Delhi - Dvoje uvece legnu a troje se sutradan probude Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Puno toga ima da se vidi u Delhiju, glavnom gradu Indije sa 16 miliona stanovnika. Konstantnom izgradnjom novih linija i dodatnih stanica metroa se kretanje gradom znatno olakšava, ali je korišćenje rikše i taksija i dalje neophodno. Sem centra u kome se nalazi najveći broj znamenitosti sada je lako stići do hrama Akšardam, Kutab Minara, hrama Lotus i mnogih drugih lokacija. Delhi je prilično surov grad za život po onome što može da se vidi na ulicama.

Ima likova koji vam neprimetno prilaze i otpočinju neobavezujući razgovor na sred ulice, najčešće ispred hotela ili pred nekim hramom. Uvek to vodi ili ka nekoj trgovini ili ka uslugama. Treba se držati što dalje od takvih ljudi. Iz hotela RAK International, koji se nalazi u kvartu Pahargandž, smo krenuli u obilazak grada pešice. Stigli smo do kraja ulice Main Bazar. U jednom delu, na možda 30 kvadrata, živi nekoliko porodica. Kartonima su ogradili svoje "imanje". Pogledali smo u desnu stranu i videli slične tvorine. Ne vidi im se kraj.

Nekako smo prešli na drugu stranu stranu ulice Čitragupta (Chitragupta Rd) i nastavili bulevarom Panchkuian. Sredinom su napravljeni ogromni stubovi koji nose kontrukciju metroa. Trotara nema jer je porušen. Uz ulice su, na prvi pogled napuštene, ruinirane zgrade, ali neko u njima živi. Skrenuli smo u bulevar Mandir i uputili se ka hramu Birla, do koga je bilo oko hiljadu metara. Ovde je saobraćajna gužva znatno manja. Pešaka gotovo i da nema. Isto se može reći i za trotoar. Naišli smo na grupu uniformisane dece koja su išla u neku od sedam škola, koliko ih ima u ovom kraju.

Zid iza hrama Mandir

Nakon što smo videli Birla Mandir, uputili smo se ka hramu Sika, Bangla Sahib Gurdwara. Gurdwara je izraz koji Siki koriste za hram. Turisti, čisto informativno, moraju da se prijave i dobiju marame kako bi prekrili svoju kosu pred ulazak u gurdwaru, koji je izgrađen 1783.godine. Sikizam (Sik - učenik) je monoteistička religija. Sveta knjiga se zove Guru Granth Sahiba. Religiju je osnovao Guru Nanak 1469. godine. Danas sikizam ima oko 23 miliona vernika. Sveti grad Sika je Amritsar, koji se nalazi na severu Indije, blizu granice sa Pakistanom.

Zaista smo se prijatno osećali u hramu. Sedeli smo i posmatrali vernike kako se mole i pevaju.

Hram Sika

Našli smo prečicu do Džantar Mantara. Ulaz je 100 rupija za strance a 5 za lokalce. Dao sam novac a dobio već upotrebljene karte.

Sišli smo u metro stanicu Patel Chowk  i vozili se do zgrade parlamenta (Central Secretariat). U okolini je nekoliko zgrada u kojima su smeštena razna ministarstva. Ispred nekih su bili parkirani automobili, marke Ambasador, koje voze i ministri. Sem autića, na travnjacima su bili parkirani i ljud,i koji su iz nekih razloga protestovali. Na kraju ulice je predsednička palata koja može da se vidi samo sa glavne kapije. Jedna porodica nas je zamolila da se slikamo sa njima što smo, sa zadovoljstvom i učinili. U povratku smo na kratko gledali utakmicu kriketa na travnjacima ministarstva.

