Džaipur, Radžastan, Indija (Jaipur)

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Noćni voz iz Bikanera je stigao na vreme u Džaipur. Probudio me je kondukter par minuta pre nego što se voz zaustavio. Nekoliko taksi vozača ispred voza mi je nudilo vožnju alli sam ih uspešno eskivirao. Iako je bilo šest sati izjutra ispred stanice je bilo barem sto rikši i taksi vozila. Pitao sam policajku gde se nalazi Čandpol (Chandpol) kapija ispred koje sam trebao da se nađem sa domaćinom Girišom. Rukom je pokazala pravac rekla da mi je potrebno 10 minuta pešačenja. Mrzelo me je da se pogađam sa vozačima i uputio sam se peške ka cilju. Ulica je ogromna ali nije bilo puno vozila. Četa vozača auto i ciklo rikši me je pratila u stopu prvih trista metara. Sami su se razišli kada su videli da ne popuštam.

Jutro je bilo lepo pa sam se pravio da ne primećujem da je policajka pogrešila. Ispostavilo se da sa stanice ima tri kilometara ali mi šetnja nije teško pala jer mi je bilo glupo da budim domaćina. Svakog trenutka je na ulici bilo sve više vozila. Došavši do Čandanpol kapije pozvao sam Giriša. U međuvremenu, prodavac je čistio prostor ispred svog lokala. Samo je proleteo jedan poveći pacov i uskočio u otvoreni kanal kanalizacije. Pod je očišćen tako što je đubre samo sklonio u stranu, praktično ispred susednog lokala. Upoznao sam se Girišom. Živi unutar ružičastih zidina grada, u jednoj od poprečnih ulica u odnosu na glavnu. Kako smo odmicali od glavne ulice tako se smanjivala buka. Uličicama proleti tek po neki motorista. Šljunka je bilo ispred mnogih kuća. Žene su ga sipale u neku vrstu posude i na glavi ga nosile do željenog mesta. Na mestu koje bi moglo da bude kao neki mali trg je đubrište na kome su svinje i poneka krava skupljali hranu. Takvu scenu do tada nisam video čak ni u Bombaju.

Kuća Girišove porodice je skromna ali veoma čista. Girišova soba izgleda isto kao većine mojih prijatelja; krevet, garderober, muzički stub i kompjuter. U pripremi je bila svadba njegovog brata od strica pa je u kući bilo puno rođaka. Živi sa roditeljima, dvema sestrama. Svi su bili veoma srdačni. Upoznao sam i Giriševog dedu. Zanimljivo je da moj domaćin nije znao tačno koliko njegovi otac i deda imaju godina. Naveo je samo oko 65 za dedu i oko 45 plus, minus tri za oca. Giriš je bio turistički vodič. Ima svoju agenciju za iznajmljivanje vozila. Izradu web sajta je platio 130 evra svome komšiji. Ovde je cena za isti kvalitet deset puta viša.

Još pred sam polazak u Indiju mi je Giriš rekao za svadbu i da ću prisustvovati ceremoniji. Pozvao je još svojih prijatelja koji su nekoliko meseci ranije bili njegovi gosti preko Couchsurfinga. Takođe, sutradan su najavili da će doći kaučsurferi iz Rusije koji su se venčali nekoliko nedelja pre puta. Planirao sam da kod Giriša ostanem tri dana. Najavio mi je da će drugi dan biti porodična zabava i da treba da prisustvujem kao i poslednjeg dana kada je venčanje. Tako sam morao da obiđem sve bitnije gradske znamenitosti  prvog dana. 

Krenuo sam sam u obilazak grada. Giriš mi je dao sve potrebne informacije i upozorenja na uobičajne prevare za turiste. Izašavši iz kuće, prošao sam, ponovo,  pored svinjca na kome je sada bilo znatno više đubreta ali i krava. Za svaki slučaj sam slikao ulicu kojom se ide do Girišove kuće jer su sve ulice iste. U glavnoj ulici Čandanpol Bazar (Chanandpol bazaar) je bilo previše vozila. Činilo mi se da je nemoguća misija preći na drugu stranu ulice. Nekako sam uspeo zahvaljujući policajcu koji na raskrsnici "reguliše" saobraćaj. Na sredini je malo uzvišenje na kome stoji i tako po potrebi zaustvlja vozila.

