Koči, Carstvo tišine, Kerala, Indija

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Dolazak u Koči (Cochin, Kerala)

Avionom Airbus A320 je predviđen let iz Šardže (Ujedinjeni Arapski Emirati) u trajanju od 4:45h. Poslednjih sat vremena je avion leteo nad Goom, Karnatakom i na kraju je sleteo na aerodrom Koči u državi Kerala.

Na visini od 800 metara video sam da se saobraćaj kreće suprotnim stranama u odnosu na veći deo sveta. Oko tih puteva bile su šume i polja pod vodom. Hala za prijem putnika je velika. Stao sam u red. Ostavio sam prostor do putnika ispred mene od nekih četrdesetak centimetara koji je bio sasvim dovoljan da se “uglavi” preko reda jedan indijac manjeg rasta. To je bila, praktično, prva lekcija. Ubrzo sam prošao pasošku i kontrolu prtljaga. Na izlazu iz terminala bilo je barem 100 ljudi koji su se drali te nisam hteo da idem u tom pravcu. Potražio sam menjačnicu.

Indijski rupi u prvoj polovini 2008. godine je znatno oslabio zbog inflacije tako da sam za jedan evro dobio 64,75 rupija. Da sam samo godinu dana ranije menjao novac dobio bih 50. Izašao sam iz klimatizovane zgrade. Zapljusnuo me je talas vreline. Grlo mi se osušilo za sekundu zbog visoke vlažnosti vazduha. I ne samo to. Za 20 minuta koliko sam proveo u aerodromskoj zgradi je pao mrak a nije bilo ni 19h. Spopao me je čopor vozača rikše. Na sebi su imali košulju i nešto što liči na čaršav obavijen oko pojasa. Znao sam da vožnja do grada ne sme da bude skuplja od 200 rupija sa rikšom a 500 taksijem. Vozači su mi tražili 1000 rupija. Vratio sam se u zgradu aerodroma i ugledao kancelariju ili nešto što liči na nju. Pisalo je “Pre –paid taksi”. Platio sam 465 rupija vožnju do hotela i dobio račun. Sa njim sam potražio taksi. Vozač nije čuo za moj hotel ali mu je kolega objasnio nekako.

Vozilo je bilo potpuno novo, indijskog automobilskog giganta Tata. Liči na Fiat Punto. Odmah sam primetio da vozač po mraku vozi bez svetla. Rekao je “Šta će mi svetlo kada poznajem put”. Samo sam okrenuo glavu i ugledao novu scenu; na običnom motoru se prevozila čitava porodica, tata, mama i dvoje dece. Sinčić sedi na rezervoaru, ispred tate, iza njega ćerkica a poslednja mama. Pored nas je prošla rikša sa desetak ljudi koja je, inače, predviđena  za četvoro, eventualno petoro putnika. Na većini raskrsnica nije bilo semafora. Vozač nije ni usporio niti okrenuo glavu da vidi da li neko dolazi iz drugog smera. Pomislih “ima bočne retrovizore, to mu je dovoljno”, kad pogledah bolje, svatih da su retrovizori sklopljeni.  Vozač reče “polomiće ih neko, pa sam ih zato sklopio, a i šta će mi...”. Lokali i zanatske radnje su izgledale, najblaže rečeno, jadno. Trotoara uz taj glavni put nema, a nema ni uličnog osvetljenja. Na mestima gde nema lokala i kuća put je oivičen, a ujedno i obeležen đubretom. Šta će im mačje oči kada plastika svetli u mraku, pomislih, već prilagođen njihovim standardima i razmišljanjima.... Welcome to India, my friend!

