Udaipur, Radžastan, Indija

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Dan prvi

Voz iz Ahmedabada je stigao na vreme, nešto posle šest časova izjutra. Železnička stanica u Udaipuru je bila potpuno čista, kao u  Zapadnoj Evropi. Pogodio sam se sa vozačem rikše da me odveze u hotel Udai Niwas po ceni od 30 rupija. Ponudio mi je neke druge hotele ali sam ga odbio. Hotel je od železničke stanice udaljen dva kilometra. Nalazi se u samom centru grada, samo pet minuta peške od Gradske palate. Dočekao me je ljubazni menadžer hotela koji mi je dao odličnu sobu za samo 350 rupija (oko 5 evra). Svi radnici su spavali na podu hola hotela ali je on samo viknuo, probudio ih i naredio jednom da odnese kofer u sobu. Soba je stvarno bila dobra. Na plafonu je bio oslikan jedan od Hindu bogova – Ganeša. Konačno je u kupatilu bilo tople vode! Istuširao sam se i pohitao u razgledanje.

Nisam imao nikakvu mapu ali sam se nekako snašao. Preko puta hotela je nekoliko zanatskih lokala koji su užasno prljavi iznutra od prašine i ko zna čega još. Važno je  samo da krave redovno tokom svoje šetnje nesmetano zastanu, ostave izmet za sobom i nastave šetnju. S vremena na vreme zablokiraju saobraćaj ali su svi puni razumevanja osim kada iz nekog opravdanog razloga turisti samo uspore saobraćaj.

Uputio sam se ka Gradskoj palati jednoj od najlepših građevina Indije. Nekoliko stotina metara ispred sam, ugledao Džagdiš hram (Jagdish Temple). Do njega  vode visoke stepenice, napravljene verovatno, da krave ne bi mogle da se popnu. Na ulazu u dvorište hrama me je sačakao jedan od vernika koji se ponudio da mi pokaže hram i detalje na njemu. Hram je napravljen za Maharadžu Džagat Singa (Maharaja Jagat Singh) 1651.godine. Spoljni zidovi su ukrašenim divnim detaljima i figurama Višne i Ganeše, hindu bogova. Sa zadnje strane hrama ima nekoliko scena Kamasutre.

Ispred kapije Tripoli je blagajna za gradsku palatu. Ulaznica košta 25 rupija za više ulazaka u toku dana u kompleks palate. Ulaznica za muzej je 200 rupija. Doplata za slikanje unutar palate je 150 rupija ali se krišom mogu napraviti fotke bez ikakvog problema. Palata je impozantna. Dugačka je 244 metara. Svuda okolo je savršeno pokošen travnjak i nekoliko fontana. U početku, palata nije bila toliko velika ali je svaki vladar dograđivao po deo. Izgradnju je započeo Maharadža Udai Sing Drugi (Maharaja Udai Singh II) koji je ujedno i osnivač grada. Verovatno ga je inspirisalo jezero Pikola.

Tokom godina je izdejstvovao potapanje nekoliko sela kako bi proširio jezero. Duboko je svega nekoliko metara pa se dešava da se isuši. Voda je potpuno nestala početkom 21.veka. U leto 2006. je kiša padala dve nedelje bez prestanka i tako napunila ovo ali i okolna jezera. U trenutku mog boravka je nivo bio barem tri metra ispod predviđenog ali je bilo dovoljno vode da mogu brodići da plove.

Veći deo palate je zatvoren za posetioce. Jedan deo je pretvoren u muzej koji se mora videti jer su svi detalji sačuvani ali se i dan danas održavaju prijemi i kokteli na najvišem mogućem nivou. Dostupno je dvadesetak prostorija na različitim spratovima i delovima palate. Vodič grupe britanaca je bio glasan pa sam pažljivo slušao šta priča. Sobe, mahale su pune detalja. Izdvajaju se Krishna Mahal, Manak Mahal. Sa jedne od terasa se pruža pogled na grad i vrt u okviru palate koji je ogroman. Pri kraju ture sam video dvorište unutar palate sa divnim suncobranima izrezbarenim od drveta. Tu su se nesumnjivo održavali ali i  dan danas održavaju prijemi za visoke funkiconere Indije ili i njihove goste iz inostranstva.