Skoro sve zgrade su okrečene u ružičastu boju te se Džaipur sa razlogom zove i pink city – ružičasti grad. Duž svih zgrada su napravljeni uvučeni lokali pa kupci nisu izloženi suncu. To pogoduje prodavcima žitarica, raznih vrsta brašna, ljute, slatke paprike, kafe. Nekoliko žena je trebilo pšenicu na podu bez ikakve podloge ili prostirke. Samo su izručili jedan džak i počele da rade svoj posao. Miris začina je toliko znažan da sam imao utisak da mi je zapušen nos. Sem prodaje začina i prehrabrenih proizvoda ima nekoliko foto radnji, zanatskih trgovina koje prodaju oluke, kovčege, popravljaju šivaće mašine  i naravno obuću. U jednoj foto radnji sam prebacio slike na dvd za samo 100 rupija dok su mi u drugim radnjama tražili 400. Fotograf se pohvalio da ima aparat star preko sto godina sa kojim su se pravili portret i porodične fotografije. Izgleda kao poveći motor za automobil.

Stigao sam do Gradske palate. Kompleks zgrada i vrtova je impresivan. Kompletna revitalizacija fasada je urađena pre najviše godinu dana. Prolaskom kroz Virendra kapiju (Virendra Pol) ulazi se veliki vrt. U sredini je Mubarak Mahal (Palata dobrodošlice). Nju je krajem 19. veka sagradio Maharadža Savai Mado Sing Drugi (Maharaja Sawai Madho Singh II). U njoj je sada deo muzeja kraljevskih kostima i ogrtača uključujući i Kashmiri pashmina (vuneni šal). Iza glavnog vrta je sedmospratna palata Čandra Mahal (Chandra Mahal), maharadžina rezidencija. Ta zgrada kao, uostalom i veći deo palata nije dostupan turistima..

Sve zgrade palate su impresivne i po stilu podsećaju na palatu u Bikaneru. Preko puta Gradske palate nalazi se Džantar Mantar. To je opservatorija koju je Džao Singh (Jao Singh) osnovao 1728.godine. Na prvi pogled te betonske građevine izgledaju pomalo bizarno. Međutim svaka od tih sprava je napravljena sa objektivnim razlogom. Neke su služile za računanje vremena u odnusu na položaj sunčeve senke. Najviša sprava je visoka čak 27 metara. Senka sunca se kreće brzinom od četiri metara na sat. Džao Sing nije ovu observatoriju napravio tek tako. On je svoje građevince slao na školovanje na zapad kako bi  zadatak obavili u potpunosti. Napravio je slične observatorije u Delhiju, Varanasiju, Udžajnu i Mutri. Samo poslednja nije sačuvana.

Prepoznatljiv simbol Džaipura je Hawa Mahal koja je takođe neposredno pred moj dolazak renovirana. Vidljive su bile skele sa druge strane zgrade. Prošetao sam se do Centralnog muzeja ali nisam imao sreće. Svečano otvaranje je bilo zakazano za nedelju dana. Zdanje je prelepo. Stražari mi nisu dozvolili čak ni da pogledam na brzinu ali su bili ljubazni. Dok sam se vraćao u grad video sam manju saobraćajnu nesreću. Iz nekog razloga su dva momka pala sa motora u punoj brzini. Kotrljali su se nekoliko metara ali na svu sreću ni jedno vozilo nije naletelo na njih. Pokupili su cipele koje su im ispale sa nogu i nastavili put, kao da se ništa nije desilo.

Čitava šetnja me je izmorila pa sam do dela grada u kome ima puno restorana došao rikšom za 25 rupija. Prvo mi je traženo 50. Ugledao sam MCDonalds te sam rešio da opet jedem Mek Maharadžu. Cene su veoma povoljne a najbolja stvar je da imaju čist wc i klimatizovan prostor. Ispred me je spopala majka sa detetom koja je prosila. Bila je užasno agresivna i drska. Želeo sam da nađem bankomat što i nije veliki problem u gradu sa 2,5 miliona stanovnika. Bankomata i banaka ima puno ali ne primaju svi internacinalne kartice. Istovremeno sam primetio da su mnoge zgrade nove i prilično moderne.

U jednoj sporednoj ulici se nalaze čak tri banke. Na prvom bankomatu je iz nekog razloga odbijena transakcija dok je na drugom bila uspešna. Upitao sam prvog vozača rikše za cenu do Amber tvrđave koja je udaljena oko 13km. Tražio je 150 rupija, što sam, naravno odbio jer sam znao da je cena oko 60 rupija. Izašao sam na glavnu ulicu i video jednu parkiranu rikšu. Vozač je uveliko spavao. Probudio sam ga. Pristao je da me vozi za 80 rupija. Za prvih pet minuta vožnje sam bio prašnjav od velikog inteziteta saobraćaja ali i pohabanih motora vremešnih vozila.

