Priprema i polazak za Indiju

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Opšte je poznato da je najbolje ići u Indiju u periodu od novembra do marta kada se temperature krecu od  15 do 30 Celzijusovih stepeni. Služenje vojske u civilnoj službi mi nije omogućavalo da zemlju napustim pre sredine maja. Znao sam da me čeka veoma toplo vreme, kao što sam to već pomenuo, ali sama želja da posetim zemlju poput Indije je bila toliko velika da mi dani sa visokim temperaturama nisu predstavljali nikakvu prepreku. Nisam bio siguran da ću ponovo imati priliku da provedem dva meseca na putu.

Indija je toliko velika da je preporučljivo provesti u njoj minimum mesec dana kako bi se videli najposećeniji i najlepši gradovi i sela. Upoznao sam puno stranaca koji su proveli između 3 i 6 meseci na putu. Indija je teritorijalno tri puta manja od Sjedinjenih Država a ima četiri puta više stanovnika, oko 1,12 milijardi po zvaničnim izveštajima. Upoznao sam u Beogradu i konsultovao se sa nekoliko vršnjaka koji su prethodnih godina boravili u ovoj mnogoljudnoj zemlji kako bih se što bolje pripremio za put. Lidija, Buda i Konstantini su me upozorili da je šok po dolasku u Indiju neizbežan i da treba da se naviknem na činjenicu da ću videti puno prosjaka i dece koja žive u totalnoj bedi na ulicama.

Shvatio sam da je najpraktičnije da do Istanbula putujem Jatom. Povratna karta sa svim taksama iznosila je 14500 dinara (sa Turkish Airlines-om je 220 sa sezonskim popustom a bez oko 280 evra). To zvuči mnogo ali je pre nekoliko meseci došlo do poskupljenja karata u međunarodnom železničkom saobraćaju pa je cena karte iznosila oko 110 evra. Na taj iznos treba dodati i 22 evra koliko košta Turska viza u ambasadi u Beogradu jer je neophodna za dobijanje Bugarske tranzitne vize. Turska viza na aerodromu u Istanbulu iznosi 10 evra a ne treba ni pomonjati da vožnja vozom traje 24 sata a avionom 90 minuta. Balkan Flexipass važi samo jedan mesec tako da bi dve karte iznosile 160 evra (80 evra za starije od 26 godina).

Prosečna cena povratne karte do Delhija iz Beograda je oko 600 evra Turkish Airlines-om. Napravio sam kombinaciju koja je najjeftinija a pritom mi je pružila mogućnost da posetim i zemlje Bliskog Istoka.

AirArabia je niskobudžetna avio kompanija koja spaja jedan od sedam Emirata, Šardžu (Sharjah) sa preko 35 destinacija Bliskog Istoka i Indije. Karta na relaciji Istanbul – Šardža – Koči (jug Indije) iznosila je 145 evra. Karta Delhi – Šardža – Aleksandrija iznosila je 156 evra s tim što sam imao pauzu u Šardži od 35 sati što mi je omogućilo da posetim Dubai u kome je praktično počinjala moja tura po zemljama Bliskog Istoka. Saznao sam da su cene smeštaja, hrane i prevoza u Indiji veoma povoljne ali da je gotovo uvek potrebno souštati cenu cenjkanjem. Dvokrevetna soba sa kupatilom u hotelu se u većini gradova može naći po ceni od 4 do 8 evra.  Prvobitan cilj ovog putovanja bio je obilazak Indije ali sam shvatio da sa nekoliko stotina evra više mogu da posetim i nekoliko zemalja Bliskog Istoka. Prva varijanta je bila da kopnom iz Istanbula stignem do Aleksandrije pa preko Šardže dođem do Indije. U tom slučaju bih sredinom maja imao umereno toplo vreme na Bliskom Istoku ali monsune u većem delu Indije. Odlučio sam da ne menjam gradove već samo redosled posete. Tako sam uvek nekoliko dana bio ispred monsuna. Najnoviji vodič Lonely Planet-e “India” koji mi je pozajmila drugarica Marina je bio od velike pomoći prilikom pripreme puta. Fotokopirao sam stranice za gradove koje sam planirao da posetim ne samo da bih sačuvao knjigu nego da ne bih morao da stalno teglim kilogram papira sa sobom. Izabrane strane sam ukoričio. 

