Delhi, Delhi, Indija

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

U Delhiju živi oko 13 miliona stanovnika. Grad zauzima teritoriju od 1480km2 što je tri pute više od Mumbaja. Odmah se vidi uticaj Evropljana odnosno britanaca koji su imali značajnu ulogu u stvaranju infrastrukture grada ali i velelepnih objekata. Teško, naporno ali i skupo je videti sve značajne turističke atrakcije jer nisu skoncentrisane u jednom delu grada već na suprotnim krajevima tako da je planiranje unapred neophodno.

Zbog blokade puta između Džipura i Agre, bio sam prinuđen da prvo dođem u Delhi prespavam i sledećeg dana po planu stignem u Agru. Karta za bus Džaipur Delhi je preskupa, čak 260 rupija. To je zbog činjenice da veliki broj turista koristi ovu liniju. Bus je krenuo na vreme sa štrokave stanice u Džaipuru. Stao je na neku perifernu stanicu kako bi primio još putnika. Za tih pet minuta je ispod mog prozora prosila Indijka terajući decu da se deru i plaču kako bih im dao novac. To je bila prilično mučna scena.

Autoput po Indijskim standardima, sem neobeleženih kamiona, poluispravnih automobila, motocikala, rikši, bicikala, podrazumeva i krave kao ravnopravne učesnike u saobraćaju ali sa prvenstvom  prolaza. Ukoliko žele da se odmore na sred puta one će to učini i stvoriti kolone automobila. Malo je falilo da se autobus zakuca u traktor sa prikolicom jer se ovaj uključio na autoput, direktno u brzu traku. Neko, međutim, nije bio te sreće. Prošli smo pored nesreće u trenutku kada su ljudi uklanjali ljudske organe sa asvalta. To me nije ni malo iznenadilo, pa čak ni dotaklo. Čak sam radoznalo gledao kako bih utvrdio da li je to želudac, deo ruke ili šta već.... eto kako je boravak u Indiji uticao na mene. Bizarno....

Autobus je prolazio sat vremena kroz Delhi a da nije bilo zastoja. Prošli smo pored naselja novih stambenih zgrada veličine tri Nova Beograda. Put ide uz samu pistu Internacinalnog aerodroma Indira Gandi.

Prvi utisak o Delhiju je bio veoma pozitivan iako sam se našao u ogromnom gradu. Učinilo mi se da u Delhiju postoji neki red. Zamislite, posle 28 dana provedenih u Indiji sam ugledao komunalno vozilo kako pere ulice. E to je bio šok! Poslednja stanica autobusa je blizu India Gate-a. Oduševio sam se veličinom kapije ali i zelenim površinama odnosno parkom oko nje. Do Pahargandža su rikšisti tražili 150 rupija. Uspeo sam da spustim na 60 a realna cena je 25.... Oduševio sam se prostranim bulevarima bez velikih gužvi. Ima mesta za sve! Preko Konaut skvera (Connaught Place) smo stigli do Pahargandža dela grada gde na jednom mestu skoncentrisano puno jeftinih hotela ali i prodavnica.

Glavna ulica često biva zakrčena dostavnim vozilima a nekad kravama. Uglavnom, njihovog izmeta ima na svakom koraku. Vlasnici radnji očiste tako što samo poguraju smeće na komšijinu teritoriju tako da je đubre uvek tu.... Našao sam Hotel Rak Internaional koji sam telefonom rezervisao nekoliko dana pre dolaska. Nalazi se u jednoj sporednoj uličici izolovanoj od buke, 50 metara od Nehruovog bazara (Nehru Bazaar). Dobio sam čistu i prostranu sobu sa TV-om i kupatilom za 350 rupija (oko 5 eura). Hotel je bio pun što me je izuzetno obradovalo. Kroz prozor sam ugledao čopor majmuna koji su se nešto svađali na susednom krovu.

Na kraju ulice Pahargandž koja je dovoljno široka da se dva vozila pri maloj brzini obiđu  uvek ima na desetine rikši pa nije teško postići realnu cenu. Doduše, svi oni imaju  taksimetre ali, ili ne žele da ih uključe ili vozaju zaobilaznim putevima kako bi krajnja cena bila visoka. Nije loše da imate kartu grada u ruci i da pratite(makar i da blefirate) rutu po kojoj vas vozi. Užasno me je nerviralo to konstatno cenkanje ali sam se pomirio sa tim. Za samo 25 rupija sam stigao do Indija gejta. Posle samo 200 metara se ne čuje buka. Pošto je bila subota skupilo se mnogo ljudi, uglavnom porodica. Kapija je se po veličini može porediti sa Trijumfalnom visinom od 42 metra. Napraveljena je u čast poginulim vojnicima tokom Prvog Svetskog rata te se smatra najvećim memorijalnim spomenikom posvećenom žrtvama rata. Na zidovima su ispisana imena poginulih vojnika.

