Mumbai - Carstvo slamova, Maharastra, Indija

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Mumbai ili Bombaj je najveći grad Indije sa 16 miliona stanovnika po zvaničnim podacima. Polovina stanovništva živi u nehigijenskim uslovima bez kanalizacije. Britanci su sagradili veliki broj građevina tokom svoje vladavine, da ne kažem okupacije, koje su sačuvane. U samom centru grada su ulice prostrane i prilično čiste. Preporučljivo je snabdeti se svim relevantnim informacijama o gradu pre nego što krenete u obilazak grada. Turisti su često meta, namazanih prodavaca, vozača taksija i rikši koji koriste njihovu lakovernost i neobavštenost te im svoje proizvode i usluge prodaju od tri do deset puta skuplje.

Postoje dva velika aerodroma u Mumbaju, jedan blizu drugog. Prvi je namenjen za internacinalne letove, a drugi za domaće. Budite oprezni sa vozačima rikši i taksija. Rikšama nije dozvoljeno da prevoze putnike po centru i do centra grada tako da ako idete do, recimo, Kolabe sa aerodroma, uzmite taksi. Vozači moraju da koriste taksimetre. Oni ne prikazuju cenu već redne brojeve na osnovu kojih se vrši plaćanje uz pomoć cenovnika. Odštampajte cenovnik i uvek ga nosite sa sobom. Kod rikši je naplata jednostavnija. Najjeftinija vožnja je 11 rupija (na taksimetru piše 110) i aproksimativno, svakih petsto metara vožnje košta jedan rupi. Nemojte da nasednete na priču da se iznos plaća koji piše na taksimetru, recimo 520 rupija. Ukoliko vozač pravi problem zapišite broj rikše (ili taksija) koji se nalazi na svim stranama vozila ili pak slikajte broj je što bolja opcija. Vozač će odmah biti neverovatno ljubazan i naplatiti korektan iznos. Budite drski ako je to potrebno!

U Kolabi se nalaze hoteli za svačiji džep. Cene su više nego u drugim gradovima Indije tako da nije lako naći pristojnu sobu ispod 800 rupija. Uvek ugovarajte cenu unapred bez obzira da li je u pitanju smeštaj, vožnja, hrana, suveniri i razne druge usluge.

Put Goa - Bombaj

Nekoliko noćnih vozova svakodnevno saobraća na relaciji Goa Bombaj ali su kreveti često rasprodati i nekoliko meseci u napred. Mesec i po dana pre dolaska u Indiju sam kupio kartu za AC2 ali je bila „waiting list“ što mi nije garantovalo krevet u vagonu. Bez obzira na to odlučio sam da dođem na stanicu u Margao dva sata ranije kako bih osigurao mesto. Šetajući se ulicama Vagatora sam, u jednoj turističkoj agenciji, iz čiste radoznalosti upitao za cenu leta do Mumbajaistog dana. Radnik je telefonom nazvao nekoga i rekao da je za kartu po ceni od 35 evra prekasno ali da ima jos mesta i vremena da stignem na let u 15h za 45 evra. Iskoristio sam mogućnost odkazivanja karte za voz preko interneta koja je kostala oko 20 evra. Tako sam za dodatnih 25 evra mogao sebe da lišim velikog čekanja ali i cimanja do Madgaona. To sam i uradio jer sam do aerodroma mogao da stignem za najviše dva sata prevozom (35 rupija) ili taksijem (800 rupija) do mesta Vasko De Gama u kome je aerodorom. U roku od nekoliko minuta sam dobio elektronsku kartu koju je radnik odštampao van agencije. Ipak, to je Indija, pa se nisam bunio zbog toga. Kakav je to bio preokret. Samo nekoliko minuta ranije sam razmišljao kako ću se cimati do voza, cele noći se klackati a sada imam priliku da do Bombaja stignem za sat vremena bez ikakvog cimanja.

Ipak, ni ova varijanta nije baš jednostavna jer sam prvo busom morao da odem do Mapse (Mapusa), potom do Pandžima i na kraju do Vaska, mesta u kome se aerodrom nalazi. Otišao sam do hotela i uzeo kofer. Opet sam ga vukao po šljunku pa su točkići postali još bučniji ali me nije bio blam da skrećem pažnju kravama koje su se spokojno šetale po putu i brstile travu. Kada sam video autobus u daljini počeo sam da vičem i tako sam, načinom lokalaca, uspeo da skrenem pažnju vozaču. Po ceni od 12 rupija sam stigao do Mapse za 20 minuta. Na autobuskoj stanici je bio haos. Autobusi su se toliko naređali da su izblokirali jedni druge. Šta sve ljudi nose sa sobom je teško opisati. Zato se često koristi krov za odlaganje prtljaga. Na prometnim linijama putnici ulaze u autobus kroz prozor pre nego što se uparkira. Ako pak autobus ima rešetke ili zatvorene prozore onda bace neki lični predmet na stolicu kako bi je osigurali. Kada je gužva, na klupi, koja je predviđena za dve sede tri ili čak četiri osobe zbijene kao sardine.

