Bengalor - Indijska fatamorgana Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Tog 31. decembra smo se zatekli u Bengaloru, tako što smo istog dana doleteli iz dve hiljade kilometara udaljene Kalkute. Nismo imali nikakva očekivanja. Zabezeknuli smo se luksuzom kojim odiše potpuno nov aerodrom, ali  i novim saobraćajnicama, znakovima i jednim stanjem, potpuno drugačijim u odnosu na ostatak zemlje. Na trenutak smo pomislili da nas je pilot greškom odvezao u Emirate. Zaista, u Bengalor se konstantno ulaže puno novca, u infrastrukturu, uređenje ulica, što se odmah vidi i što dokazuje da se , čak i u toj prelepoj, haotičnoj i Incredible Indiji, može zavesti red i postići nivo i standard života koji svi Indijci, bez izuzetka, zaslužuju.    

Let odličnom avio kompanijom IndiGo je trajao oko dva i po sata, iz Kalkute do Bengalora. Prilikom sletanja na internacionalni aerodrom, udaljen oko 40 kilometara od centra grada, se moglo primetiti da na putevima ima znatno manje vozila nego na severu. Što se temperature tiče, na jugu Indije je bilo znatno toplije. Dok je u Delhiju bilo 5/18C, u Bengaloru je bilo 25/35C.

Čim smo izašli iz aviona i ušli u novi, klimatizovani bus, shvatili smo da nešto tu nije u redu. Napustili smo bus i ušli u aerodromsku zgradu. Šok. Motorno vozilo za pranje podova. Sve se caklilo, kristalno čisto.

Potpuno nov aerodrom. Upitah Irinu da se pilot nije slučajno zeznuo, pa nas dovezao u Šardžu. Nije. Uđem u toalet. Sve automatizovano. Čisto. Muzika. Ijao! Nekoliko službenika Indijaca stoje, pričaju i smeškaju se. Dalje hodamo i očekujemo da polete ptice na nas ili da naletimo na neke radove kad, ono, opet, sve je novo i savršeno. Pokretne trake, kolica, sistem za podizanje prtljaga…

Uzimamo kofere i krećemo se ka izlazu. I tu je sve novo. Neverovatno! Na info pultu u zgradi aerodroma smo dobili informaciju da do grada možemo da stignemo samo taksijem po ceni od 1200 rupija. Znao sam da postoji i druga, daleko jeftinija opcija. Uzeo sam mapu, te smo krenuli ka parkingu da pronađemo autobusku stanicu. Na izlasku iz dolazne zone - dreka. E to je, već, Indija.

Bus sa aerodroma do centra

Nismo se obazirali na razne priče taksista koji su nam prilazili. Ugledali smo nekoliko autobusa. Dispečeru sam rekao u koj deo grada želimo da idemo, te nam je pokazao na naše vozilo. I ovaj bus je bio klimatizovan. Karta je koštala 210 rupija po osobi, što je za indijske pojmove prilično skupo. Cena zavisi od kilometraže. Na sredini autobusa su police za prtljag, te smo tu stavili kofere. Bus je ubrzo krenuo i leteo po potpuno novom, obeleženom autoputu. Ne sećam se da sam igde u Indiji video toliko saobraćajnih znakova. Čak su i svi motoristi nosili kacige. Kako smo se približavali gradu, tako je saobraćaj bivao intenzivniji.

Vozač je stalno gasio svetlo u kabini, valjda radi uštede akumulatora. Ubrzo, kada smo zašli u naselja, primetili smo da se Bengalor mnogo ne razlikuje od ostalih indijskih gradova po takozvanim slamovima. Uleteli smo u veliku gužvu. Jedva smo se micali. Za svaki slučaj sam pitao i vozača gde treba tačno da siđemo. Preporučio nam je da ne siđemo na stanici kod Mahatma Gandi Rouda, kako nam je dispečer na aerodromu savetovao, nego nekoliko kilometara kasnije, ne bi li manje platili rikšu.

Traganje za hotelom....

Opet je bus bio zaglavljen u gužvi, pa smo sišli i nastavili peške do prve raskrsnice. Mrak je već uveliko pao. Mapa iz Lonely Planet-a koju sam imao nije upotrebljiva, jer su na njoj ucrtani samo veliki, glavni bulevari. Zamolio sam jedan bračni par da nam pomogne da nađemo rikšu i objasnimo vozaču gde da nas vozi.