Situacija je bila drugačija kada sam želeo da se vratim u hotel. Prvo sam odpešačio do obližnjih muzeja. Vozači rikše su mi tražili 100 rupija a došao sam za 25. Niko nije hteo da popusti pa ni ja. Krenuo sam samouvereno pešice. Preprešačio sam trećinu puta i ugovorio vožnju za 40 rupija. Kao što i sami predpostavljate nije stvar u novcu. Tolika drskost je nedopustiva. Toliko su se bahato ponašali da su me razbesneli. Šetao sam se ulicom u kojoj je hotel. Pahargandž ulicom motorna vozila nisu mogla da prolaze jer je bilo previše ljudi. Pazio sam svoje stvari svakog trenutka. Primetio sam da ima mnogo stranaca. U jednom trenutku nas je bilo više nego indijaca. Našao sam povoljnu bakalnicu, kupio piće i hranu i uputio se u sobu. Izbor kablovskih kanala je bio odličan. Iprak gledao sam vesti na engleskom, evropsko prvenstvo u fudbalu i filmove na HBO-u. Sledeća dva dana sam proveo u Agri. Hotel u kome sam odseo nudi uslugu čuvanja stvari po ceni od 20 rupija po danu.

Posle dva dana ništa nije falilo koferu.  

Bilo je oblačno. Uputio sam se peške do Konaut plejsa. Negde na pola puta me je uhvatio pljusak. Svi stanovnici Delhija koji su se odmarali na ulicama su pohrlili pod najbliže sklonište. Našao sam se pod istim drvetom sa njima. Delovali su mi kao fini, normalni ljudi koji jednostavno nisu imali sreće da bolje prođu u životu. Kiša je bila toliko uporna da uskoro nije bilo nikakvog efekta biti pod drvetom niti stajati pod kišobranom. Za 15-ak minuta sam se osušio. Na Konaut plejsu našao sam turističku kancelariju Indije u kojoj sam dobio sve potrebne savete za obilazak grada. Uputio sam se u metro. Cena zavisi od broja stanica. Za tri stanice platio sam 8 rupija (10 dinara)prvo sam otišao do Džantar Mantara ali je bio zatvoren.

Želeo sam da vidim  Zgradu parlamenta koja se nalazi u delu grada koji nosi naziv Radžpat (Rajapath). Rezidencnija predsednika Indije nalazi se u zgradi Rastrapati Bavan (Rashtrapati Bhavan) iz 1929.godine. Sa leve i desne strane gledano ka Indijskoj kapiji su dve simetrične zgrade (Sektretarijat building) u kojima su smeštena razna ministarstva vlade Indije. Pošto je kiša padala nije bilo pametno da se šetam. Platio sam rikšu 30 rupija da obiđem te zgrade pa sam odvežen do Nacionalnog muzeja. Vozač mi je ponudio da me čeka za samo 20 rupija ali mi je bio sumnjiv. Priznao je da je računao da me vodi u razne šoping centre u kojima ima proviziju kada dovede mušterije.

Prilikom ulaska u dvorište muzeja primetio sam sklonište napravljeno od džakova peska. Često dolazi do nereda pa se posebno čuvaju zgrade od nacionalnog značaja. Ukoliko ne želite da plaćate 300 rupija za fotografisanje muzeja pored cene od 300 rupija, ostavite aparat u prostoriji koja sa nalazi van muzeja. Veoma je rigorozna kontrola prilikom ulaska ali i izlaska iz muzeja. Oduševio sam se izloženim kolekcija skulptura, tekstila, novčića, nakita.... potrebno je makar tri sata da bi se sve prostorije obišle.

Bez velikog cenjkanja sam za samo 10 rupija stigao do Gandi Smriti, mesta gde je izvršen atentan na "oca nacije". Na zidovima rezidencije u kojoj je živeo su postavljeni njegovi najvažniji govori i rečenice koje su postavile temelje Indijske demokratije. Mahatma Gandi je najzaslužniji za dogovor koji je postignut sa britancima. Bez i jednog ispaljenog metka su prepustili vlast i okončali dugogodišnje okupiranje Indije. Međutim jedan Hinduistički fanatik je jednog običnog dana ubio Gandija ispred kuće. Obeleženi su njegovi poslednji koraci. Vrt je uređen sa puno cveća. Ulaz je besplatan.