Poučen iskustvom na relaciji Pandžim Mapsa kada je bus putovao sat vremena 20 kilometara jer je stajao kod svake bandere potražio sam ekpresni bas. Svi vozači su rekli da je njihov autobus ekspresni ali im nisam verovao. Otišao sam do vozača koji voze do drugih mesta te su mi oni pokazali koji je autobus brz. I stvarno, nisu slagali. Bus nigde nije stao a cena karte je ista kao i kod sporog.  Autobuska stanica u Pandžimu mi nije više delovala tako haotično kao prvi put. Čak sam se dobro snašao. Redom sam uzvikivao ime Vasko, grada u koji idem dok nisam stigao do perona uz pomoć vozača drugih autobusa. Za ovu liniju mora da se kupi karta u stanici. Autobus ne polazi dok se ne napuni. Iz nekog razloga se mesto za prtljag ne koristi pa sam bio prinuđen da se snalazim sa koferoom kako znam i umem. Na svu sreću, indijci su navikli na guranje i preskakanje pa im moj kofer na sred prolaza nije predstavljao nikakav problem. Čak su se oni meni izvinjavali što moram da ga pomerim sa vremena na vreme. Putovao sam sat vremena.

Mesto Vasko de Gama se nalazi na moru. Imao sam dovoljno vremena da se na brzinu prošetam glavnom ulicom. Pošto je aerodrom udaljen oko 5 kilometara morao sam da pronađem rikšu. Tražili su mi 150 rupija a za tu razdaljinu ne treba dati više od 30. Uspeo sam nekako da spustim cenu na 60 rupija. Aerodrom ne uzgleda nešto naročito, što je i očekivano ali je bezbednost na veoma visokom nivou. Otišao sam na terminal 1B sa koga poleću avioni Kingfisher Airlines-a. Na ulazu je kofer skeniran i obavijen zaštitnom trakom kako ne bi mogao neko da ga otvori i ukrade stvari. Ljubazne i zgodne hostese Kingfišera su me usmerile na šalter. Odmah sam video da sam izabrao veoma ozbijnu avio kompaniju. Čak su me zbunili pitanjem da li imam nešto lomljivo u koferu....

U čekaonici je bio veliki izbor dnevnih novina na engleskom jeziku. Taman sam se lepo opustio kad nestade struja na celom aerodromu. Pomislio sam da sistemi kontrolnog tornja rade kao i monitori za obaveštavanje putnika o aktuelnim letovima, ali sam se prevario. U zgradi je sve bilo mrtvo. Čak ni ulazna vrata nisu mogla da se otvore. Postalo je nesnošljivo vruće jer ventilatori nisu radili. Ovo je bio signal da će doći do kašnjenja aviona.  Svi zaposleni su se ponašali normalno jer se to događa svakodnevno. Struja se vratila posle 15 minuta i taman kada su sistemi za obaveštavanje počeli da rade opet nestala. To je prouzrokovalo da moj let kasni sat vremena. Na izlazima se stvorila velika gužva jer se nekoliko letova odložilo. Odmah po ulasku u novi avion Airbus A320 sam se osetio kao da sam u Americi a ne u Indiji. Svako sedište u ekonomik klasi ima tv displej na sedištu. Dok je avion čekao na odobrenje za poletanje stujardese su podelile po sendvič i sokove svim putnicima. Kada se avion vinuo na visinu od 10000 metara podeljen je ručak sa pravim escajgom i porcelanskim šoljama kao u Lufthanzinim prekookeanskim letovima. Čak sam mogao da biram da li ću jesti vegetarinasku ili ne vehetarijasnku hranu. Svaki putnik je dobio i poklon paket sa raznim reklamnim predmetima kompanije Kingfisher. Sve to po ceni od samo 45 evra.