Konačno, posle pola sata vožnje, pola litre znoja i ko zna koliko kritičnih situacija smo stigli pred hotel Bidžus (Bijus) http://www.bijustouristhome.com/ koji se ne nalazi u delu grada pod nazivom Ernakulam. Vozač mi je tražio napojnicu ali mu nisam dao ništa jer je i on bio jedan od  taksista koji su mi tražili 1000 rupija. za istu vožnju.. Na prvi pogled hotel je izgledao pristojno. Kasnije nisam imao ni jednu primedbu osim što je nestajala struja nekoliko puta ali mi ta pojava nije nepoznata. Jednokrevetnu sobu sam rezervisao nedelju dana unapred ali sam dobio dvokrevetnu sa kupatilom po istoj ceni (375 rupija odnosno 5,5 evra). Recepcionar je pozvao jednog starijeg gospodina koji je uzeo moj kofer i krenuo ka liftu. Niko do sada nije nosio moje stvari, ali ipak, ovo je Indija. Stavio je kofer na glavu i krenuo. Soba je bila pristojna. Nije bilo klime ali je plafonski ventilator bio sasvim dovoljan. Kupatilo je bilo čisto sa standardnom wc školjkom, tuš kabinom i posudama za vodu za slučaj da prtisak nije dovoljno jak.

Hladna voda koju sam kupio na recepciji za 12 rupija po litri je posle 15 minuta bila topla i pomalo bljutava. Samo sam se sručio u krevet i zaspao. Negde oko 3 sata posle ponoći me je probudio hodža svojom molitvom koja je dolazila sa zvučnika obližnje džamije.

Prvi dan

Kada sam se probudio, ugledao sam, praktično prvi put Indiju po danu. Ispred zgrade hotela je ogromna bandera sa nekoliko desetina žica isprepletanih u paukovu mrežu. U daljini video sam tezge sa voćem, odećom, obućom i hranom. Nekako mi je najsvežije izgledalo belo grožđe čiji su plodovi veliki i duguljasti. Kilogram je koštao 50 rupija ali kada sam rekao da je to skupo, tek da vidim da li funkcionise cenkanje, dobio sam za 40. Ionako je grožđe predstavljalo jedno od najskupljih voća.

U ovom delu grada ima trotoara ali su suviše uski. Saobraćaj nije suviše intezivan te nema neke velike opasnosti. Primetih praznu parcelu na kojoj pod kutijama žive ljudi dok je na sledećoj sazidana zgrada neke banke koja podseća na raketu za put u svemir. Došao sam do glavne ulice koju sam trebao da pređem, kako bih stigao do stanice za brodove (Main Jetty). Ne mogu vam opisati koja sam sve vozila video u prvih 30 sekundi. Kamion je bio pun ljudi u zadnjem delu gde se obično prevozi pesak, koji su mi mahali. Opet, motori sa četvoro, ovaj put, odraslih ljudi na njima, pretrpane rikše... Pređoh ulicu nekako kad ono, nema više asvalta, nego je sada blato, pomešano sa izmetima ovaca i krava. 

Stigoh do mesta sa koga polaze brodovi (Main Jetty) na svakih pola sata do Fort Kočija, dela grada u kome se nalaze najznačajniji istorijski objekti.  Cena karte u jednom pravcu je 5 rupija. Stanica je završena spolja ali unutra nema nameštaja niti bilo čega drugog osim, naravno, đubreta. Brod je krenuo na vreme po rasporedu ispisanim rukom na jednoj velikoj dasci. Motor je star ko zna koliko godina pa iz njega kulja dim od koga smo svi, koji smo se našli tog trenutka na brodu, bili masni. Vožnja traje pola sata pa se može izbliza videti luka koja je jedna od najvažnijih u Indiji. Napustivši brod pratio sam masu i tako posle 10 minuta pešačenja stigao do autobuske stanice. Uz put sam video naizmenično luksuzne kuće, udžerice, luksuzne porodične hotele, pa i kartonske kućice.