Kada sam napustio palatu išao sam u suprotnom pravcu u odnosu na onaj kojim sam došao. Tu je prolaz koji vodi do jezera. Pogled na Lejk Palas hotel (Laka Palace Hotel) je božanstven kao uostalom i svaki detalj palate. Sve je čisto kao da se nalazite u Švajcarskoj a ne u Indiji. Čuvari su postavljeni na svakih 50 metara. Svaki ima svoju kućicu sa stolicom na kojoj česeto dremkaju kada ih niko od posetilaca ne uznemirava svojom pojavom. Soba u Lejk Palas hotelu košta 500 dolara sa pogledom na jezero a 50 dolara je jeftinije ako uzmete sobu koja gleda na unutrašnji vrt. Ceo hotel je prekrečen u belo. Deo filma Oktopusi čuvenog tajnog agenta Džejmsa Bonda je snimljen u hotelu 1982.godine. I dan danas su stanovnici Udaipura ponosni na tu činjenicu a ponosan sam i ja što imam priliku da  sve to vidim. 

Ugledao sam vrt kraj jezera pa sam pošao ka njemu. Odatle polaze turistički brodići koji prave ture oko Hotela i Džagmandir palate. Našao sam mesto sa koga zalazak sunca može da bude dobar. Nastavio sam da se šetam i došao do restorana ispred koga su bile parkirane limuzine. To je bilo prvi put da vidim da Mercedese i Jaguare u Indiji. Bašta uz samo jezero je toliko dobro i luksuzno napravljena da me je podsetila na Santorini po ekskluzivnosti. Jedino je utisak pokvarila bara koja je produkt izlivanja kanalizacije pa se širio nesnosan smrad a što je još gore nije mogla da se zaobiđe. Postoji još jedan ulaz u palatu blizu koga je zološki vrt i neka vrsta pijace. Odatle se vidi i deo palate koji je privatizovan i izgleda kao da ga je neko sa Beverli Hilsa prebacio u Udaipur. U okviru same palate je i luksuzni hotel.

Napustio sam kompleks palate ali sam rešio da uveče dođem ponovo. Po preporuci Lonely Plenet vodiča sam otišao u Lotus kafe koji je za preporuku. Dok sam čekao da se spremi ručak video sam radionicu za strance koji žele da savladaju tehniku pravljenja slika, umetničkih dela od komadića stakla. Polaznici uče kako se staklo priprema, brusi, lepi na željenu površinu. Milion opcija je dostupno. No, za ručak sam jeo pileći kari sa raznim sosevima. Bilo je izvrsno. Jedna od prednosti indijske kuhinje je da odmah posle ručka, iako sam se najeo, mogu bez ikakve pauze da nastavim oblazak ovog za sada najlepšeg grada u Indiji.

Spustio sam se do jezera. Zastao sam na platou ispod koga su neke žene prale veš i posuđe u jezeru. Jedan njegov deo je isušen pa momci igraju fudbal i kriket na novonastaloj poljani. Pešački most bez vode je izgledao kao ptica bez krila. Prešao sam ga i došao u drugi deo grada. Pogled na gradsku palatu je bio čaroban jer je sunce dalo sjajne nijanse. U ovom delu grada ima dosta hotela ali skoro da je pravilo da je pored svakog deponija sa smećem po kome preturaju ili krave ili ljudi. Približio sam se Hotelu Palati na vodi kako bih napravio što kvalitetniju sliku. Na obližnjoj poljani su ljudi vršili i kratke i duge nužde bez ikakvog ustručavanja a pored samog hotela sa pet zvezdica. U blizini je i kamenorezac koji je podigao takvu prašinu da su okolni automobili posiveli.

Odlučih da pređem jezero i sa Sanset terase koja je u okviru gradske palate posmatram zalazak sunca. Međutim, terasa je bila zatvorena pa sam potražio i našao dobro mesto kraj pristaništa za brodiće. Videvši da čekam zalazak ljudi koji rade na prijemu putnika su mi ponudili stolicu da sednem. Bili su veoma ljubazni. Rekli su mi da sledeći dan odem do Monsunske palate jer je sa nje bolji doživljaj. Preporučili su mi da ostanem sa njima još 15 minuta kako bih video dekorativno osvetljenje palate ali i Hotela na vodi. Bilo je veličanstveno.