Sletanje na Bombajski aerodrom je bio poseban doživljaj ne u smislu nekih tehničkih problema nego onoga što sam video kroz prozor. Tri minuta pre sletanja smo leteli iznad nehigijenskih naselja u kojima, na celom području grada, živi više od osam miliona ljudi. Te kućice nemaju vodu a mnoge ni struju a o kanalizaciji ne treba ni pričati i izgledaju kao da su napravljene od kartona. Na jednoj livadi su momci igrali fudbal i mahali putnicima iz aviona..... Te kućice su postavljene do same piste, koja je naravno, ograđena. Zgrada aerodroma je u fazi renoviranja pa je prašine bilo svuda.

Još pre polaska na put me je kontaktirao jedan član Kaučsurfinga (Couchsurfing) koji svira trubu kao i ja te je izrazio želju da budem njegov gost. Rekao mi je, prilikom davanja instrukcija za dolazak do njegovog stana, da niko u Bombaju ne koristi i ne zna naziv ulica već se svi orjentišu prema okolnim objektima. Tako Darmeš živi u naselju Vile Parle Ist, Muhatma Gandi Roud, blizu San Siti sineme, pored hrama Džain Mandir. Još preko telefona mi je rekao da kada dođem na aerodom nikako ne uzimam taksi nego rikšu i da ne treba da platim više od 40 rupija. Međutim, vozači rikši  postavljeni ispred zgrade aerodroma nisu hteli da me voze za manje od 100 rupija.

Otišao sam na ulicu i prvi vozač rikše mi je rekao će me voziti po taksimetru. To je bio dobar znak. Rekao sam vozaču da me vozi u naselje Vile Parle Ist. Ubacio sam kofer i držao ga sve vreme. Međutim posle deset minuta vožnje sam shvatio da nešto nije u redu. Vozač me je vozio u suprotnom pravcu od onog u kome se nalazi moj domaćin. Malko sam se uspaničio i počeo da derem jer sam shvatio da vozač nema pojma gde treba da me vozi. Stao je na stajalište rikši i pozvao kolege. Ispalo je da me je odvezao u drugi kraj grada. Tražio je da mu platim 160 rupija vožnju što sam odbio. Umešale su se njegove kolege i rekle mi da mu dam 100 rupija (1,5 evra). Pogrešio sam što sam mu dao bilo kakve pare ali sam bio presretan jer me nije odveo u neki budžak i opljačkao.

Pojavio se novi vozač koji je rekao da zna gde je naselje u koje treba da idem. Međutim postao sam nepoverljiv pa sam  mu tražio da mi pokaže na mapi jer sam shvatio da vozači mogu da me šetaju tri dana iz jednog u drugi kraj grada. Jedan je rekao da je sve u redu i da ću stići tamo gde sam krenuo. Popodne, na širokim bulevarima nema gužve u pravcu centra ali su zato gužve ka periferiji ogromne. Za 40 minuta vožnje sam se sav upraljao od prašine i dima iz auspuha raznih motora i rikši. Vozač se provlačio između kamiona i autobusa kako bi što pre stigli. Čak ni on, koji, kako je rekao, dobro poznaje taj deo grada nije uspeo da nađe zgradu mog domaćina. Posle pet minuta lutanja je našao. Vožnju sam platio 50 rupija. Darmeš živi u zgradi sa čuvarom. Odmah me je odveo u polunamešten stan svojih prijatelja koji su trenutno u Americi. Trosed je suviše bio star i neudoban pa sam odlučio da spavam na dušeku, na podu. U kupatilu ne radi tuš pa sam se kupao na „Indijski način“ uz pomoć kofe i lončeta. Darmešova žena nije previše oduševljena idejom ugošćavanja ljudi pa se ponašala pomalo neprijanto kada sam bio u njihovom stanu.

Darmeš se bavi trgovinom dijamanata, ali mi ni u jednom trenutku nije ponudio bilo kakvu saradnju po tom pitanju. Svira trubu od malena u religijskom bendu. Nikada nije išao u muzičku školu. Pitao me je koje gradove planiram da posetim. Čim sam počeo da nabrajam, zaustavio me je i rekao: „Moj prijatelju, moraćeš da otkažeš put jer je, pre nekoliko dana, došlo do velike pobune u celom Radžastanu te su svi magistralni drumski i železnički putevi blokirani. Šokirao sam se ne samo zbog blokade nego izbog toga što su mi prijatelji govorili da ne planiram unapred. No nisam se predavao. Kao i uvek imao sam alternativne rute. Odlučio sam da umesto u Bundi, odem u Ahmedabad i dalje kako sam planirao (Udaipur, Džodpur...). Darmeš je rekao da se ne nerviram ali da dugo nije bilo štrajkova u Radžastanu i da će sve biti ok. Prvo veče u Bombaju, prevara sa rikšom, otkazivanje dela rute.... baš i nije bio dobar početak. Otišao sam u odličan restoran u kome sam večerao indijsku hranu za manje od dva evra. Ulice su bile prepune ljudi u 22h jer je preko dana ogromna vrućina. Ulična prodaja cveta na svakom koraku. Kupio sam voće veoma povoljno. Čak ne znam za mnoge plodove kako se uopšte i zovu. Tokom noći mi je bilo vruće pa sam uključio ventilator na najbrži stepen što je rezultiralo većom prehladom sledećih dana.