U Kočiju se još uvek koriste kineske mreže. Podsećaju na đeram s tim što se ne vadi voda iz bunara nego riba iz mora. Izgledaju jednostavno ali za  njihovo korišćenje je potrebno barem sedam mučkaraca.  Pokretni deo mreže se lako uroni u vodu na određeno vreme kako bi se ribe namamile. Pri izvlačenju je potrebna velika snaga. Ulovljena riba se odmah stavlja na tezge kako bi se prodala. Ribari se okupljaju oko tre asta popodne i love ribu sve do mraka.

Došetao sam do same obale kako bih video more izbliza. Pesak je toliko prljav da nije ni malo prijatno hodati ni u sandalama po njemu a kamoli bos. Previše je đubreta, plastike, flaša ali i uginule ribe koja nesnošljivo smrdi. Pobegao sam u park u kome je  igralište za decu. Kada sam seo na jednu od betonskih klupa, ugledao sam petnestak rojeva pčela koje su se skućile na snažnim granama drveta koje je staro barem 80 godina., na visini od deset metara. Momak, koga sam upoznao, mi je rekao da se desi da, sa vremena na vreme, saće puno meda sa sve pčelama padne na decu koja se tu igraju ali da to nije strašno..... 

Centar Fort Kočija nije velik te se može prepešačiti za nekoliko sati. Sve turističke znamenitosti se nalaze jedna blizu druge. Ulice su pune rupa i raznog građevinskog materijala. Neke kuće su luksuzno sređene i opremljene dok su susedne oronule. Jedna starija žena mi je tražila novac a za njom i muškarac sličnih godina. Sve mačke su mi delovale bolesno što i ne čudi jer ni ljudi nemaju izbor da jedu kvalitetnu hranu a kamoli životinje. Imao sam brošuru hotela bez detaljnog plana ulica. Vozač rikše je sa mnom išao paralelno 500 metara nudeći mi svoju uslugu turističkog vodiča. Nekako sam stigao do Indo-Portugalskiog muzeja, smeštenog u vrtu „Bishops house“.  Vozač rikše me je sve vreme čekao i nisam mogao da ga odbijem. Tražio je 50 rupija za dva sata razgledanja. Čak mi je i nabrojao sva mesta koje obuhvata njegova tura. Seo sam u rikšu posvetio svu pažnju onome što govori na solidnom engleskom.

U početku sam bio skeptičan jer nikada ranije nisam imao ličnog vodiča ali posle nekoliko minuta sam shvatio da je Udžas super lik. Počeli smo turu od Holandskog groblja u kome su zapravo sahranjeni vojnici i privrednici u velikim grobnicama počev od 1724. godine. Obišao sam i baziliku Santa Kruz. Sent Francis crkva je najvažnija istorijska zaostavština iz vremena portuglaca čija je unutrašnjost napravljena od drveta. U njoj je sahranjen Vasko de Gama 1524, ali su posmrtni ostaci 14 godina kasnije transportovani u Portugaliju. Ulaz u crkvu je besplatan ali je i minimalna donacija očekivana. Portugalci su 1555. sazidali Matančeri palatu za koju ulaz košta 5 rupija. Palata je bila namenjena za Kočinskog Radžu Veera Kerala Varma. Holanđani su renovirali palatu 1663. i čini se da od tada nije bilo značajnijih investicija. Danas je palata pretvorena u muzej.

Sem uobičajenih turističkih mesta, vodič me je odveo u stari, nazovimo ga, rustični, deo grada. Ušli smo u dvorište u kome se suši đumbir na suncu. U zgradi ubuđalih zidova se odlažu osušeni plodovi. Video sam nekoliko starijih žena i muškaraca oblivenih znojem koji zarađuju novac da bi preživeli. 

Sledeća tačka bila je perionica veša. To su ciglom ozidane i crepom i limom prekrivene prosotorije sa bazenima punim vode. koja se, rekao bih, retko menja I ovde stari ljudi mukotrpno rade po ceo dan. Ne koriste detrdžent već uporno trljaju odeću i udaraju je o beton. Voda koju koriste je prljava ali opran, osušen i na kraju ispeglan veš izgleda čisto. Poljana na kojoj se sušila posteljina je ogromna i prekrivena razapetim žicama. U prekrivenim prostorijama se pegla ali ne električnim već peglama u koje se stavlja žar. Znojavi radnici su me pozdravili na trenutak i nastavili sa radom. To je jedina perionica u Kočiju. Svi hoteli unajmljuju upravo ove ljude za pranje posteljine. 

