Pandžim, Pandžim, Goa, Indija

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Pandžim (poznat i kao Panaji) je  glavni grad Goe, jedne od najmanjih indijskih država koja broji samo 1,3 miliona stanovnika. Kroz grad teče reka Mandovi. Portugalci su ostavili veliki trag što se može videti po arhitekturi i strukturi ulica. Preporučljivo je da se Pandžim koristi kao stacionarni grad za obilazak Old Goe ali i nekih obližnjih plaža i hramova. 

Put za Gou iz Kočija

Uputio sam se peške do železničke stanice u Ernakulamu (deo Kočija). Kao i mnogo puta do sada kofer se pokazao kao pun pogodak. Točkići su se vrteli i po šljunku i po pesku i svakoj drugoj podlozi, čak i po kravljoj balezi. Nisu sve ulice osvetljene noću pa sam morao da idem kroz mrak. Železnička stanica izgleda sasvim pristojno. Na monitorima se emituje raspored vozova naizmeničo, na hindu i na engleskom. Kupio sam vodu i krekere na čijim su pakovanjima fabrički napisane cene kako ih prodavci ne bi menjali. Izbor je veliki od običnih, sa sirom, kokosom, čokoladom..... Samo na prvom peronu su montirani ekrani preko kojih se mogu pratiti spotovi popularnih grupa i pevača tako da se ljudi koji spavaju na sred perona i ne primećuju. Na svakih trideset metara postavljen je displej na kome piše broj vagona koji će na tom mestu stati tako da se može izbeći bespotrebno trčanje. Voz je stigao na vreme.

Dva meseca unapred sam kupio kartu preko interneta za AC3 klasu (više o indijskim vozovima ) Ekvivalentni su evropskim vozovima sa šest kreveta s tim što su vagoni širi pa i sa strane ima dva mesta. Na mom krevetu me je sačekala flaša vode i komplet čiste posteljine. Cimeri su  bili porodica koja je iz Trivandruma išla u Gou na godišnji odmor. Već su bili počeli da spavaju. Noć u vozu bila je udobna s tim što mi je na trenutke bilo hladno zbog jakih ventilatora. Probudio sam se oko 10 sati. Toliko dugo sam spavao zahvaljujući antifonima. Predeli države Karnatake kroz koju je voz prolazio su neopisivi. Cimeri su me pozvali da sledeći put posetim grad u kome žive i budem njihov gost. Uživao sam u razgovoru sa njima. Zaključili smo da idemo u isti grad, Pandžim.

Pošto voz ide drugim delom Goe morao sam da siđem u Magdaonu (Margao). Jedan od novih prijatelja mi je savetovao da ne idem taksijem do autobuske stanice već autobusom. Kada smo izašli iz voza pokazao mi je pravac u kome treba da idem. Na kratkim relacijama saobraćaju minibusevi. Retko koji ima stakla na prozorima. Što se stanica tiče, važi pravilo da je stanica tamo gde putnik digne ruku. Stavio sam kofer kod vozača i platio kartu 6 rupija. Gradske ulice su bile zakrčene rikšama i pokretnim tezgama koje guraju. Nekako smo stigli do stanice. Jedan kondukter se drao "Pandžom Pandžim, Pandžim Pandžim" kao da ga neko bije. Još uvek mi odvazanja ta fraza. Morao sam da stanem u ogroman red ispred šaltera kako bih kupio kartu. Do samog kraja reda je dotrčao krupniji gospodin koga sam upoznao u vozu. Samo mi je stavio u ruke kartu i rekao da uđem u autobus. To me je veoma obradovalo. Karte nisu numerisane ali u ovom autobusu postoji pravilo da putnici ulaze dokle god ima slobodnih sedišta. Na prvi pogled su sva sedišta bila popunjena ali me je kondukter bukvalno sa sve koferom ugurao u autobus i pokazao zadnje sedište. Ljudi su se zbili nekako. Shvatio sam da zauzimam mesta kao dva prosečna indijca.  Dobro je da mi zbog toga nisu naplatili dodatnu kartu. Tako smo se gužvali i znojili 45 minuta.

Pandžim

Planirao sam da pet dana provedem u Goi; dve noći u Pandžimu s jednodnevnim obilaskom Old Goe i dve noći u Vagatoru i Andžuni. Na prvi pogled je značajna pažnja posvećena bezbednosti u saobraćaju te ima različitih prepreka za smanjivanje brzine. Tako je postavljeno pet ležećih policajaca sa razmakom od 30 centimetara. Smešno je gledati putnike autobusa dok prelazi preko tih prepreka jer se svi tresu. Stanica u Pandžimu je haotična. Po napuštanju autobusa nisam znao na koju stranu da krenem iako sam imao nekakvu mapu ali nigde nema tabli sa nazivima ulica. Na kraju mi je pomogao vozač rikše koji me je uputio u pravom smeru.

Lokali blizu stanice su slikoviti na Indijski način. Bio sam izuzetno gladan ali kada sam videom zidove, podove radnje u kojoj se prodaju testa pržena na ulju, izgubio sam apetit. Prženjem na ulju se ubiju razne bakterije ali i to ulje se menja, verovatno, jednom mesečno. Majstor mesi testo praktično na ulici a crnilo ispod noktiju nije ni potrebno proučavati. Prešao sam most preko reke Mandivi i stupio na tle starog dela grada koji je izgrađen za vreme portuglaca. Ulice su uske a fasade većina kuća i zgrada je prekrila neka vrsta buđi.