Jantar Mantar

Vozači rikši stalno prolaze i nude vožnju po ceni koja je barem pet puta viša od regularne. Pitao sam jednog vozača koji je upravo završio vožnju sa strancem da nas odveze do kuće Mahatme Gandija. Dogovorili smo se za cifru od 30 rupija. Po načinu odevanja rekao bih da pripada Sikima. Turban na glavi, duga kovrdžava brada i odličan engleski. Znao sam da do našeg cilja ima oko 10 minuta vožnje. Rekao nam je da je pauza u Gandijevom muzeju od 2 do 3 pa je ponudio da nas odveze negde drugde pa da se kasnije vratimo. Posumnjao sam u tu priču i insistirao sam da nas odveze tamo gde želimo.

Ispostavilo se da su moje sumnje bile tačne. Vozač je hteo da nas prevari. Verovatno bi nas odveo u neku prodavnicu u kojoj ima proviziju i na kraju dodatno naplatio vožnju....

Brzo smo zaboravili na taj slučaj i ušli sa velikom grupom Indijaca u dvorište kuće Mahatme Gandija, u kojoj je proveo poslednje dane života, do atentata 1948.godine. U prizemlju kuće je izložba a na prvom  spratu muzej.

Označeni su poslednji koraci Oca nacije do mesta na kome je izdahnuo. Tišinu je prekinula horda indijaca koji su bukvalno trčeći krenuli ka označenom mestu. Neko se prodrao na njih i naterao ih da se smire i izuju. Prošli su celim kompleksom blenući, kao njihova sveta životinja, u nas strance a ne u mesto oko koga hodaju.  

Naselje Ganesh Nagar

Kuća Mahatme Gandija se nalazi u rezidencijalnom delu Delhija. Na putu do Indijske kapije smo videli desetine vila. Pred svakom piše ko u njoj živi. Uglavnom ministri. Trotoari su bili totalno raskopani pa smo hodali ulicom. Pola sata nam je trebalo do Indijske kapije, ne toliko zbog razdaljine, koliko zbog prelaženja velikih bulevara.

Pola sata smo se šetali oko Indijske kapije, gledali smenu straže i rešili da idemo dalje.  

Rikšisti koji su parkirani čekali mušterije nisu hteli da nas voze do Konaut trga za manje od 70 rupija. Zaustavio sam jednog i na jedvite jade se dogovorio za 40, a realna cena je 17 rupija. Nekako smo stigli do spoljnog prstena Konauta (ima ih tri), a dalje smo morali peške jer su vozila stajala u mestu.

Konaut plejs (metro stanica se zove Rajiv Chowk)

Konaut Plejs čine tri kruga. U prvom je centralni park, u drugom ekskluzivni lokali koji gledaju na park, a u trećem radnje široke potrošnje. U toku celog dana je uvek velika gužva. Jedan čovek nam je prišao, pitao nas kako nam je u Indiji i rekao: kod nas važi pravilo "dvoje legne uveče, a ujutru se troje probudi" samo smo se nasmejali i nastavili dalje....

Građevine u kojima se nalaze ekslkluzivnicni lokali su oronule, te se fasade popravljaju. I ne samo fasade već i podzemne instalacije. Tako je ceo kvart raskopan. I pored svih tih prepreka na hiljade ljudi prolazi svakog minuta.

Skitnica i prosjaka je toliko da ih posle trećeg više i ne primećujete. Videli smo i nekoliko jezivih slučajeva. Žena sa velikim otvorenim ranama na rukama. Samo je ležala na podu i jaukala. Izgledalo je kao da je neko iščupao deo kože i tkiva, sve do kostiju....

Na ovakve situacije čovek mora da računa i da bude svestan da ih u Indiji ima skoro na svim javnim i prometnim mestima. I što je najgore, ljudi samo prolaze, niko ne obraća pažnju niti im pomaže.