Naš hotel, Casa Piccola Cottage se nalazi blizu Džonson marketa (Johnson Market). Prvi koga smo zaustavili je tražio 200 rupija. Naš novi prijatelj ga je bukvalno oterao. Sledeći koji je stao je tražio 60. Ubacili smo kofere, zahvalili se dobrim ljudima i krenuli ka hotelu. Ubrzo se ispostavilo da hotel nije tamo gde je vozač pretpostavljao, pa smo počeli da tražimo ulicu Clapham. Zastali smo kraj jednog gospodina koji je objasnio vozaču put do našeg hotela. Posle tri minuta smo stigli do zgrade, ali mi je nešto tu bilo sumnjivo. Ispostavilo se da nas je dovezao do restorana koji nosi isto ime (i pripada istom vlasniku) kao i hotel. Konobar mu je objasnio put, te smo ubrzo stigli u hotel. Vozač nije tražio dodatan novac i stvarno je bio veoma korektan i odgovoran.

Doček Nove godine na 25 stepeni

Novogodišnje slavlje je već bilo u toku u okolnim zgradama. Otvorili smo kapiju i ušli u dvorište. Sa leve strane je kućica u kojoj je recepcija, a do nje bašta - restoran. Radnik je bio nasmejan, ali smo brzo shvatili da ne govori niti razume baš najbolje engleski. Samo klima glavom i na sve govori "yes, yes, yes".  Upoznao nas je sa menadžerom koji je pogledao rezervaciju. Posed je veličine dva ara. Ima desetak kućica u kojima se nalaze sobe sa kupatilima.

Noćenje u ovom hotelu je prilično skupo - skoro 40€ za noć sa doručkom, za jeftinije sobe. Generalno, smeštaj u Bengaloru je značajno skuplji nego u ostalim krajevima zemlje. Postoje i neznatno jeftiniji hoteli, ali smo želeli da novogodišnju noć provedemo u malo boljim uslovima. Brzo smo se smestili u odličnu sobu. Imali smo LCD telvizor, doduše samo 20 inča, divno kupatilo, veliki krevet. Da je soba tri kvadrata veća, mogli bi da kažemo da je kvalitet za četiri zvezdice. Ovako je tri i po. Imali smo i bežični, besplatni Internet, te smo mogli da komuniciramo sa prijateljima i porodicama.

Pored telefona smo zatekli dva menija. Jedan pripada istoimenom restoranu (onom u kome smo već bili) i drugi, sa znatno boljim izborom. Cene su bile prilično visoke, ali smo zbog novogodišnje noći i činjenice da smo uspešno završili teži deo putovanja, (koji je podrazumevao ogromne, prljave gradove) odlučli da se častimo. Odlična hrana nam je stigla oko 23h. Jeli smo u restoranu i slušali house muziku, koja je dolazila iz okolne zgrade. Indijci su masovno proslavljali Novu godinu. Tačno u ponoć je bilo veoma bučno.

Iako su sve sobe bile pune, mi smo bili jedini koji smo dočekali Novu godinu napolju. Zaista je bilo lepo i neobično, pre svega jer je napolju bilo oko 25 stepeni.

Novi dan u novoj godini

Sutradan smo malo duže spavali. Tokom doručka smo shvatili da i u skupljim smeštajima, baš kao i u jeftinijim, osoblje pokušava da vas na isti način nekako prevari. Naime, posle doručka, radnica je htela da nam naplati doručak, iako na rezervaciji piše da je isti uključen u cenu. Obratio sam se menadžerki i sve rešio. Navodno nije znala.

Kasnije se menadžerka ponudila da nam proda karte za Hasan, koje su kupili drugi gosti hotela, ali su oni  odlučili da ipak ostanu još jedan dan. Rekla nam je da je cena 450 rupija za klimatizovan bus. Kratko smo se premišljali i rešili da kupimo. Menadžerka nam je naknadno rekla da u tu cenu nije uračunata taksa od 100 rupija po karti. Opet sam psovao.... Kasnije smo na stanici saznali da je cena 420 rupija, a da je sve preko toga provizija prodavca.

Potrudio sam se da iskuliram babu i da napunim baterije na suncu. Jutro je bilo prelepo. Prošetali smo se po kraju. Ulice su neverovatno čiste. Svuda stoje table sa molbom da se đubre odlaže u kontejnere, što stanovnici poštuju. Jednostavno se vidi da u Karnataki postoji kakav-takav red.