Udžas je bio odličan i strpljiv vodič stao je svaki put kada sam to tražio od njega. Pri kraju ture zamolio me je da posetim nekoliko radnji od kojih on dobija llitar petrola ukoliko dovede turiste. Nisam mogao da ga odbijem jer je stvarno bio dobar. Te radnje su ogromne. Prodaju najstinije suvenire ali i komadni nameštaj, tepihe, odeću, začine. Čak su mi prodavci naglasili da vrše isporuke brodom po celom svetu. Morao sam da odgledam prezentaciju tepiha. Izvukao sam se od kupovine tako što sam im rekao da sam tek došao u Indiju ali da ću se vratiti.  Nisam hteo da kupim ni najjeftinije suvenire jer su ih nudili po ceni od 400 rupija a isti takav na ulici je bio 50. O cenjkanju i kupovini suvenira biće reči kasnije. 

Udžas mi je pričao o životu u Indiji. Rekao mi je da se sada znatno bolje živi. Dobio je kredit od države uz pomoć koga je kupio kuću u kojoj živi sa suprugom i dvoje dece. Kaže da nije velika ali da je prezadovoljan činjenicom da ima svoj dom. Žalio se da trenutno nema puno posla, ali da je situacija znatno bolja tokom sezone od novembra do aprila.

Na kraju našeg druženja sam ga častio. Čvrsto mi je stegao ruku rekavši „Miroslave, zahvlajujući ovom novcu će moja deca danas imati šta da jedu“. Prosto sam zanemeo i seo u park sa pčelama da predahnem. U daljini su ribari razvukli mrežu kako bi je zakrpili na mestima gde je pocepana. Vrućina je sada bila znatno manja. Prodavci voća su sada svoje pokretne tezge dovezli do šetališta....  

Seo sam na jednu klupa i pričao sa turistima iz Švajcarske ali i Indijcima koji su sami prilazili i počinjali priču sa „Where are you from, my friend?“,“ How are you?“ ali i onih koji su nudili suvenire, taksi usluge i hranu.  Prošetao sam se do dela grada u kome se nalaze luksuzne kuće. Vlasnici su stranci ali i Indijci koji žive u Evropi i Americi. Jedina mana je nedostatak kanalizacije. Kanali za odvod kišnjice su zapušeni pa ceo kraj smrdi. Čudno je da su i vrata i prozori širom otvoreni. Izgleda da to nikome ne smeta.

Vratio sam se brodom u Ernakulam. Sunce je zašlo veoma brzo. U hotelu sam se na kratko odmorio i otišao na večeru. Tokom celog dana nisam ništa jeo zbog velike vrućine. Popio sam pet litara vode tokom dana. Recepcionar hotela mi je predložio restoran Indian Coffie Shop (www.indiancoffeehouse.com ). Jelovnik mi nije bio od pomoći te sam zamolio konobara da mi donese hranu za koju misli da će mi se svideti. Ogroman tanjir pirindža nekoliko vrsta čapatija (tanko testo pečeno na ringli), pet vrsta ukusnih i ljutih soseva, pileći kuri i nešto što je ličilo na piletinu je koštalo 85 rupija (100 dinara). Hrana je bila užasno ljuta. Deca su me gledala i smejala se jer sam se toliko preznojio kao da je neko sipao kofu vode na mene.