Dan je bio fantastičan. U povratku sam svartio u jednu od radnji koja je prodavala suvenire. Svidela mi se figura jednog od Hindu bogova, Ganeša koji je pola čovek pola slon. Prodavac je pričao sa nekim i rekao da je cena 300 rupija. Želeo sam samo da se okvirno raspitam za cenu kako bih u gradovima koji su usledili kupio suvenire za porodicu i prijatelje. Pohvalio se da mu je rođendan pa je spustio cenu na 200. Kada je video da to ne menja moju odluku rekao je da sam mu simpatičan te da je danas specijalan dan pa može da mi proda tu specijalnu figuricu za 150. I tu ponudu sam odbio. Usledilo je magično pitanje kojim se prodavci praktično matiraju a glas "Koliko nudiš?". Rekao sam 30. Počeo je od 80 i došao do 50. a kasnije sam saznao da je realna cena oko 15 rupija. Nisam želeo da kupim ni za 25 jer me je iznervirala ta drskost da mi ponudi desetostruko višu cenu u startu pa po principu "ako upali, upali".... To je bila još jedna značajna lekcija. 

Dan drugi

Drugog dana sam pozvao Ananda koga sam upoznao u vozu na relaciji Ahmedabad - Udaipur. Dogovorili smo se da dođem do Train Training Centra. Išao sam peške jedan deo jer sam imao dovoljno vremena. Svaki lokal je priča za sebe. Prodavci su me pozdravljali, propitivali odakle dolazim i nudili mi „veoma povoljne“ dilove. Video sam grupu prosjaka, invalida koji prose na semaforima. Jedan nema ruke pa novac uzima ustima a drugi se toliko teško kretao da sam mislio da će podleteti pod kamion kada se upalilo zeleno svetlo. Deo puta sam išao rikšom po ceni od 15 rupija. Kada sam stigao pred zgradu portir me je odveo u jednu  kancelariju. Upoznao sam se sa šefom predavača. Ispostavilo se da on ne zna za moj dogovor sa Anandom nego je želeo da malo priča sa mnom. Pitao me je odakle sam, koje sam sve gradove video u Indiji i slično. Nezaobilazno pitanje je da li sam oženjen. Neki me pitaju šta čekam a neki kažu da ima vremena. Upitao me je za moju porodicu. Rekao sam da ne živim sa roditeljima i da imam sestru. Rekao sam da je rezvedena i da ima ćerku. Upitao je da li se preudala. Rekao sam da nije. Pa da li živi sa nekim? upita radoznalo. Odgovorih odrično. Pa kako ne živi? Lepo. Pa sa kim živi? Sa ćerkom. Sa nekim? Ne, sama. I nikako nije mogao da shvati da čak i u Srbiji postoje nezavisne žene.

Taman na vreme je priču perkinuo Anand. Poveo me je u obilazak centra. Sreli smo se sa njegovim ocem. Odveli su me u veliku halu u kojoj je nekoliko ogromnih maketa vozova i pruga. Prvo su mi pokazali stari sistem koji najavljuje da voz dolazi u stanicu a potom i nove, kompjuterizovane. Imaju čak i makete obe bombajske železničke stanice. Posao nije ni malo jednostavan, posebno u Bombaju jer u dužini od 40 kilometara postavljeno osam koloseka kojima neprekidno saobraćaju vozovi. S vremena na vreme čujemo da je neki izleteo ili da se sudario sa drugim..... Školovanje traje četiri godine. Gledao sam na trenutak predavanje završnoj godini. Diplomce čeka težak i odgovoran posao jer prosečan voz u Indiji prevozi 2000 putnika.

Kuća u kojoj živi Anandova porodica se nalazi na kilometar od centra. Železnica je izgradila kuće za svoje radnike pre 20 godina. Pohvalili su mi se da će početkom 2009. početi da grade novu, veću i komforniju. Pozvali su me na ručak. Kuća jeste mala ali skladno sređena. Zamislite, izvinili su mi se jer kuća nije lepša mislići da svi u Evropi žive u vilama. Bilo mi je neprijatno zbog toga, ali dobro.