 Sutradan sam dobio detaljne predloge od Darmeša šta da posetim u gradu. Prvo mi je sredio da preko njegovog prijatelja kupim "pre paid" karticu za mobilni koja će mi štedeti dosta novca. Lokalni pozivi su mizerno jeftini a sedam minuta sa Srbijom koštao je jedan evro. Bila je potrebna fotografija i fotokopija pasoša. Nisam baš lako pronašao Vodofonov lokal jer je izgledao kao i svi prodajni objekti pored železničke stanice, prljavo i neugledno. No, poenta kupovine broja bila je da nazovem Darmeša ukoliko dođe do bilo kakve neprijatne situacije. Do centra grada iz Vile Parle-a je najlakše stići lokalnim vozom jer je centar udaljen oko 30 kilometara. Postoji prva klasa za koju karta u jednom pravcu košta 70 rupija i druga koja je deset puta jeftinija. Na predlog Darmeša sam izabrao drugu jer je rekao da praktično nema razlike. Lako sam se snašao na stanici, kupio povratnu kartu i našao odgovarajući voz.

Na kompozicijama lokalnih vozova u Bombaju se vrata ne zatvaraju. Voz stane na 25, možda 30 sekundi i kreće bez obzira na to da li su svi ušli ili ne. Pre podne, oko 11 sati nije bilo gužve. Svaka kompozicija ima barem 15 vagona. Ljudi počinju da iskaču pre nego što se voz potpuno zaustavi. Nekoliko središnjih vagona je rezervisano samo za žene. Unutar svih vagona druge klase su drvena sedišta i ventilatori koji snažno duvaju topao vazduh. Na prozorima nema stakla već su postavljene rešetke. Tokom vožnje se oseća užasan smrad koji dolazi iz kvartova u kojima ljudi nehumano žive. Uz samu prugu se mogu videti skitnice koje spavaju na đubrištima. Te kuće su crne od dima, buđi i prljavštine. Većina stanovnika tih naselja retko dobije priliku da poboljša svoj stambeni status. Možete da mislite na šta sve to liči kada dođu monsuni i kiše padaju po nekoliko dana....

U centru Bombaja se nalaze dve železničke stanice Čurčgejt (Chuchgate) i Čatrapati Šivadži (Chatrapari Shivaji). Došao sam na drugu stanicu. Zgrada stanice je ogromna i prelepa, napravljena u gotičkom stilu. Zavšena je 1887. po projektu Frederik Stivensa (Frederick Stevens). Uvrštena je pod zaštitu UNESCO-a 2004.god.  Kroz nju dnevno prođe čak 2,5 miliona putnika. Malo dalje je stanica gradskog prevoza. Većina vozila je veoma stara a u upotrebi su i vremešni autobusi na sprat. Stari su barem 40 godina. U manjim ulicama ima mnogo uličnih prodavaca koji svoju robu drže na podu te sam nekako uspeo da ispreskačem sve torbe i druge prepreke i dođem da gradske biblioteke. Preko puta nje je park sa fontanom u čijem središtu je ultra moderna skulptura. U nastavku bilbioteke je zgrada na čijem zidu je oslikan prelep grafit. Ubrzo sam stigao do kružnog toka koji nosi naziv Mukherdži Čouk (Mukherji Chowk).