Guzva na Konaut Plejsu

Negde oko sedam sati smo se peške vratili u Pahargandž bulevarom Qutab. Sada je, za razliku od prošle godine, veći deo bulevara bio potpuno čist i sređen. U samo jednom delu, blizu železničke stanice je i dalje okretnica autobusa. Postavljeni su pisoari ali je i dalje više onih koji mokre po zidovima i točkovima autobusa.
Na ulazu u ulicu Main Bazar je bila policijska kontrola. Nas nisu proverali već samo indijce. U popodnevnim satima je u ovoj ulici zakrčenje od kamiona, rikši i automobila. Puno je bilo i stranaca, ali ne toliko kao i predhodne godine. Kupili smo vodu i sokove i otišli u hotel da se odmorimo.

Pokušaj Akšardam

Predhodnog dana smo bili i u Agri i Fatepur Sikriju. Zbog kašnjenja voza od pet sati, stigli smo u hotel u tri sata izjutra, te smo spavali duže.

U kvartu Pahargandž je stanica plave metro linije Ramakrišna Ashram Marg. Nalazi se na kraju ulice Main bazar koja počinje od železničke stanice. Maestralno smo izbegli barem deset ponuda za vožnju, voće, povrće, suvenire i ko zna šta sve. Prilaz stanici na prvi i drugi pogled je užasno prljav, dok je stanica prilično čista. Ipak treba izbegavati muvanje posle 21h ovim krajem. Kupili smo žetone po ceni od 8 rupija (cena zavisi od dužine vožnje, od 5 do 21rupi) do stanice Akšardam. Godinu dana ranije ovaj krak plave linije je bio u izgradnji.

Komponzicije i stanice izgledaju kao da su pravljene za neki američki grad, a ne za Indiju. Ceo sistem funkcioniše savršeno. Do stanice Akšardam (pravac Sector 32, City Centre) smo stigli za 15 minuta. Samo četiri stanice su bile podzemne, a ostale nadzemne, te smo mogli da vidimo kraj kroz koji prolazimo. Videli smo nekoliko takozvanih slam kvartova, prešli preko reke Yamuna. Priobalje nije uređeno.

Poslednji koraci Mahatme Gandija

Na stanici Yamuna Bank je garaža za metro kompozicije, ali i mesto gde se razdvaja plava linija na dva kraka. Pre nego što smo sišli na drugoj stanici videli smo autoput i ogromne površine na kojima se zidaju velika stambena naselja.  

Metro stanica Akshardam izgleda skoro kao "Delta City" i verovatno je sada već završena. Ko zna koliko desetina hiljada kvadrata poslovnog prostora ima u ovom građevinskom džinu. Stanica iz daljine izgleda kao prekookeanski brod. U okolini se gradi nekoliko naselja koja će ugostiti učesnike igara Komonvelta, koje se održavaju leta 2010. Sa suprotne stanice je naselje Ganesh Nagar. Skromne trospratnice su bile prepune ljudi.

Ispred stanice desetak moto i ciklo rikšista čeka putnike. Do hrama ima petsto metara, te nije potrebna nikakva vožnja. Međutim, kada smo prišli zidinama hrama shvatili smo da je velika gužva. Prošli smo prvi security check. Neophodno je da, ukoliko imate bilo kakav tehnički uređaj (uključujući i mobilni telefon) ostavite na čuvanje u kući koja je ispred kompleksa. Bilo je četiri reda. Kada smo shvatili da mnogi ostavljaju torbe preko reda i da niko ne garantuje sigurnost ostavljenih stvari, shvatili smo da bi bilo bolje da dođemo ponovo sledećeg dana u ranim jutarnjim satima.

Velika ispala....

Želeli smo da od Akšardam hrama odemo do Humajanovog groba (Humayans tomb) koji je udaljen oko osam kilometara. Ispred ulaza u hram je pult za rikše pre-paid. Pre samo godinu dana sam na tom istom pultu (dok metro nije bio u funkciji) bez problema platio kupon do Konaut plejsa. Međutim sada nije bilo toliko rikši, ali ni vozača. Platio sam 70 rupija za vožnju do Humajanovog groba.

