Vozovi u Indiji

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Moglo bi se reći da su vremena kada su se putnici vozili na krovovima vagona prošla. Još uvek ima upozorenja da je opasno sedeti na krovu jer ima puno tunela. Klase koje najčešće koriste turisti su AC2 (dva kreveta u nizu, klimatizovan vagon, čista posteljina), AC3 (tri kreveta  u nizu, klimatizovan vagon, čista posteljina) i Sleeper (tri kreveta u nizu, bez posteljine a na vaganu su umesto stakla na prozorima, rešetke).

Vagoni u AC2 i AC3 klasi su pristojni. Toaleti su čisti prvih nekoliko sati. Ispod donjih sedišta su veziva uz pomoć kojih lancem možete vezati kofer. Postoje dva tipa vagona sa kojima sam se susreo; stariji u kome je svaki kupe zaseban i noviji, gde vlada princip jedan vagon, jedan kupe. Mislio sam da neću uspeti da spavam od buke, ali sam se prevario. Uglavnom svi poštuju vreme za spavanje koje je od 22 do 06h. Tada se gase svetla i vlada tišina dokle god ne prođe neki prodavac kafe, čaja, vode, keksa i ko zna čega još. Ventilatori su toliko snažni da sam se prehladio svaki put kada sam imao gornji krevet jer su duvali direktno na mene.  

U “sleeper” vagonima se nisam vozio a nisam imao ni želju. Video sam spolja kako izgledaju i to mi je bilo sasvim dovoljno. Mnogi turisti se pređu tako što traže “sleeper” misleći na spavaća kola, a dobiju najgoru klasu.

Mreža pruga pokriva pokriva 6800 stanica sa neverovatnih 63 000 kilometara pruge za putnički saobraćaj. Tako je moguće prevesti se iz Bombaja do Delhija ili Amrtistar na severu ili Trivandruma na jugu zemlje. Upoznao sam super ljude u vozu. Starije  Indijce koji su znali više o Titu od mene, predavače univerziteta, IT stručnjake... Svi oni pripadaju srednjoj klasi koja je u manjini. Na stranici Indijske železnice ćete naći red vožnje ali i cene karata u zavisnosti od klase koju izaberete. Karta za noćni voz u AC2 klasi na relaciji Bombaj - Ahmedabad je koštala 570 rupija (9 evra).    

Kupovina karte može da bude lak, ukoliko kupujete preko interneta, i težak posao, ukoliko kupujete direktno na šalteru. Preko sajta indijske železnice (www.irctc.co.in) sam kupio skoro sve karte za vozove bez ikakvih problema. Morate da napravite svoj nalog na sajtu. Procedura je jednostavna. Plaćanje se vrši platnom karticom. Ne dozvolite da vas zbuni sledeće: kada ukucate svoje podatke, sistem vas pita kako vršite uplatu. Ja sam birao MasterCard. Tada se pojavi prozor sa bankama koje posluju u Indiji. Nije potrebno da imate karticu jedne od tih banaka. Dovoljno je da izaberete Citi Banku preko koje će se transkacija izvršiti i to je to. Ukoliko se desi da transakcija bude odbijena, ponovite proces ali promenite izabranu banku na tom poslednjem koraku. Odštampajte kartu i obavezno je nosite sa sobom. Vraća se pun iznos karte ukoliko se otkazivanje izvrši najkasnije 24 sata pre polaska. Otkazivanje je moguće izvršiti samo preko Interneta. 

Pre nego što kupite kartu pogledajte da li uopšte ima slobodnih sedišta odnosno kreveta. Postoji opcija kada više nema mesta u vozu koja se zove Waiting List (WL). Moram da priznam da mi nije u potpunosti jasno kako to funkcioniše. Vi preko Interneta platite kartu ali morate da se pojavite nekoliko sati pre polaska voza kako bi osigurali mesto u vozu.

Karta se može kupiti i na šalteru ali službenice često ne govore dobro engleski. Postoje šalteri za turiste u velikim gradovima kao što su Bombaj i Delhi. Za strance postoji “tourist quota” koja omogućava turistima da kupe kartu za željeni voz u poslednji čas. Nemojte se na to oslanjati previše jer je broj ograničen. Platićete posebnu taksu u iznosu od 300 rupija ukoliko kartu kupujete 24 sata pre polaska. 

Nikada nemojte da verujete osobama koje prilaze na stanici, hotelskom osoblju, vozačima rikši i taksija koji govore da su vozovi puni, da ne radi šalter za strance i slično. Oni to rade da bi vas odveli u svoju agenciju i naplatili vam kartu nekoliko puta skuplju. Isto važi i za hotele i turističke agencije. Oni ne vrše prevare već naplaćuju znatnu proviziju. Jednom paru iz Švajcarske je prišao uniformisan čovek na železničkoj stanici u Delhiju i pitao ih je da li imaju kartu. Rekli su mu da su je kupili preko interneta na šta je on rekao da ta karta ne važi i da će on da im da važeću po ceni od “samo” 150$ (do Agre i natrag). To je prevara! Oni nisu poverovali ali ima mnogo onih koji jesu.

Železničke stanice na kojima sa bio su velike ali nije teško snaći se. Potrebno je doći 30 minuta ranije kako bi imali vremena da nađete ali i dođete do svog voza. Postoje moderni sistemi koji pokazuju na peronu na kom mestu će stati vagon koji recimo vi tražite. Pravilo je da na vratima svakog vagona bude istaknut spisak putnika za taj vaj vagon.

Na relaciji Delhi Agra se desilo da je u vagonu AC3 klase bilo znatno više putnika nego što je to bilo predviđeno. U jednom trenutku je bilo 10 osoba na prostoru gde je predviđeno da bude šest. Indijcima nije problem da jedni drugima sede u krilu. Pobunio sam se kada je kondukter došao jer nisam džabe platio skuplju kartu koja garantuje određen broj ljudi u tom vagonu. Zamislite, kondukter se izvinio i naredio ljudima koji nisu imali karte za ta sedišta da odu negde drugde.  

Budite spremni da vidite čitave porodice na peronima kako spavaju, decu kako lutaju po šinama u potrazi za hranom.... Nemojte da dozvolite da vas uplaše pacovi kojih ima u neverovatnom broju na šinama.