Zgrada gradske skupštine je prelepa  kao i muzej maratonskog naziva Čatrapati Šivadži Maharadž Vastu Sangrahalaja (Chhatrapati Shivaji Maharaj Vastu Sangrahalaya). Otvoren je 1923.godine. Impresivnu kolekciju čine Hinduističke i Budističke skulpture, Terakota figure, kao i brojne slike i predmeti od porcelana. Ulaz je 300 rupija. Na stanici za gradski prevoz je nekoliko objekata koji prodaju veoma jeftinu hranu. Bilo je desetak ljudi koji su sa decom jeli na podu. Po hrani se vidi da nije kvalitetna ali im je to verovatno jedini način da se prehrane. Preko puta gore pomenutog muzeja je Nacionalna galerija  moderne umetnosti. Oduševio sam se izložbom fotografija slikanih uglavnom sredinom prošlog veka. Mnoge fotografije su nastale u važnim političkim momentima ali ima onih koje prikazuju život u Indiji i njen ekonomski prosperitet. Oblik zgrade je izuzetno neobičan a ambijent prijatan. Preporučujem posetu.

Malo dalje je još jedna galerija koja je bila natrpana ljudima pa nisam mogao da uživam u delima jer je svaki trenutak neko prolazio ispred slika. Galerija se zove Džeangir (Jehangir Art Gallery). Postavke se često menjaju. Snažni klima uređaji su mi pomogli da na trenutak dođem do vazduha. Malo dalje pod krošnjom drveća sa veoma gustim lišćem je jedna mngobrojna porodica ručala na podu. Deca su vozila komadiće manga po podu kao kamiončiće i potom ih jeli... Takvih scena ima bezbroj.

Krenuo sam ka Indijskoj kapiji (Gateway of India). Skoro sve fasade bilo niskih zgrada ili višespratnica su crne i ubuđale ali su bez obzira na to nekako simpatične. Ima puno banaka i ekskluzivnih radnji. Naročito blizu Tadž Mahal palate koja je ekskluzivni hotel. Brojni novinari su sa uključenim kamerama i reflektorima nekog čekali a ja sam se probijao kroz četu prosjaka ka kapiji. Na žalost ona je u fazi rekonstrukcije. Postavljene su skele, ali ne mentalne nego drvene. I nema dasaka na kojima majstori mogu da stoje nego stoje na konstrukciji i tako rade.

Na platou ispred kapije je bilo na stotine porodica koje su išle na izlet na Elfnt Ajlend (Elphanta Island) ili su pak tu došli da provedu vreme sa decom. Lokali hotela Tadž Mahal su zakupljeni od strane najekskluzivnijih modnih marki sveta. Jedna lepuškasta indijka me je pitala da li mi je potrebna masaža. Rekao bih da nije nudila samo masažu. No, i to može da bude jedna od prevara za turiste.

Sporedne ulice su pune simpatičnih restorana i kafea. Veliki ulični market je u ulici Šahid Bagat Sing Marg (Shahid Bhagat Singh Marg) pozntijoj i kao Kolaba market. Tezgi sa suvenirima, voćem, cipelama, kajševima, knjigama, zlatom i mnogim drugim stvarima je bezbroj. Zaključio sam da su knjige – vodiči Lonely Planet-a jeftiniji skoro tri puta nego kod nas. Potrebno je cenjkati se ali se uvek dobije željena cena. Prva cena za vodič za Indiju je 1100 ali se na kraju nađosmo na 800 rupija ali je ipak nisam kupio jer je, pogađate, već imam ali mi je bilo interesantno da sa njima pričam i vidim do koje su cene spremni da idu. Odlučio sam da probam hranu u Mek Donaldsu. Klasičnih hamburgera, naravno, nema u ponudi već su u meniju sendviči sa ribom i piletinom. Sličan Big Meku, Big Maharadža je vegetarijanska pljeskavica. Sladoled, pomfrit i sve ostalo je istog ukusa kao i svuda u svetu ali su cene značajno niže. Restoran je veoma čist pa sam navratio i narednog dana jer nisam želeo da razmišljam o čistoći i kvalitetu hrane.

Napustivši restoran sam ponovo bio meta mnogobrojnih prodavaca koji su "samo meni", nudili najbolju robu, najniže cene... Pobegoh u sporednu ulicu. U njoj je barem desetoro ljudi spavalo na podu u hladu. Neki su zaspali za volanima svojih četvorotočkaša. Ne znam ime drveća ali je toliko bujno procvetalo da su latice prekrile trotoare. Bez obzira na to u ovom delu grada su trotoari čisti i što je najvažnije, postoje. Ponovo sam se našao na Regal Skveru (Regal Circle). Ugledao  sam nekoliko interesantnih građevina u putio se ka njima. Prva je bila Katedrala Svetog Tome (St. Thomas Cathedral). Ona je najstarija građevina u Bombaju koju su podigli britanci. Gradnja je započeta 1672. a završena je 1718.  U blizini je  Oval Maidan, ogroman park koji me je po veličini podsetio na njujorški Central park. Nema jezera i drveća ali zato ima mnogo ljudi koji sede na travi ili dece koje se igraju. Preko puta je sedište Bombajskog Univerziteta.  Sunce je zalazilo pa je na najbolji način obasjana, bogato ukrašena, fasada.