Hotel u kome sam odseo nije bio pun. Sat korišćenja relativno novog kompjutera sa TFT (tankim) ekranom košta 25 rupija.  Brzina interneta je solidna. I u ovoj prostoriji je bilo veoma sparno pa sam uključio ventilatore. Tek što sam ušao u sobu, nestala je struja. Pošto je pritisak bio slab istuširao sam se uz pomoć kofe. Uostalom, tako se stanovnici Indije kupaju ako imaju sreće....

Drugi dan

Prethodne večeri sam odlučio da se priključim organizovanoj grupi u poseti selima u okolini Alepeja. Backewaters tour je jedna od najpopularnijih tura u Indiji. U cenu od 550 rupija (650 dinara) je uračunat transfer od hotela do mesta sa koga polazi brod, ručak, vožnja čamcem i transfer kombijem nazad u hotel. Kombi je bio ispred hotela tačno u dogovoreno vreme. Sela su udaljena 30ak kilometara ali smo zbog gustog saobraćaja i loših puteva putovali više od sat vremena. Nova naselja izgledaju moderno. Jedan od solitera je useljen ali mi je nesvakidašnji detalj zapao za oko. Iako je u pitanju 20-to spratnica svi stanovi na svim spratovima su na prozorima imali rešetke. Rekoh vodiču da mogu da razumem rešetke na prozorima u prizemlju, prvom spratu i eventualno na poslednjem (kako sa krova nezvani gosti ne bi ušli) ali na ostalim spratovima ne. On mi je odgovorio vrlo jednostavno: “Ovo je Indija. Ljudi su veoma siromašni i nemaju straha da se popnu i do 15 sprata kako bi nešto ukrali, prodali i preživeli“.

Mesto sa koga brodić isplovljava je izolovano od buke i saobraćaja. U grupi nas je bilo desetoro; sedam Indijaca, dva Francuza i moja malenkost. Tišina koja vlada na reci je nestvarna, jednom rečju muk. Tu i tamo se čuje žubor vode ustalasane nekim čamcem ili plovilom.  Brodić je prostran, dovoljan za 30ak gostiju. Ima kuhinjicu, spavaću sobu i wc. Vodič nam je objasnio da ćemo napraviti krug koji će trajati tri sata. 

Do svih ovih ostrva je moguće stići samo čamcem ili helikopterom. Mnoga ostrva su privatna.  Susreli smo puno meštana koji su lovili ribu ili skupljali školjke. Iskrcali smo se na jedno kako bi videli retke biljke koje uspevaju samo u tim predelima. U nastavku plovidbe smo prošli ispod mosta starog barem 30 godina. Toliko je loše urađen ili je došlo do sleganja stubova da put nije ravan jer su se ploče, na koje je nanešen asvalt deformisale. Svakodnevno preko njega prelazi hiljade autobusa, kamiona, automobila. Čak i u Srbiji bi bio momentalno zatvoren. No, šta je tu je. Indija je čudo!

Ručak je bio božanstven. Najeo sam se zdrave hrane koja sadrži minimalnu količinu masti. Svaka vrsta salate je savršena. Više nisam ni primećivao ljutinu. Kombi nas je prevezao do sledećeg mesta. Vozili smo se čamcima u koje staje samo pet osoba. Vodič nije puno pričao. Pokretao je čamac dugačkom motkom jer je voda veoma plitka. Tišina je neopisiva. U kanalima, dovoljno uskim da malo plovilo prođe, smo se kretali kroz rastinje koje podseća na džunglu. Videli smo desetine ptica, leptirova, i raznih drugih stvorenja kojima ne znam imena. Priroda je maksimalno sačuvana. U prolazu smo videli i meštane kako se kupaju i peru veš u vodi. U jednom malom selu smo posetili domaćinstvo koje proizvodi konopac.