Lik koji nam je naplatio je rekao vozaču gde da nas vozi. Krenuli smo i posle samo sto metara je rikšista zaustavio vozio i pitao nas gde idemo. Šest puta sam mu ponovio ime i pokazao papir ali izgleda da nije znao da čita. Ipak, pravio se da razume gde treba da nas vozi i skrenuo je levo. Prešli smo nadvožnjak koji smo videli iz metroa i skrenuli desno. Tu sam shvatio da ovaj nesrećnik nema pojma gde treba da nas vozi.

Dzanpat market

Naredio sam mu da odmah stane, pa smo na sred autoputa Irina i ja izašli iz rikše i krenuli nazad, do najbliže metro stanice. Pre već pomenutog nadvožnjaka smo videli put za koji smo predpostavili da vodi do metro stanice Yamuna Bank. Upitao sam motociklistu koji je stajao na raskrsnici i pričao telefonom koliko ima do stanice. Rekao je "petsto metara".  Odjednom se stvorio vozač rikše koji je sekund ranije rekao da ima pet kilometara i poslao signal motociklisti da nas laže. U celu priču se umešala i jedna devojka i pokazala nam pravac u kom treba da hodamo. Tako smo stigli do stanice Yamuna Bank za pet minuta, sačekali prvi voz i otišli do Konaut plejsa.

Mislim da smo se dobro snašli jer je rikšista mogao ko zna gde da nas odveze i da se pravi lud (u najboljem slučaju). Ipak, nismo dozvolili, u danima koji su sledili, da ovaj, pomalo neprijatan događaj, utiče na našu veru u rikšiste. Na kraju se ispostavilo da je to na celom putovanju bio jedino ružno iskustvo.

Džanpat market (Janpath)

U bulevaru Janpath, koji počinje od Konaut plejsa je na stotine radnji sa suvenirima. Cene su niže nego u Pahargandžu, a i izbor je daleko veći. Ima svega i svačega: jastučnica, prekrivača, maski, marama, sarija, sandala, cipela, srebra, čajeva i raznih drugih interesantnih stvari. I tu morate da se cenjkate ali je s obzirom na veliku konkurenciju znatno lakše dobiti realnu cenu.

Hram Akšardam (Akshardam temple)

Ustali smo rano i dvadesetak minuta metroom stigli do hrama Akšardam. Nije bilo nikakve gužve. Sa sobom nismo nosili nikakve tehničke uređaje kako bi izbegli ostavljanje stvari. Brzo smo prošli sve kontrole i ušli u kompleks.

Na žalost, najveći hinduistički hram (po Ginisu) je bio zatvoren za javnost. Još uvek nisu završeni svi građevinski radovi na ovom gigantskom kompleksu. Mnogi detalji izgledaju impresivno ali kada se približite vidite nevešto urađene spojeve. Znam da zvučim kao neko ko traži dlaku u jajetu ali mi se čini da izgradnja ovog kompleksa ima za cilj da nešto kvalitetno i impresivno ostane za sledeće generacije ali treba imati u vidu da je, recimo, hram u Halebidu star preko 300 godina i da se na njemu ne vide nikakvi  spojevi na fasadi.

Old Delhi

Od hotela do železničke stanice New Delhi ima oko 700 metara. Uspeli smo nekako da se izborimo sa raznim prodavcima u glavnoj ulici. Preleteli smo parking železničke stanice i nekako se probili kroz masu ljudi na pasareli koja nas je odvela na suprotnu stranu, do ulaza u metro. A tu je još jedna ludnica. Stotine rikši i ko zna koliko ljudi. Uđosmo u stanicu New Delhi. Prvo morate da kupite kartu (tako što kažete do koje stanice idete), pa tek onda da stanete u red za pretresanje. To je standardna bezbednosna procedura u svim metro stanicama.

