smo se nekoliko stanica  do stanice Kaligat. Kompozicije su stare, ali brze i efikasne.

Uz pomoć prolaznika i lokalnih prodavaca smo našli put do Kali hrama. Ceo kvart je veoma miran i slikovit. Po neka kuća i zgrada izgledaju pristojno. Što smo se više približavali hramu, to je gustina naselja bila veća. Prošli smo pored malog prostora koji su deca koristila da bi igrala kriket. Okolne zgrade su veoma skromne. Svi prozori su prekriveni rešetkama. Oko dvorišta hrama je načičkano na stotine radnji i kućica, te je nemoguće nesmetano slikati hram.

Kali hram

Lokalci skidaju obuću ispred ulaska u dvorište, ali je prihvatljivo ostaviti cipele na nogama sve do ulaska u hram. Jedva smo uspeli da se probijemo do hrama zbog prevelike gužve. Postoji verovanje da je grad ime dobio upravo po ovom hramu. Sadašnje zdanje je izgrađeno 1809. godine, na mestu predhodnog hrama, koji je postojao nekoliko stotina godina.

Ušli smo u hram, ali je gužva bila nesnosna, pa smo gledali da što pre izađemo. Istim putem smo se vratili do metro stanice, kako bi se vratili nazad u centar.

Neočekivani šoping

Sišli smo na metro stanici Rabindra Sadan i našli ulicu Elgin. U ulici je relativno malo saobraćaja, pa ima nekoliko berberina koji su zakačili ogledela za zidiće, napravili stolice od gajbica Koka Kole i našli mušterije. Naišli smo na muzej posvećen kontraverznom revolucionaru Subas Čandri (Subhas Chandra). Ipak smo odlučili da prvo vidimo mol. I tu je bilo puno obezbeđenja, ali nas nisu pretresali.

Partija kriketa

Ušli smo u ogromnu parfimeriju, koja se ni po čemu ne razlikuje od slične u Parizu ili Njujorku. Zakorašivši u glavni hol sedmospratnog, prilično luksuznog centra, osećali smo se kao da smo kročili u neku drugu, bogatu, Indiju. Za razliku od sličnih šoping molova u samom centru grada, u ovom mnoge poznate svetske marke imaju zasebne radnje, kao na primer Convers, Nike, Reebok, Levis i mnogi drugi.

Radnje pomenutih marki su luksuzne i nikada ne biste rekli da se nalazite u Kalkuti. Cene su prilagođene Indijcima. Levis farmerke su oko 30€, original Starke oko 10, Reebok majce od 5 do 20, Nike od 10 pa do 50€. Ušli smo u radnju sa fantastičnim sarijima, koji su koštali od 100, pa do nekoliko hiljada eura. Na poslednjem spratu je "food corner".

Isto tako, kada pričamo o šopingu, u Čourindži kraju je ceo jedan kvart zapravo veliki market. Prodavnica razne robe je na hiljade u marketima New Market, Hogg Market i Futnami Chambers. Interesantna je pijaca na kojoj se osim voća, povrća i začina prodaje i cveće. Nigde nema prodavnica sa suvenirima. Nađe se po neka ali su cene zapadnoevropske. Samo u glavnoj ulici Čourindži (Chowrengee), blizu Indijskog muzeja (Indian museum) i hotela Oberoi Grand, je nekoliko juvelirnica ali su one prilično skupe. Srebrni lanci i prevesci su skuplji u startu nego u Beogradu, ali cena može neznatno da se obori. U okolini je nekoliko poznatih bioskopa u kojima možete da pratite trenutne bolivudske hitove.

Hrana

Jednom smo jeli u McDonaldsu, u ulici Park. I Irina i ja smo se otrovali. Oboje smo jeli smo fish burger. Sledećeg dana smo bili u fenomenalnom lokalnom vegetarijanskom resotoranu Gupta Brothers, u ulici Mirza Ghalib. Naručili smo pirinač sa povrćem, krompir u sosu od paradajza i grašak sa indijskim orahom, ali nismo mogli da pojedemo ni pola, jer smo i dalje imali probleme sa stomacima. Do pomenutog restorana je još jedan – Dosas and more, sa isključivo južnom vegetarijanskom hranom. Ni tu nismo mogli sve da pojedemo. Nigde nismo mogli da nađemo restoran u kome će nam pripremiti običan čaj. I u Meku i na drugim mestima isključivo prave tradicionalni čaj sa mlekom.

Nasa vecera

Odlazak na aerodrom

Zamolili smo radnika hotela da nam pozove taksi telefonom. Ipak, samo je izašao na ulicu i zaustavio jednog. Ugovorili smo cenu od 250 rupija. Imali smo sreće pa nije bilo gužve na putevima, te smo do aerodroma stigli za samo pola sata. Aerodrom je priča za sebe. Negde sam pročitao da je terminal za domaći saobraćaj obnovljen, ali nisam uspeo da razaznam šta je konkretno urađeno, jer je sve izgledalo prilično oronulo i jadno.

Dobra stvar je što na samom ulazu morate sami da stavite kofer na skeniranje, te celu proceduru odmah završite. Radnik obezbeđenja je zalepio etiketu na rajsferšlus da je kofer skeniran, te samo takvog ga osoblje avio kompanije može preuzeti. Tako možete mirno da zaključate kofer, kako se prilikom transporta ne bi "zagubilo" nešto.

Cekaonica na terminalu za domace letove

Cekaonica na terminalu za domace letove

Glavni hol je mali za postojeći obim saobraćaja. Dočekalo nas je veoma prijatno i nasmejano osoblje avio kompanije IndiGo, koja postoji tek nekoliko godina. Nismo prekoračili dozvoljenu kilažu (20kg) po koferu, te smo brzo dobili boarding pass. Na svu sreću nisu merili ručni prtljag, jer bi u tom slučaju imali prekoračenje od, barem, pet kilograma. Jedva smo našli slobodne stolice. Jedino golubovi, koji su nesmetano leteli "slobodnim nebom" aerodromske zgrade, nisu imali nikakve restrikcije i ograničenja. Slobodno su leteli od stuba do stuba, bez velike šanse da ih iko ugrozi.

Brzo smo prošli "security check". Obavezno, prilikom čekiranja uzmite etiketu avio kompanije kojom letite i zakačite je na svaku kesu ili torbu. Na tu etiketu obezbeđenje lupa pečat koji je neophodan za ulazak u avion.  

Let za Bengalor

Avion IndiGo-a

Na vreme smo se ukrcali i poleteli ka jugu Indije. Zaista smo uživali u letu; u čistoći aviona, lepoti stujardesa, njihovoj ljubaznosti i opštoj sigurnosti. U cenu od 55€ za let (Kalkuta - Bangalor) nije uračunata voda, koja košta oko jedan euro, kao i gazirani sokovi. Ne treba da spominjem da bi Jat-ova karta u jednom pravcu, za istu razdaljinu od 2000 kilometara, sa vrhunskom uslugom (flaširanom vodom i komadićem Noblice, u biznis klasi), kako kaže neslavni director, koštala barem tri puta više.

Moram da priznam da sam od Kalkute očekivao malo više uređenih parkova i sređenih fasada, kao što je u Mumbaju. Ali ipak, to je deo Incredible Indije, one koja vas istovremno rastužuje i usrećuje, nervira i očarava. Mi smo se velikom brzinom približavali južnoj državi Karnataka, tačnije IT centru Bangaloru.