Tehnologija je stara ko zna koliko stotina godina. Sirovina od koje se pravi konopac izgleda kao seno. Žene uzmu određenu gomilu i razvlače je postepeno uz pomoć točka koji se namotava i tako stvara konopac. Svakog dana naprave desetine kilometara. Jedan stariji meštanin se popeo na drvo i za svakog člana naše male posetilačke ekspedicije ubrao po jedan kokos. Popeo se uz pomoć nekakve trake kou je vezao za noge. Dobili smo i slamčice koje su već bile korišćene. Mnogi to nisu primetili. Koristili su slamčice i bacili ih na gomilu sa đubretom. Kada je glavna grupa ljudi odmakla,  meštanin je zagazio u đubre i izvadio slamčice. Lagano smo se vratili do kombija i krenuli nazad u hotel. 

U povratku sam odlučio da ne idem u hotel već ponovo u Fort Koči kako bih video zalazak Sunca. Francuzi su me pozvali da sa njima popijem piće u malom, porodičnom hotelu u kome su odseli. Soba je 450 rupija i nema zasebno kupatilo. Dvorište je prepuno različitih vrsta biljaka posađenih oko uređenih staza. U prizemlju kuće žive vlasnici te se bez ikakve zabrane mogu videti sređene sobe u kojima žive. Na krovu je velika terasa za goste hotela zaštićena velikom mrežom od komaraca. Na obližnjem drvetu je bila ptica Kingfišer koja je zaštitni znak jedne od najvećih avio kompanija u Indiji. Upozanli smo se sa  Englezima koji su pijuckali pivo. Ostalo im je još samo nekoliko dana do povratka kući. Dženi je bila iznervirana tretmanom koji je imala na nekoj turi. Nije baš prijatno da stranci plaćaju deset puta veću cenu od Indijaca i izjavila je da joj nije jasno zašto je to tako. Odgovorio sam joj, iako u tom trenutku to nisam osetio na svojoj koži, da su Indijci verovatno takvi zato što su više od 200 godina bili robovi belih ljudi, tačnije Britanaca, koji su se obogatili preko njihovih leđa. Njen dečko je to potvrdio i nabrojao sve kolonije koje su bile pod kontrolom Britanije. Kasnije su konstatovali da su srećni što su proveli tri meseca u Indiji bez većih problema. Počeli smo da pevamo uz zvuk Džefrijeve gitare ali smo morali da idem da vidimo zalazak sunca.

U kraju u kome se nalazi hostel žive siromašni ljudi u malim skromnim kućama. Deca su nas u stopu pratila stotinak metara tražeći novac. Kada smo stigli do obale i kinskih mreža upoznali smo još nekoliko Švajcaraca pa smo zajedno uživali u suncu koje je zalazilo. To je jedan od lepših zalazaka. Uspeo sam da se popnem na jedan od napuštenih nosača mreža kako bih napravio što bolje fotografije. Prizor je bio božanstven kao i fotografije. Sa visine sam ugledao čamac pun isečene ribe. Nije bilo prijatno videti to ali toliko ima mrtvih riba svuda po plaži da i nije bilo veliko iznenađenje. Prodavci, kada prodaju ribu, u zavisnosti od vrste je očiste. Riba ide na pečenje a ono što je ostalo kao višak se baca na plažu....

Švajcarci su se žalili da su, na neki način, prevareni. Naime, kupili su ribu povoljno od ribara ali su otišli u jedan od restorana koji uslužno peče ribu i nisu pitali za cenu. Naplatili su im 400 rupija (nešto više od pet evra). Bez rasprave su platili. Čak je njihova saputnica pokvarila stomak. Na prvi pogled ta riba na tezgama izgleda toliko loše da mi nikada ne bi palo na pamet da je jedem. Mačke su, verovali ili ne bolesne, mršave. Nevoljno hodaju. Ko zna koliko je riba ulovljena u luci zagađena ali o tome ne razmišljaju ni lokalci a ni turisti....

Kasnije sam se vratio u hotel. U sobi je promenjena posteljina (nakon samo dve noći) i sve stvari su bile složene. Zaboravih da napišem da sam kofer zaključao šifrom i vezao ga lancem za vodovodne cevi. Teško je dokazati da je nešto ukradeno pa je bolje preventivno delati. U sastavu hotela je i prodavnica sa korektnim cenama pa sam tu kupovao piće. Koka kola je jeftina. Litar košta 30 rupija. Nema isti ukus kao u Evropi ili Americi ali je ok.  