Nekako mi se najboljim učinio pansion Park Lane Lodge čiji je vlasnik portugalac. Spolja hotel izgleda obećavajuće. Bašta je ispunjena vinovom lozom i stolicama za uživanje. Soba je bila prljava kao i cela kuća. Nisam želeo da se dalje pečem na suncu tražeći bolji smeštaj pa sam ostao. Ipak, nije loše videti kako ljudi žive i istovremeno ambijent koji je bio tridesetih godina prošog veka. U dnevnoj sobi je slika posmrtnih ostataka St. Fransis Xaviera koji se nalaze u Bazilici Bom Jesus, u Old Goi. Ni u o ovom pansionu (ako se tako može nazvati) nije bilo puno gostiju. Kupatilo je minimalno. Iznad wc šolje je tuš pa nema baš puno prostora. Kratko sam se odmorio na prašnjavom krevetu i otišao u obilazak grada.

Ručao sam u restoranu u ulici Mahatma Gandi roud koga nema u preporuci LP-a. Jedva sam našao prazan sto. Hrana je bila odlična. Uzeo sam rižu sa nekoliko jakih začina i čapatijima. Opet sam se preznojio od ljutine ali sam uživao u hrani. Lokalne prodavnice su solidno snabdevene sokovima, slatkišima, priborom za higijenu. Postoji i nekoliko radnji sa alkoholnim pićima ali po cenama se ne bi reklo da su originali,. Voće je ubedljivo najjeftinije ali i najzdravije pa sam ga konzumirao u velikim količinama.Indijci najviše vole mango, ali mi je svaki put,  između nas govoreći, falila votka da razblaži snažan ukus popularne voćke.

Kvart u kome se nalazi hotel je prijatan i ima puno slikovitih kuća. Vidi se da su fasade mnogih skoro okrečene ali su iz nekog razlog prekrivene crnilom. U blizini je Kapela Svetog Sebastiana iz 1880. Ispred nje se iu svako doba dana igraju deca kriketa. Radoznalo su trčali za mnom kako bi ih slikao. Popeo sam se na brdo kako bih video Maruti hram posvećen Hanumanu, majmunskom bogu. Unutar hrama je bio obred. Sa terase hrama se pruža pogled na reku Mandovi ali i okolna naselja i polja prekrivena vodom. Popeo sam se na vrh brda koji je rezidencijalni deo grada.  Nikada ne bih rekao da sam u Indiji da me je neko ubacio u tu ulicu. Nema buke, nema rupa na asvaltu a kuće su velelepne. Prošavši pored Džamije Džama Mašdžid (Jama Masjid) stigao sam ponovo do najlepše crkve u Pandžimu. Iznad parka Municipal Gardens dominira Crkva (Church of Our Lady) nastala 1541.godine. Putnici koji su brodovi stizali iz Lisabona su svraćali u ovu crkvu kako bi se zahvalili Bogu na bezbednom putu pre nego što su stizali do krajnje destinacije, Old Goe.

U gradu nema neke velike gužve i saobraćaja osim u ulicama oko autobuske stanice. Ne znam zašto ali svi učesnici u saobraćaju konstantno koriste sirene bez ikakve potrebe. Na žalost, šetalište uz reku Mandovi ne postoji. pa nema gde da se pobegne od sirena. U blizini je trospratna zgrada koja je nekada bila prodavnica dečijih igračaka a sada je zatvorena jer postoji mogućnost da se sruši. Postaveljeno je stotinak podupirača oko zgrade kako se ne bi srušili zidovi na prolaznike.

U kvartu Sao Tome ima nekoliko savremenih prodavnica, sa velikim izborom proizvoda, dok je daleko više onih koje su prljavije od same ulice. Odeća, majce, pantalone i druge stvari su veoma jeftine. Sve košta oko 1-2 eura. Preporučujem vam da majce sa znakom Goe kupite u Pandžimu jer su, kao i svi ostali proizvodi, znatno jeftinije nego u Vagatoru i Andžuni. Ulice su uglavnom čiste, nema puno krava. Jedva sam uspeo da nađem bankomat jer mnoge banke isplaćuju gotovinu samo preko šaltera. Nisam imao nikakvih problema prilikom podizanja gotovine. Uz bankomat je stajao pripadnik obezbeđenja.

Rešio sam da potražim neki dobar restoran. Po preporuci LP-a sam otišao u Viva Panjim. Nije baš tako jeftin kako je navedeno u vodiču ali je atmosfera prijatna. U glavnoj prostoriji je postavljen pomalo zapušten akvarijum. Bilo je nekoliko portugalaca za koje sam saznao da već decenijama žive u Pandžimu. Domaćica restorana mi je preporučila porciju piletine i pohovanu ribu. Moram da priznam da se nisam tako dobro najeo od kako sam došao u Indiju jer ipak, vegetarijanska hrana je zdrava ali bez mesa se teško živi. Dve porcije, voćnu salatu i tri flaše Koka Kole sam platio 290 rupija (4 evra). Uveče mi je bio dovoljan jedan grozd i sok od manga.  

Jedan dan je sasvim dovoljan za laganu šetnju slikovitim ulicama Pandžima. Iskoristite trenutak da upoznate portugalce čiji su preci prvi, sa Starog kontinenta,  otkrili lepotu Indije pre nekoliko stotina godina.

Korisni linkovi:

Indija, osnovne informacije