Čekajući ručak, Anand mi je ispričao da je pre pet godina bio pevač. Snimio je pop album i spot. Snimljen je amaterski ali prilično kvalitetno. Želja mu je bila da postane pevač ili glumac u Bolivudu. Napravio je nekoliko foto albuma. Verovatno bi uspeo da nije doživeo tešku saobraćajnu nesreću na motorom. Proveo je tri meseca u komi. Imao je ozbiljne povrede kože lica ali su svi ožiljci uklonjeni plastičnim operacijama. Kada se oporavio, počeo je da studira a kasnije da radi kao IT inženjer. Sada radi u Ahmedabadu i ima platu 2000 dolara. San a ujedno i plan mu je da ode u Ameriku i da se tamo zaposli. Zaista bi se tamo dobro snašao. Pun je ideja, entuzijazma a što je najvažnije znanja.

Ručak je bio fenomenalan. Čapati, pirinač i razni sosevi.... njegova sestra je stalno donosila hranu i punila tanjire. Shvatio sam da iste moram poklopiti jer u suprotnom nema kraja ručku. To je sastavni deo gostoprimstva. Na kraju sam probao posebnu vrstu manga. I opet mi je falila votka.... zahvalio sam se na ručku i pozdravio sa domaćinima. Dobio sam poziv da sledeći put budem gost u novoj kući.

Sa Anandom sam otišao do servisa kompjutera Hewlett-Packard. Na laptopu mu se pokvario dvd uređaj.  Bez ijedne reči, prepirke ili diskusije su zamenili. Kod nas bi uređaj držali danima....

Vožnja na motoru je doživljaj. Kao što sam već nekoliko puta rekao, niko ne koristi bočne retrovizore tokom vožnje. Ne poštuju se osnovni  propisi u saobraćaju. Pozitivna strana je ta što ima previše učesnika pa nema nekog velikog jurcanja. Odvezao me je do Rock Gardena, parka, koji se nalazi tri kilometara od centra, blizu Fateh Sagara, jezera koje se isušuje ukoliko nema dovoljno kiša. . . obilazak sam morao da nastavim sam jer je Anand morao uveče vozom da se vrati u Ahmedabad. Posetio sam park sa koga se pruža pogled na čitavu oblast. Ima nekoliko fontana i lepo uređenih zelenih površina.

Krenuo sam peške u grad. Vozači rikše nisu bili dosadni. Čak su mi dali putokaz kako da stignem do grada. Nivo jezera zbog suše je i u ovom delu grada znatno smanjen. Prošao sam pored bolnice a preko puta nje je stanica sa reklamom za Rotary Club. Slatko sam se nasmejao. Došao sam do raskrsnice na kojoj su tokom prepodneva invalidi prosili. I dalje su bili tu. Čitav kraj je sada igledao znatno bolje jer je sunce obasjavalo fasade. Saobraćajna gužva je bila ogromna; rikše, motori, krave i ni manje ni više nego slonovi. U potrazi za određenim suvenirom sam upoznao simpatičan par iz Belgije. Elke i Piter imaju po 25 godina. Ona je zavšila biologiju, a on radi kao vozač lokalnog autobusa u jednom mestašcetu blizu Briža. Krenuli su na put u oktobru. Elke je morala da se posveti završnim ispitima dok je Peter putovao Baltičkim zemljama, Rusijom, Mongolijom i Kinom. Na Tajlandu se se našli u februaru i zajedno obišli Vijetnam, Kambodžu i Laos. Malezijom se nisu oduševili ali su u Indnoneziji uživali u ronjenju. Air Asia-om su doleteli do Chennaja pa kopnom do Bombaja. Iz koga su u Udaipur došli direktno vozom. Zajedno smo se prošetali centrom grada. Deca su bila agresivna u traženju novca. Pratili su nas u stopu. Ni pretnja pozivanjem milicije (nekada upali) ih nije uplašila.

Rekli smo jednom bakalinu da nas maltretiraju. Rekao im je nešto te su se momentalno izgubili. Otišlli smo u jedan restoran koji se nalazi na krovu hotela blizu jezera sa divnim pogledom na osvetljenu palatu. Bilo je puno stranih turista, uglavnom britanaca i amerikanaca. Odlučili smo se za italijansku kuhinju. Konobar nam je krišom ponudio pivo Kingfišer po ceni od oko 1,5 eura po flaši. Nije bilo drugog alkohola. Proveli smo divne trenutke u priči i  razmeni iskustva sa putovanja po celom svetu. Dogovorili smo se da sledećeg dana odemo u Monsunsku palatu i iz nje posmatramo zalazak sunca.