Ceo sistem je relativno nov i funkcioniše savršeno. Išli smo dve stanice do Chandi Chowk-a u pravcu Jahangirpuri. Pratili smo znake ka Crvenoj tvrđavi "Red fort" i zašli na ulicu. Nastavili smo da pratimo masu i tako prošli pored malog hrama, velikog parkinga i izašli na ulicu HC Sen. Tu je bio saobraćajni kolaps. Sva vozila su stajala i trubila. Kretali su se samo motociklisti i pešaci po trotoaru. Između lokala sa desne strane je i veliko đubriše po kome su preturala deca.

Crvena tvrava u Starom Delhiju

Skrenuli smo levo u ulicu Chandi Chowk i hodali do tvrđave. Prošli smo kroz nekoliko ruiniranih blokova. Samo smo se utopili u masu pešaka koji su zauzeli jednu saobraćajnu traku. Na mestu koje bi mogli da nazovemo trotoarom su parkirana vozila (avioni, kamioni, kola za vuču, tezge i ko zna šta još). Zastali smo kraj jedne porušene kuće. Na njenim ruševinama živi barem dvadeset ljudi. Na svaka dva metra su postavili improvizovane krovove od lima i raznog drugog materijala. Tu im je kuhinja, a kreveti su pod otvorenim nebom. Nekoliko trgovaca je prodavalo čaj i hranu.

Platili smo po 250 rupija ulaz u Crvenu tvrđavu (detaljan opis je u teksu o Delhiju). Kasnije smo videli džainistički hram Lal Mandir i nekim sporednim uličicama stigli do Jama Masjid, najveće džamije u Indiji. Ulaz je besplatan ali se unošenje kamere ili fotoaparata plaća 300 rupija po komadu. Nismo hteli da platimo taj harač, pa smo Irina i ja naizmenično ušli. Ipak, nije to jedini način da se turistima uzmu pare.

Red Fort

Jedan stariji čovek je umislio da je čuvar cipela, pa je ganjao turiste da mu plate "čuvanje". Naravno, niko nije hteo da mu plati pa je vikao i tako skretao pažnju na sebe. U celom kraju ima jako puno dece koja prose. Vidi se da su učena da to rade. Sem mnogobrojnih krava, na ulicama je puno muškaraca koji vuku kola sa veliki teretom. Gledali smo dvojcu kako guraju makar pola tone nekih svesaka. "Vozilo" bi im se lakše kretalo kada bi mu točkovi bili od gume a ne od drveta...

Ulice su pune prodavnica srebra i raznog nakita od dragog kamenja. Početne cene su daleko više nego u Beogradu, ali se strpljivim pregovaranje može doći do nekog razumnog iznosa, ako uopšte od velike buke budete mogli da čujete prodavca. Izbor minđuša, narukvica i ogrlica je raznovrsan.

Priprema soka

U metrou, u redu za kupovinu karte sam upoznao jednog lokalca. Pitao me je kako nam je u Indiji. Odgovorio sam mu da je prilično naporno jer sa svih strana neko pokušava da nas nekako prevari. Stigao je na red pre mene i kupio i nama karte. Dodao je da je inžinjer, da je čuo za Srbiju i da ovim gestom želi da nam pokaže da ima dobrih ljudi u Indiji.

I to je osećanje koje sam i predhodne godine u Indiji osetio. U jednom trenutku se osećate kao da ste, dolaskom u Indiju, dotakli dno života, a u drugom da ste u raju, ali na njihov način.

Drugarstvo ili nešto više?

Na javnim mestima se često mogu videti muškarci kako se drže za ruke poput zaljubljenih parova. Najčešće tinejdžeri, ali i momci do trideset godina starosti hodaju grleći svog najboljeg drugara. Kod devojaka je to retkost.

Takvo ponašanje pravdaju rođačkim i prijateljskim vezama, jer muško-žensko druženje praktično i ne postoji. Situacija je po tom pitanju malko drugačija u urbanim sredinama, gradovima poput Mumbaja, Kalkute ili Delhija. Tu postoji pojam zabavljanja i "druženja" pre braka.  