Nikada ne bi rekli da su ove građevine slikane u Bombaju. Arhitekta je bio Džilbert Skot (Gilbert Scott). Ljubazni čuvari su mi dopustili da uđem u dvorište. Deo vrta je bio prekrven đubrivom odnosno kravljom balegom. Nisam baš siguran da je trava toliko zahtevna biljka pa iziskuje tako jako đubrenje ali znam da je prilično smrdelo. Pored univerzitetske biblioteke, pod krošnjom palmi je sedelo nekoliko studenata koji su nešto radili na laptopovima. Ta scena više priliči Kaliforniji ili Španiji. Pored biblioteke je toranj visok 80 metara zvan Radžabai Klok Tauver (Rajabai Clock Tower). Fasada je ukrašena raznim motivima. Sledeće imanje prirada ministarstvu pravde. Zgrada nosi naziv Haj Kort (High Court). Napravljena je u neogotičkom stilu 1848.godine. Arhitekta je bio inspirisan nemački dvorcima što se na ovom delu najbolje vidi. Gledajući Katedralu, sedište univerziteta i ministarstva pravde, sam uživao i bio sam presrećan što sam u Bombaju.

Samo 24 sata ranije sam se pitao da li je bila pametna ideja da posetim Bombaj ali sada znam da jeste. Video sam još jednu crkvu kojoj ne znam ime. Bele je boje i ima prelep oltar. Ispred ograđenog dvorišta me je jedna žena prilično malteretirala prošenjem. Pratila me je u stopu 50 metara dok nisam zašao u park koji sam pomenuo na početku priče a nalazi se preko puta biblioteke. Klupe su bile prepune ljudi. Na svakoj je sedelo po petoro ljudi. Seo sam na zidić ali sam pobegao kada sam video mrave veličine osa.

Popodne sam na predlog domaćina Darmeša želeo da posetim ekskluzivni deo Bombaja koji se nalazi na brdu Malabar. Predložio mi je da idem nekoliko stanica vozom sa Čurčgejt stanice. Kada sam napustio voz prišao mi je kontrolor koji je tražio kartu. Pogledao je i rekao mi da pođem sa njim. Pomislio sam da želi da mi uzme novac bez osnove i pozvao sam Darmeša. Ispalo je da sam napravio prekršaj jer povratna karta koju sam kupio tog jutra važi sa Čatrapati Šivadži stanice. Ja čak nisam ni provalio da sam krenuo sa druge a ne sa one stanice na koju sam došao. No, šef stanice  je bio neumoljiv i želeo je da mi naplati kaznu od 250 rupija (4 evra). To nisu nikakave pare ali pravde radi nisam želeo da je platim tek tako. Dan pre sam platio rikšu previše i jednostavno nisam hteo da drugi za redom ispadnem magarac. Objasnio sam mu da mi je to prvi dan u Bombaju i da nisam želeo da prevarim sistem jer cena karte od 7 rupija ( 8 dinara) ne predstavlja ama baš nikakvu vrednost. Uspeo sam da ga ubedim da mi ne naplati kaznu. Rastali smo se sa rukovanjem i osmehom. Kada sam ušao u taksi shvatio sam da sam zaboravio mapu u kancelariji. Napustio sam taksi vratio se po mapu i ponovo su svi zaposleni bili veoma ljubazni. Cela ova avantura mi je oduzela pola sata pa me je uhvatio mrak.

Došao sam u elitni deo grada, Malabar Hill gde ima nekoliko konzularnih predstavništava ali i velikih vila. Sa zidina Kamala Nehru parka je prelep pogled na grad. Ogromna je gužva u parku te je teško hodati a da se sa nekim ne sudarite.  Spustio sam se do lokalnog Džain hrama. Vratio sam se na lokalnu železničku stanicu taksijem kako bih vozom nastavio put do stana mog domaćina. Jedva sam ušao u voz. Na sledećim stanicama se vagon toliko napunio da na nekim stanicama nije moglo da se izađe. I ne samo to, nije moglo da se diše. Ljudi su se toliko gurali i pritiskali jedne druge da ventilatori nisu imali  nikakav efekat. Bio sam preznojen i zgečen. Bolje nisu prošli ni oni koji su sedeli jer na klupi na kojoj bi čak i u Srbiji sedelo troje ljudi bilo sedmoro stisnutih kao sardine. Vožnja lokalnim vozom tokom špica može da se ubroji u ekstremne sportove.