Počela je da pa pada jaka kiša. Na trenutak sam pomislio da odustanem ali mi je vozač rekao da je to prolazni pljusak i da će se vreme brzo razvedriti. I stvarno je bilo tako. Posle 20 minuta penjanja uz veliko brdo smo stigli do mesta gde je bilo parkirano puno automobila i rikši. Ugledavši tvrđavu oduševio sam se.  

Amber fort je neverovatna građevina napravljena na vrhu brda. Šteta što je jezero presušilo zbog kiše. Ostalo je malo vode, dovoljno da nekoliko svinja uživa u blatu. Do vrha se posetioci mogu popeti peške, kolima ili na slonu. Poslednja varijanta košta 500 rupija. Upregao sam sopstvene noge i za pet minuta stigao na ogroman plato. Gradnju palate je započeo davne 1592.godine Maharadža Man Sing (Maharaja Man Singh). Jedan od sledećih vladara, Džai Sing (Jai Singh) je znatno proširio zamak.

Ulaznice koštaju 50 rupija. Nisam kupio obaveznu dozvolu za slikanje od 150 rupija jer je toliko  posetilaca bilo da objektivno nije bilo moguće proveriti da li je naknada plaćena ili nije. Napravio sam stotinak fotografija i niko mi nije pravio nikakav problem. Ulaz je predivno ukrašen, slično kao gradska palata u Džaipuru. Deo fasade se trenutno renovira pa su postavljene skele. Bilo je, kao što već rekoh,  previše posetilaca ali sam uspeo da vidim sve prostorije i saznam nešto o zamku. Sa desne strane je mali Kali hram (Kali Temple) u kome su od 16 veka pa sve do osamdesetih godina prošlog veka žrtvovane koze svakodnevno. Nasuprot hramu su stepenice koje vode do Divan i Ama (Diwan-i-Am). U slobodnom prevodu, to znači sala za javnu publiku, običan narod.

Kapija koja vodi u Maharadžine odaje je visoka barem deset metara i široka šest ili sedam. U sredini je prelepo naslika Ganeša, Bog slon-čovek. Maharadžine odaje su na gornjem nivou dekorisane sa mozaicima i skulpturama. Džai Mandir (Jai Mandir), u prevodu sala pobede, je ukrašena mermerom i sitnim komadićima stakla i raznih drugih ukrasnih materijala. Lepota me je ostavila bez daha. Ispred je prilično plitka fontana površine stotinak kvadratnih metara koja nije u funkciji. Ispresecana je ravnim linijama u obliku zvezde. Pogledao sam na jedan deo vrta sa visine i video da ima isti oblik kao i fontana. Čitav doživljaj obilaska ovog zdanja su kvarila deca koja su se jurila po prostranim hodnicima i stepenicama. Nisam video da ih roditelji grde ili smiruju već je jedan mladi tata počeo sa njima da se juri. Preko okolnih brda je napravljen zaštitni zid koji je palatu štitio od napada. Na nekim mestima su napravljene stepenice da bi se popeli na vrh.

U blizini zamka je pregršt dvorčeva koji se trenutno renoviraju kao i nekoliko predivnih hramova. Oni su na žalost bili zatvoreni ali sam bio prezadovoljan time što sam ih video spolja.

U povratku sam potražio rikšu. Bilo je samo nekoliko vozača. Tražili su mi 100 rupija do Hawa Mahal-a te nisu želeli da se cenjkaju. Nisam, ni u ludilu želeo da im dam toliki novac. Užasan je osećaj kada vas neko gleda u oči i želi da vas prevari. Cena nazad je 40-50 rupija ali za strance je cena duplo skuplja. Uputio  sam se peške ka gradu. Ima oko 8 kilometara ali je na pola puta divna palata. Ugledao sam autobus koji je stao tačno ispred mene. Kondukter mi je rekao da je karta samo šest rupija. Bio sam jedini putnik u robusnom autobusu kome su amortizeri davno otkazali, ako su uopšte ugrađeni pre 50 godina. No, bio sam srećan jer nisam morao da platim bezobraznim vozačima nerealnu cenu. Jedan i po evro meni ne znači ništa ali iz čistog principa nisam želeo da im platim.