Dan treći

Za poslednji dan u Udaipuru sam ostavio posetu Džagmandir palati i manjim muzejima, Počeo sam od muzeja Bagore-ki-Haveli koji je sagradio bivši premijer tik uz jezero. Haveli ima 138 soba. U nekima su izložene slike a u jednoj najveći turban na svetu.

Poseta Džagmandir ostrvu košta 300 rupija. Brod polazi sa barže koja je u vlasništvu gradske palate. Imao sam sreću da me je vozač broda video pri isplovljavanju pa se vratio samo zbog mene. Prošli smo pored same palate koja sa jezera izgleda još veličanstvenije. Videli smo i nekoliko gostiju hotela Palata na vodi koji su uživali na taresi. Za tih deset minuta vožnje su se spustili kišni oblaci iznad gradske palate i potpuno je zaklonili. Kiša je ubrzo zahvatila i brod. Kada smo pristali uz palatu, vozač nam nije dozvolio da ostanemo na brodu dok prođe pljusak već nas je isterao rekavši da mora da poštuje pravila. Imao sam kišobran ali je pljusak bio toliko jak da nje puno pomogao. Uspeo sam da nađem sklionište u okviru ekskluzivnog restorana. Očekivao sam da će kiša stati za deset minuta ali sam se prevario. Padala je sat vremena. Iskoristio sam to vreme da obiđem malu galeriju. Na prvom spratu se kiša slivla niz zidove pa je poplavila jedan manji deo izložbenog prostora.

Palatu je gradio Maharadža Karan Sing (Maharaja Karan Singh) 1620 a završio je Maharadža Džagat Sing (Maharaja Jagat Singh). Veruje se da je Šah Džahan (Shan Jahan)  boraveći u ovoj palati 1623 – 1624. dobio inspiraciju za Tadž Mahal koji je izgrađen po nejgovom naređenju. Danas je Džagmandir palata  ekskluzivno mesto za predah dostupno i običnim ljudima iz Evrope. Cene u sličnim objektima u Evropi su barem tri puta više. Tako sam pojeo izvrstan sladoled za 3,5 evra. Za to vreme je desetak kelnera i ostalih radnika čistilo vodu sa platoa uz pomoć raznih četki, metli, velikih listova palmi i, čak, dasaka jer je za veče bio predviđen bal. Mislim da su uspeli da dovedu ceo prostor sa prelepim fontanama u red jer je kasnije tokom popodneva zasijalo sunce. 

Dogovorio sam se sa belgijancima da zajedno odemo do obližnjeg brda i iz Sadžan Garh (Sajjan Gahr) palate posmatramo zalazak sunca. Vožnja rikšom u oba pravca je 200 rupija sa uključenim čekanjem. Može da se ugovori i za manju svotu novca. Dodatno smo platili 80 rupija za ulaz po osobi. Put je krivudav i veoma strm. Nastao je problem sa rikšom jer pumpadžije, kako je naveo vozač, sipaju vodu u benzin i tako stvaraju problem motoru. Morali smo da sačekamo da se ohladi. Nekako smo uspeli veoma lagano da se popnemo na sam vrh brda. Udaipur i čitava oblast su kao na dlanu. Tek se odavde vidi posledica ogromne suše. Mnoga jezera su presušila.

Palata je napraveljna za maharadžu Sajan-a Singha. U početku je tu bio astronomski centar a kasnije lovački dom.  Zamak je danas zapušten. Sve što je vredelo je odnešeno. Unutar palate se vrši nužda, pljuje se po zidovima, proleću ptice.... na prvom spratu postoji terasa sa koje sam sa Elke i Piterom posmatrao zalazak sunca. U međuvremenu smo odgledali nekoliko scena premalaćivanja dece, dovikivanja, bacanja đubreta sa balkona i slično.

U povratku, vozač je stvarno bio oprezan te je vozio veoma lsporo nizbrdo. Otišli smo ponovo u Lotus kafe. Pričali smo o svemu i dogovorili se da se međusobno jednog dana posetimo. Pozdravio sam se i sa menadžerom hotela u kome sam odseo. Proporučio mi je smeštaj za Džodpur i Džaisalmer.

Tokom svakog provedenog minuta u Udaipuru sam uživao. Grad je božanstven na indijski način! Šta se sve može videti na ulicama bilo kog grada Indije je neopsivo. To, ipak, mora da se doživi.