Kada sam došao kod domaćina, nisam imao druge, nego sam morao da delimično promenim plan zbog već pomenute blokade puteva u državi Radžastan. Odlučio sam da odem noćnim vozom u Ahmedabad, najveći grad države Gudžarat, provedem ceo dan i noćnim vozom nastavim put do Udaipura. Otkazao sam kartu za noćni voz do Kote (najbližeg mesta Bundiju). Sledećeg dana sam u zgradi koja se nalazi preko puta železničke stanice otišao do šaltera za prodaju karata isključivo turistima. Tu sam uspeo da dobijem kartu za sledeći dan i ujedno kupim kartu do Udaipura. Upoznao sam rusa koji putuje Indijom dve godine. Živi tamo gde mu se dopada..... Skrenuo mi je pažnju da je u sledećoj zgradi turistički centar. U njemu sam dobio sve potrebne brošure za gradove koje sam nameravao da posetim. Mnoge su zapravo bile kopije ali mi to nije predstavljalo problem.

Uputio sam se ka Indijskoj kapiji (India gate) kako bih brodićem otišao do Elefant Ajlenda (Elephanta Island). Povratna karta košta 120 rupija. Na brodu sam upoznao Štefana, IT stručnjaka, koga je kompanija nagradila putovanjem u Indiju. U razgovoru nam se predružio Indijac koji živi i radi u Americi a koji je na ostrvo putovao sa svojom porodicom i stricem koji je pre 20 godina bio ministar u vladi Indije. Kada smo pristigli na Slonovsko Ostrvo, zbog velike vrućine je njegovom stricu pozlilo pa je morao da se vrati u grad. Štefan i ja smo nastavili put ka brdu u kome se nalazi hram izgrađen između 450 – 750. godine pre Hrista. Tada se ostrvo zvalo Garapuri (Gharapuri) ali su portugalci dali novi naziv po velikoj kamenoj statui slona koja se nalazila na samoj obali. Ulaz za strane turiste je 250 rupija a za domaće besplatan. Sa leve strane je mali muzej u kome se može shvatiti ogroman značaj hrama. Hram je napravljen u samom brdu tako što su stene klesane i od njih dobivene figure koje su i danas u dobroj meri sačuvane. Posvećen je Šivi čija statua od 6 metara visine ostavlja bez daha posetioce.

Čuvar nije  mogao da ubedi jednu porodicu da ne može da se jede i leži unutar hrama. Đubreta je na sve strane kao i mesta gde se „krišom“ vrši nužda. Bez obzira na taj prizor koji se ponavllja gotovo svuda i te kako vredi posetiti ovaj neverovatan hram. Postoje čitavi lavirinti tunela u brdu. Većina je otvorena za javnost. Puno je žena koje prose ili traže da ih slikate uz napojnicu ne od 5 ili 10 rupija već od 100. Ima i veoma mnogo majmuna na koje treba obratiti pažnju jer znaju da budu agresivni prema ljudima ako su gladni.

Vratio sam se do broda i za 45 minuta stigao do Indijske kapije. Pogled na Bombaj sa mora je impresivan. Vide se neboderi i moćne zgrade, predstavništva velikih svetskih kompanija. Očigledno je uložen ogroman novac. Nikako mi nije jasno kako i dalje živi toliki broj ljudi u tako nehumanim uslovima. Domaćin mi je naglasio da dobar procenat zarađuje dovoljno novca da iznajmi stan sa daleko boljim uslovima ali da to ne žele jer su navikli na takav način života. Dodao je da postoje izuzetno bogati ljudi koji imaju milione ali žive u takvim uslovima da bi prikrili bogatvo. Složićemo se da je taj poslednji izgovor prilično nelogičan ali kada se uzme u obzir činjenica da su oni stekli to bogatstvo iznajmljujući (?!) zemlju na kojoj su ti, nazovimo ih, objekti onda je donekle razumljiv razlog njihovog ostajanja.

Ispred jedne luksuzne robne kuće sam se našao sa Darmešom, domaćinom. Prošetali smo se do same obale koja je jako dobro uređena. Primetio sam stotine automobila na bulevaru da voze bez svetla. Policajci to vide ali ne reaguju. Verovatno i oni štede akumulatore ili su, pak, toliko savestni da žele da smanje globalno zagrevanje....