Kondukter mi je, na odličnom engleskom, rekao da autobusi idu na deset minuta i da mogu da siđem da vidim palatu ali mi je naglasio da je zatvorena za javnost. Nije bilo bitno. Želeo sam da je slikam i da se prošetam obalom jezera. Dobro je uređena ali je jezerska voda suviše zagađena đubretom. Iako sam bio jedini turista u krugu od tri kilometara, nekoliko prodavaca mi je ponudilo vodu i suvenire po «najboljoj» ceni. Naišao je autobus. Nije bilo slobodnih sedišta  pa sam odlučio da stojim. Pozvao me jedan čovek da sednem do vozača. Tako sam imao šansu da vidim sa kakvim se sve izazovima suočavaju vozači autobusa. Kondukter je bio simpatičan lik koji nema levu ruku od lakta. To mu ne smeta da naplaćuje karte, pomaže ženama da unesu teške torbe ili majkama sa decom. Eh šta je život......

Poslednja stanica je na kružnom toku pod nazivom Badi Čaupari (Badi Chaupar). U blizini je hram ispred koga je jedna od sedam  bombi eksplodirala početkom maja 2008 odnosno tri nedelje pre mog dolaska. Poginulo je preko 70 ljudi. Bombe su bile pričvršćene na iznajmljene bicikle. Ni jedan stranac nije stradao u terorističkom napadu. Ispred hrama je još uvek bilo tragova od nesreće.  Preko puta je još jedan hram. Ispred njega je nekoliko prodavaca koji prodaju razne vrste kikirikija, pistaća, indijskog oraha i kokica u velikim džakovima. U ponudi je i testrenina različite veličine kao i nekoliko vrsti pirindža.

Nisam žurio kod domaćina pa sam proveo nekoliko sati po raznim dućanima i zanatskim radnjama. Sumnjam da im iko zna broj. Na svakih sto metara je poprečna ulica koja je ispresecana uličicama prepunim trgovaca i kupaca. Kupio sam nove sandali u klimatizovanoj radnji Bata. Izgledaju odlično, ali su se raspale posle mesec dana..... Po preporuci LP vodiča sam otišao u restoran Mediteraneo. Nalazi se u Sansar Čandra Marg ulici koja je prepuna saobraćaja. Trotoara, naravno, nema,  a i tamo gde ga ima su parkirani kamioni, avioni i traktori. Malo je falilo da me jedan lik zgazi sa kamionom jer je išao u rikverc a kao i svi žitelji ne koristi retrovizore.

Tokom boravka u Indiji mi je bilo potrebno da svaki peti dan pojedem hranu koja me asocira na Evropu i civilizaciju. Restoran se nalazi na krovu poslovnog centra. Blizu njega je hotel sa pet zvezdica. Pice se peku u pećima na drva i stvarno su dobre. Šteta je što sam bio jedina mušterija  Giriš me je pozvao da mi kaže da će uskoro početi ceremonija vezana za venčanje njegovog brata. Kuća je bila ukrašena i osveteljna zelenim neonskim štapovima. U hodniku je na podu sedelo petnaestak žena koje su pevale a muškarci su bili na krovu. Nekako sam se provukao između njih i popeo se stepenicama na krov. Divno su pevale narodone pesme. Kada su se svi razišli majka je mladoženju u dvorištu premazala smesom od nekog brašna dok je jedan muzičar pevao uz pomoć udaračkog instrumenta. "Sutra je veliki dan" rekao mi je Giriš. Dolaze mnogi njegovi prijatelji da prisustvuju ceremoniji. Predviđena je zabava, preko dana, za žene u mladoženjioj kući koja se nalazi preko puta Girišove.

Giriš mi je dao da biram gde ću da spavam. U opciji je bila njegova soba u kojoj sam potpuno sam ali je noću užasno toplo ili krov pun spavača pod vedrim nebom. Ipak sam izabrao prvu opciju. Spavao sam jako dobro. Probudio me je zvuk duvačkog instrumenta koji je po načinu duvanja sličan oboi a po zvuku klarinetu. Kakvo dobro buđenje. Muzičar je zapravo njihov komšija. Odmah sam primetio da koristi tehniku kružnog disanja tokom sviranja. Kružno disanje omogućava sviranje bez prekidanja fraze uzimanjem vazduha. Na prvi pogled to izgleda jednostavno ali je prilično komplikovano. Kada je svirač pri kraju sa vazduhom naduvava obraze i ostovremeno uzima vazduh na nos i uduvava vazduh iz obraza u instrument. Višemesečnijm vežbanjem to se može dovesti do perfekcije da se uopšte ne čuje prekid. Gledali smo u dokumentarnim emisijama kako svirači uspevaju da nateraju kobru da igra uz  specifičnu muziku.Svirači primenjuju istu tehniku. Slično je i sa sviračima rogova. Ova tehnika je nastala upravo u Indiji pa sam zamolio kasnije svirača da mi pokaže. Rekao je da se može vežbati sa slamčicom i čašom vode. Poenta je da se vazduh kroz slamčicu ispušta u vodu ali da prilikom uzimanja vazduha ne dođe do prekida klokotanja. Jednostavno?