Vizu za Indiju nije teško dobiti. Potrebne su dve slike, popunjeni obrasci, povratna avio karta (prihvataju elektronsku kartu za razliku od egipatske ambasade) i iznos od 2650 dinara. Osoblje u ambasadi je veoma ljubazno i spremno da odgovori sa osmehom na svako pitanje. Viza se dobija za nekoliko dana.

Ispostavilo se da je boravak u Leskovcu i Barajevu, neposredno pred put u Indiju, bila odlična uvertira. U nekadašnjem srpskom Mančesteru su ulice mesecima raskopane a ne vidi se da postoji bilo kakav red u saobraćaju. Roštilj majstoru je pljeskavica pala na pod a on je bez ikakvog razmišljanja stavio na rešetku i kasnije prodao gladnom tinejdžeru. U Barajevu, neposredno blizu zgrade opštine, ispred koje su se slikali skoro svi kandidati za gradonačelnika, se osećao nesnosan smrad verovatno od neke crktnute životinje. To je bila odlična uvertira za ono što svakog posetioca iz Evrope čeka u Indiji.

Polazak iz Beograda

Jat leti šest puta nedeljno za Istanbul u različitim terminima u zavisnosti od dana u nedelji. Let ,vremešnim Boingom 737 300, je bio udoban. Prilikom sletanja Istanbul je delovao jedan džin kome se ne vidi kraj, čak ni iz aviona. Napravljen je polukrug negde iznad Taksim skvera. Nisam uspeo da vidim ni jednu veću slobodnu parcelu sve do same piste. Vizu sam dobio brzo za 10 evra i prošao pasošku kontrolu. 

Sa drugog istanbulskog aerodroma Sabiha Gokčen, koji se nalazi 50 kilometara istočno od grada, sam imao noćni let u 02:30 za Šardžu (Ujedinjeni Arapski Emirati) a kasnije za Koči (Indija). Jedva sam budan dočekao let. Stao sam u red za pasošku kontrolu. Kada sam došao na red kontrolor, starosti od nekih dvadesetak godina, je počeo da zagleda pasoš i tursku vizu. Prošao je minut, pa još jedan i tako.... Posle 15 minuta konsultovanja sa njegovim kolegama mi je lupio pečat i vratio pasoš. Bila mu je sumnjiva mađarska viza izdata 2005. godine. Pošto je to najstarija viza u pasošu na njoj se vide zaštitne fluorescnetne  niti a i naštampana fotografija nije urađena baš najbolje. Verovatno je momak pomislio da će dobiti povišicu ako otkrije falsifikovanu vizu.  Verovatno mu nije palo na pamet da bi neko to primetio odavno jer sam nakon mađarske dobio još 10 viza od kojih su tri Šengenske i jedna Američka. Cela situacija mi je podigla pritisak jer sam se ponovo osetio kao građanin trećeg reda. ... Izvinio sam se starijim Francuzima koji su nestrpljivo čekali da dođu na red. Čekaonica je već bila puna uglavnom muškarcima.

Poletanje aviona je kasnilo jer neko od putnika nije ispoštovao proceduru. Naime, pravilo je da putnici put od terminala do aviona pređu autobusom. Neko se jednostavno prošetao do aviona ali nisu uspeli da otkriju ko. Bio sam jedini belac u avionu. Oko mene su sedeli muškarci koji su se molili tokom poletanja i sletanja. Malko sam se unervozio zbog toga ali sam shvatio da im je to ritual koji ih čini spokojnijima. Svaki putnik je dobio nekoliko hermetički zatvorenih čaša vode i večeru. Let je trajao 4:45 minuta.

Aerodrom u Šardži je skoro proširen i detaljno renoviran. Imao sam punih pet sati do sledećeg leta. Sa leve strane je ogroman free shop, McDonlads i još nekoliko fast-food restorana. Našao sam miran kutak kraj poslednje kapije kako bih makar malo odspavao. Tu se brzo stvorio radnik koji je detaljno usisavao pod i prao sedišta. Uspeo sam da odspavam dva sata dok nisu počeli da pristižu putnici za Dohu. Avion za Koči je bio spreman da poleti na vreme. Kabina aviona je bila puna indijaca, i žena i muškaraca i dece. Osetio sam toplinu u tim jarkim bojama, lepim osmesima i radoznalim pogledima.