Nismo želeli da se predugo zadržavamo u Bengaloru, pre svega zbog skupog smeštaja, ali i činjenice da osim nebodera nema nekih bitnijih spomenika, te smo odlučili da se oko podneva uputimo na autobusku stanicu i odemo u Hasan - mesto koje se nalazi na pola puta između Bengalora i Mengalora.

Vožnja do autobuske stanice i put do Hasana

Zamolio sam menadžerku hotela da nam obezbedi rikšu koja će nas odvesti do autobuske stanice. Međutim, radnik je izašao na ulicu i doveo rikšistu koji nas je pola sata ranije smarao. Nekako smo stavili kofere i krenuli. Upitao nas je tokom vožnje da li želimo da nam pokaže grad. Odbili smo, te mu se posle samo sto metara navodno pokvarila rikša.

Zaustavio je nekog kolegu, te nas je on dovezao do autobuske stanice po ceni od 60 rupija. Direktno nas je odvezao do mesta sa koga polaze autobusi za Hassan. Postoji dve vrste buseva: obični i klimatizovani. Obični kreću na svakih petnaest minuta, a kvalitetniji na nekoliko sati. Definitivno je bolja opcija klimatizovan autobus, ne samo zbog klime, već zbog činjenice da je vozilo znatno udobnije.

Ovaj deo stanice iz koga polaze busevi za Hasan je pravo ruglo. Nema perona niti bilo kakve table za obaveštenje. Samo je jedan lik vikao, brzinom svetlosti, "Asan, Asan, Asan, Asan, Asan". Cena karte je 205 rupija. Plaća se kod konduktera koji ima elektronski uređaj za izdavanje karata. Bukvalno je uguravao ljude u autobus. Bili smo prvi putnici i mislili smo da ćemo dugo čekati na polazak. Međutim, krenuli smo za desetak minuta iako bus nije bio pun. Tokom vožnje je kondukter više puta provukao glavu kroz vrata i prizivao putnike, a oni su kao omađijane ovce uskakali.

Kondukter je komunicirao sa vozačem na savremen način, uz pomoć zviždaljke, čije su vibracije svaki put parale naše stomake. Svaki put kada bi neko želeo da siđe, tačnije da iskoči, krupni kondukter mrkog pogleda bi zviznuo glasno i probudio sve putnike koji su se drznuli da dremnu u ovom modernom vozilu.

Ovaj naš drndavi autobus je imao preštelovane amortizere. I na najmanju rupu smo na zadnjem sedištu poskakivali, sa sve koferima. Iste sam morao da vežem lancem, ali tako da nemaju ni najmanju mogućnost da landaraju. U suprotnom bi mogli da povrede nekog putnika, ili Irinu i mene. Skoro sat vremena je autobus izlazio iz grada, najviše zbog brojnih radova na putu. Videli smo čak i jedan prevrnut kamion-dizalicu, koju su verovatno preopteretili teretom, pa je deo pao na jednu traku i tako dodatno usporio saobraćaj.

Nekih sedamdeset kilometara smo išli po auto putu koji je u izgradnji. Na svakih nekoliko kilometara smo se kretali po šljunku. O rupama neću ni da govorim. Posle pauze smo se kretali običnim krivudavim magistralnim putem. Vozač autobusa je vozio veoma brzo. Na putevima se mogu videti nesmotreni biciklisti, motociklisti, rikšisti i, naravno, krave. Nikada ne znate šta može da iskoči na put. Videli smo i jednu tešku saobraćajnu nesreću između autobusa i putničkog vozila. Verovatno je bilo žrtava.

Oko puta su mala naselja i ogromne površine obradive zemlje. Vožnja je trajala skoro pet sati i bilo je veoma naporno sedeti, truckati se i gledati sva ta rizična preticanja i razne druge vratolomije. Konačno, negde oko 17:30h smo stigli na autobusku stanicu mesta Hasan!

Tokom tih poslednjih 30 sati smo bili: u Kalkuti, avionom prešli 1600 kilometara do Bengalora, smešteni u hotelu sa četiri zvezdice sačekali novu godinu i krš autobusom stigli u Hasan. Uveče smo bili preumorni, ali istovremeno srećni što smo u jednom komadu stigli do hotela.