Sreli smo Darmešovog prijatelja koji je takođe kaučsurfer. Odlično govori engleski. Prošli smo pored Vankede (Wankhede) stadiona za kriket. Posetili smo mali hram kako bi Darmeš obavio dnevnu molitvu. Kući smo se vratili vozom koji je opet bio prepun. Saznao sam da je bolje biti u zadenjem delu vagona jer onda putnici pritiskaju samo sa jedne strane te oni koji imaju sreće, sede bez dodatnih stvari ili ljudi na glavama.

Poslednji dan u Bombaju sam proveo sa domaćinom i njegovom porodicom. Taj dan je bio verski praznik te me je Darmeš pozvao da pristvujem proslavi u lokalnom hramu. Pošto smo žurili, zaboravio sam fotoaparat te na žalost nemam slike sa same proslave.  Darmeš je poneo svoju trubu jer religijski bend u kome svira ima značajnu ulogu. Kada smo došli u hram otišli smo na krov gde su se uz muziku menjale neke vrste zastava. Bend je činilo sedam trubača, klarinetista i dva dobošara. Ceremonija je trajala samo 15 minuta ali je bilo veličanstveno gledati i slušati te ljude kako pevaju i vesele se. Posle je usledio ručak gde sam mogao da probam razna jela i slatkiše. Najviše su mi se svidele nazovimo piroške ali i brojne začinjene salate.

Žene su čekale da prvo muškarci uzmu hranu. Darmeš  me je upoznao sa svojim kolegama. Dali su mi jednu trubu da im odsviram. Rekli su mi da su to indijske trube koje koštaju oko 50 evra. Međutim zvučale su raštimovano ali sam ipak uspeo da odsviram dve kompozicije klasične muzike u hramu. Čak sam dobio i aplauz na kraju. Vođa benda me je pozvao da sa njima uveče idem u Nagpur na neki festival ali sam im se zahvalio na ponudi. Sve u svemu bilo je fenomenalno videti makar na nekoliko sati kako žive ljudi u velikom gradu poput Bombaja. Kasnije sam degustirao voće kod prodavca koji me je zapamtio od prethodnog dana. Svo voće je ljuštio sa prljavim rukama ali je bio toliko dobar da nisam razmišljao o tome da li ću pokvariti stomak ili ne. Sledećih dana nisam imao nikakve probleme.

Popodne sam proveo odmarajući se od napornih dana u Bombaju. Uveče sam otišao da železničke stanice Mumbai central sa koje je polazio noćni voz za Ahmedabad. Vagon je bio potpuno nov i bilo je zadoboljstvo boraviti u njemu. Upoznao sam momka od 30-ak godina koji je vojno lice. Kada sam mu rekao da sam iz Srbije čestitao mi je nezavisnost. Pomislih na odcepljenje Crne Gore. Ali kada je dodao da smo se odcepili pre nekoliko meseci shvatio sam na šta misli.... Odgovorio sam mu malo dužim pitanjem; Zamislimo da je Kašmir proglasio nezavisnost. Ti i ja se upoznamo, i predstaviš se kao Indijac a ja ti čestitam nezavisnost Kašmira. Kako bi se ti osećao? Od jedom je pocrveneo jer je shvatio kakvu je grešku napravio a verovatno i samog pominjanja nezavisnost te Indijske „vruće“ teritorije. Bio je prilično radoznao te smo pričali sat vremena. Zaspao sam rano, oko 22h, jer voz stiže u Ahmedabad u 6 sati.

Bombaj je ostavio veliki utisak na mene. Grad bogat istorijom ali i raznim drugim problemima, pre svega siromaštvom i nedovoljno razvijenom infrastrukturom (posle desetog minutnog pljuska se stvaraju poplave jer ili cevi ne postoje ili su zapušene đubretom). Iako sam bio samo tri dana, ovaj ogroman grad me je prilično iscrpeo te mi je bio preko potreban odmor. Moguća je poseta bolivudskim studijima ali cena ulaznice je preko 100 dolara. Saznao sam da svake godine veliki broj indijaca iz cele zemlje dolazi da potraži svoju sreću u gradu poznatom po najvećoj filmskoj industriji na svetu.

Korisni linkovi:

www.mumbainet.com/

www.mumbai.org.uk

www.emumbaitourism.com

www.maharashtratourism.gov.in