Ritam na neobičnom udaračkom instrumentu mu je davao Girišov stric. Tako su svirali satima dok su gosti dolazili i odlazili.

Giriš i ja smo sačekali ruse, Svetlanu i Dimu kraj Čandnapol kapiji. Bili su izmoreni od puta. Žive u Habarovsku iz koga se leti pet sati do Moskve a potom isto toliko do Delhija. Put su nastavili autobusom i stigli do Džaipura za četiri sata. Skoro su se venčali. Oboje su turistički radnici.

Kasnije su nam se pridružili Džim i Dajana koji su već pet meseci u Indiji i njihov novi prijatelj Džon. Došli su u Džaipur  samo zbog svadbe. Otišli smo na prostrani krov susedne kuće. Na podu je sedelo četrdesetak žena. Na maloj bini je igralo nekoliko devojaka uz muziku indijskih pop autora. Najviše se slušala muzika iz velikog bolivudksog hita "Om Šanti Om". Na kraju smo svi igrali. Mi, internacionalni gosti smo se složili da bi mogli da kupimo flašu nekog alkoholnog pića jer bez njega nema dobre zabave ali na žalost, nismo ništa našli.

U popodnevnim časovima je poslužen ručak. Hrana je bila odlična i neverovatno ljuta. Pocrveneo sam, ponovo, kao paprika, ali sam uživao u ukusu. Predveče sam otišao na autobusku stanicu kako bih kupio kartu za Agru za dva dana. Promašio sam ulicu pa sam desetak minuta pešačio u pogrešnom pravcu. Trebalo je da skrenem levo kod Albukerkija, znam! Nekako sam preživeo sve nalete motora i drugih učesnika u saobraćaju jer nema preterane razlike ako pešak hoda u traci kojom dolaze vozila u susret Lako sam našao šalter sa obaveštenjima. Iznenadila me je neprijatna vest, upravo ona koje sam se sve vreme pribojavao. Ne samo da je blokirana pruga između Džaipura i Agre više od dve nedelje sveć su protestanti pojačali aktivnosti i zatvorili drumski put. Tako je do Agre jedini prohodan put preko Delhija. Došao sam u situaciju da promenim plan. Morao sam do propustim venčanje. Dok sam se vraćao sa autobuske stanice pored mene je prošla pogrebna povorka. Telo mladića je nošeno u otvorenom kovčegu. Da sam to doživeo godinu dana ranije sigurno bih se isprepadao. Ovako, posle mesec dana provedenih u Indiji sam samo okrenuo glavu i nastavio da kucam SMS.

Bilo mi je užasno krivo što moram da idem i da propustim ceremoniju venčanja. U ostatku večeri na krovu Girišove kuće je mladina familija predstavila poklone koje su namerili da daju mladencima .

Giriš ima 25 godina i nikada nije imao devojku. Rekao je da je došlo vreme da se ženi i da će me pozvati na svadbu. Terao me je da mu obećam da ću doći i da ću ga pozvati na moju svadbu. Pokušao sam da mu objasnim da brak u Evropi nema toliko veliku važnost kao u Indiji. Mislim da nije uspeo da shvati jer totalno drugačije razmišlja ali i bez obzira na to je prilično liberalan. I ne samo da ima dugačku kosu, kao rokeri nego se i farba.

Amerikanci su odušvljeni Indijom i teško im je da se vrate kući. Rekli su mi da ne postoji mnogo zemalja na svetu u kojima je život jeftin a da prirodne i istorijske lepote ostavljaju posetioce bez daha kao što je to u Indiji. Ne treba zaboraviti i na milion scena koje su posledice siromaštva.

Džaipur je ostavio veoma pozitivan utisak na mene iako je saobraćaj intezivan. Vidi se da se vodi računa o turistima ali i o hramovima kulture te vam reporučujem ukoliko se nađete u Delhiju da posetite Džaipur makar na jedan dan. Ulaznice su dosta skupe tako da se u jednom danu troškovi mogu da dostignu cifru od 30 evra bez smeštaja i hrane.

Sledeći putopis iz Agre će biti objavljen 25. decembra.

Korisni linkovi:

jaipur.nic.in

www.jaipur.org.uk

www.pinkcity.net

www.jaipurairport.com

http://www.mapsofindia.com/jaipur/