Treći dan 

Poslednji dan boravka u Kočiu sam iskoristio za šetanje, posmatranje ljudi i komunikaciju sa njima. Nemoguće je da stojite na jednom mestu duže od dva minuta a da neko ne ponudi neki prizvod, uslugu ili pak da razgovara sa vama bez ikakvog povoda. Sagovornika iz poslednje grupe ima najmanje a oni su najinteresantniji. Mnogi nisu ni čuli za Srbiju. Ako i jesu kažu da ona pripada Rusiji. Starije generacije pamte Tita. Šetajući se ulicama Fort Kočia došao sam do bolnice čija je fasada renovirana. Do nje je zatvor zagrađen ogradom od bodljikave žice. Zatvorenici se vide u daljini. Preko puta zatvora je dispanzer katastrofalnog izgleda. Svaki put, tokom ostalih dana u Indiji, mi je bila ova slika u glavi pa sam se trudio da se ne razbolim. U nastavku zatvora je vojni muzej. Malo dalje počinje staza uz obalu mora. Sladoled izgleda privlačno ali s obzirom da su svi mlečni proizvodi rizični uzdržao sam se od konzumacije. Primetio sam da prodavac nema ni kesu ni kantu u koju odlaže iskorišćenu ambalažu od sladoleda već je baca u more a vetar dalje raspolaže njome. 

Problem u Kočiju ali i drugim mestima koje sam kasnije posetio je čistoća ulica. Đubreta ima svuda. Ne bi ga bilo u tolikoj meri da postoje kante za smeće. Prazne boce sam uvek gužvao jer posoji upozerenje na flašama da se iste unište odmah nakon korišćenja kako ih pojedinci ne bi izvadili iz đubreta, napunili česmovačom i prodavali turistima. Mnogi proizvođači vode stavljaju zaštitnu plastiku na otvarač. Bez obzira, svaki put treba pogledati flašu. Ukoliko je prljava, ogrebena ili voda bljutava bacite je i kupite novu. 

Ljudi su generalno lepi, i žene i muškarci. Muškarci su odeveni svi isto. Pantalone i košulja. Samo deca nose bermude i kratke suknjice. Žene su odevene u sarije predivnih jarkih boja koje sa njihovom tamnom kožom prave fantastične vizuelne pojave. Narandžasta, lila, tamno plava, svetlo plava, žuta, crvena i sve ostale boje im stoje savršeno. Sari su veoma jeftini. Za turiste su oko 3 evra a za lokalce jedan. Skoro svaka veća radnja ima svog krojača pa se za 50 rupija može dobiti željen oblik odeće. Iako žive generalno u velikoj nemaštini gotovi svi ljudi vode računa o ličnoj higijeni i nose čistu i ispeglanu odeću bez obzira da li imaju svoj dom ili ne.

Recepcionar hotela u kome sam odseo je sve vreme bio veoma ljubazan. Dozvolio mi je da se odjavim iz hotela uveče jer nije imao nove goste. Sledeća destinacija je bio Pandžim, glavni grad države Goa. Najlakše je vozom stići do grada Magdaon a potom sutobusom do krajnjeg cilja.

Mogu da izvedem zaključak da se nisam šokirao dolaskom u Indiju onako kako sam očekivao. Verovatno je priprema bila dobra ali je važna činjenica da je Koči daleko čistiji od Džaipura ili Bombaja i da ima manje saobraćaja i stanovnika te je prilagođavanje na totalno različit svet, u odnosu na onaj u kome živimo, znatno lakše.

Korisni linkovi:

www.cochin.org/

www.cochinairport.com

www.cochin.org.uk/

www.keralatourism.org

www.kerala.gov.in