Prijateljstvo

Međutim, to grljenje najboljih drugova nekada naočigled svih prisutnih prevazilazi puko prijateljstvo.

Železnička stanica (New Delhi train station)

Skoro svi vozovi polaze/dolaze sa stanice New Delhi (NDTS).

Ukoliko dolazite u Delhi i želite da odsednete u Pahargandžu, popnite se na pasarelu i idite ka manjim brojevima koloseka. Nikakav prevoz vam nije potreban. Kada izađete iz zgrade idite u levo, prođite parking (oglušite se na pozive takstista i rikšista) i sa njega izađite kroz ulaz za vozila. Samo pređite ulicu i nastavite pravo (Main Bazar)

Ukoliko želite da idete negde taksijem, na tom istom parkingu imate pulteve za pre-paid (unapred plaćanje po fiksnoj ceni formiranoj na osnovu udaljenosti). Nikako nemojte da dajete račun vozaču pre nego što stignete do željenog mesta. Isto tako, na parkingu na stanici, nemojte da poverujete vozačima da je pult zatvoren, ili da ne postoji ili bilo šta slično (pult je sa desne strane). Cene, direktno kod vozača su barem pet puta više.

Ukoliko želite da idete metroom....kada izađete iz voza i popnete se na pasarelu, idite ka većim brojevima perona. Siđite sa pasarele i nađite ulaz u metro, ali znajte da je zabranjeno unošenje kofera i velikih torbi u kompozicije tako da je bolje da odmah odete na parking i koristite uslugu pre-paid pult. I sa ove druge strane je veliki parking, ali mislim da tu nema mogućnosti plaćanja prevoza unapred.

Prevoz

Najlakše, najbrže i najjednostavnije je kretati se metroom. Karte se kupuju na stanici, na šalterima. Cena zavisi od dužine vožnje. Kreće se od 5 do 21 rupija. Pazite na svoje stvari jer ima džeparoša.

Postoji nekoliko tipova autobusa. Neki su stari pola veka a neki potpuno novi. Mislim da je suviše komplikovano koristiti autobuski prevoz, osim ako vam neko ne da konkretan savet, odnosno broj linije i naziv stanice na kojoj treba da siđete.

Rikšisti imaju tzv.taksimetar, iliti rikšimetar, ali ga nikada ne koriste. Morate da se pogodite za cenu unapred. Zlatno pravilo glasi "vi nađite rikšistu i ne dozvolite da on nađe vas". Da pojasnim - ispred železničkih stanica, hramova i drugih znamenitosti uvek ima milion rikšista koji čekaju turiste. Mnogo je veća verovatnoća da ćete dobiti realniju cenu ako zaustavite nekoga na ulici. Najbolje je da u hotelu pitate osoblje za orijentacione cene od tačke A do tačke B koje vas zanimaju, pa ćete lakše postići željenu cenu.

Rikse

Na mapi sve izgleda relativno blizu, ali nije uvek tako. Ulice su uglavnom široke. Retko gde je obeležen pešački prelaz, ali je uglavnom svuda bezbedno da prelazite ulicu, osim na kružnom toku kod Indijske kapije. Obavezno na aerodromu uzmite besplatnu mapu.

Scene koje se mogu videti na ulicama glavnog grada Indije je teško opisati. Ljudi bukvalno žive na ulici. Srećni su oni beskućnici koji nađu drvo za ogrev i neko ćebe. O hrani neću ni da govorim. Ipak, sa druge strane postoje ljudi koji žive po zapadnoevropskim standardima, u velikim moderno opremljenim stanovima i kućama. Do posla putuju metroom, sopstvenim kolima, rade u fency kancelarijama i zarađuju veliki novac, čak više od prosečne plate u Srbiji. Kupuju u modernim šoping molovima, odlaze na izlete sa porodicama, imaju pasoše, putuju.... Ima i takvih u Indiji, ali je procenat izuzetno mali.