Na samo 1500 metara je kuća Indire Gandi. U celom kraju su prostrani bulevari sa malim brojem vozila, kuća i ljudi. Šetnja je bila fantastična terapija. Ušuškana u rastinju četinara i zimzelenog drveća je rezidencija Indire Gandi. Ona je postala i ostala jedina predstavnica lepšeg pola koja je bila premijer Indije ne samo jedan već četiri mandata sve do svirepog atentana u vrtu njene rezidencije. Kuća u kojoj je živela pretvorena je u memorijalni centar. Bila je veoma moćna i uticajna žena svetske politike dugi niz godina. Godine 1984. atentat na nju je izvršio jedan od njenih telohranitelja koji je pripadnik Sikija.

Moja sledeća stanica bila je Safdardžangs tomb (Safdarjang's tomb). Naime Navab Avadh je napravio impozantnu grobnicu za svog oca Safdardžanga sredinom osamnaestog veka. Građevina je jedna od poslednjih napravljenih u stilu Mugalske arhitekture. Isped grobnice je velika fontana koja nije u funkciji. Kiša je padala ceo dan te je natopila pesak koji je posut na staze koje vode do grobnice. Untrašnjost i fasada su sačuvane. Kroz lavirint prostorija se dolazi do centralne u kojoj se nalazi grob Safdardžanga. Ulaz je 100 rupija za strance te preporučujem posetu. 

Uzeo sam rikšu do sledećeg i za taj dan poslednjeg spomenika. Praktično sam nabolje ostavio za kraj iako je teško reći da su prethodne rezidencije za podcenjivanje. Humajunsov grob (Humayun's tomb) je jedan od najposećenijih spomenika u Delhiju. Ulaz za strance je 300 rupija. Sa leve strane, po ulasku u kompleks je osmougaona grobnica Isa Khan-a. Moguće je da se veoma uskim i visokim stepenicama popnete do vrha grobnice i sa nje vidite čitav kompleks. 

Impresivna građevina koja predstavlja grobnicu je napravljena sredinom 16.veka za posmrtne ostatke imperatora Humajuna. Izgradnju je inicirala njegova udovica 1562.godine a završena je osam godina kasnije. Po izgledu podseća na Tadž Mahal.

Po napuštanju kompleksa sam opet bio suočen sa vozačima rikše koji su želeli da me oderu. No, odlučio sam da odem na glavni put gde je izbor veći. Pratio sam grupu indijaca koji su znali prečicu. Svi su se bez ikakvog problema provukli kroz rupu na ogradi a ja nisam mogao ni glavu da provučem a kamoli telo. Počele su da se smeju pa mi je jedan pomogao da preskočim ogradu što sam i učinio. Međutim, vozači  mi nisu bili tako blagonakloni te su mi tražili 150 rupija. Zainatio sam se pa sam krenuo peške. Ubrzo je naišao jedan mladić koji je pristao da me vozi za 60 rupija do Konaut skvera. Oduševio me je i oraspoložio svojim pričama jer sam bio prilično iznerviran ponašanjem njegovih kolega.

U parku, na Konaute skveru bilo je barem hiljadu ljudi i najmanje toliko primeraka raznog đubreta. Na kante za smeće je ispisan slogan «Use me» ali su one prazne. Svi su se bili okupili oko fontane. Spustio sam se u podzemni tržni centar koji ima nekoliko krugova. Cene su više nego povoljne. Ne treba očekivati kvalitet ali su sve stvari solidne. Gužva je bila ogromna kao i broj policajaca jer je početkom godine eksplodirala bomba. Na svim ulazima je obezbeđenje koje pretresa torbe. Ni ujednom trenutku se nisam osetio nebezbedno s tim što se mora voditi računa jer ima mnogo džeparoša. Izašo sam na površinu i naleteo na uličnu prodaju pantalona, košulja i razne druge odeće duplo jeftinije nego u prethodnom centru. Jedini problem predstavlja činjenica da nema velikih brojeva.... jedan od saveta u svim vodičima za Delhije da se pazi gde se kupuje hrana.

Bio sam željan piletine ali uopšte mesa pa sam svratio u KFC koji sam "odmerio" istog jutra. Uveče mi je bilo znatno teže da nađem taj restoran jer su skoro sve zgrade iste. Hrana je bila odlična. Upoznao sam putnice iz Kine. Sem običnih stolova za nekoliko osoba, postavljene su dugačke klupe na koje može da sedne desetak ljudi. Tako su se turisti spontano okupili. Tri amerikanca su bili na nekom sportskom takmičenju. Jedan je sve vreme igrao igrice na iPhone-u...

Ulice koje vode do Pahargandža, kraja u kome se nalazi hotel u kome sam odseo, su bile prepune vozila i ljudi. Prošao sam pored bolnice koja izgleda katastrofalno. Duž zidova koje ograđuju čitav objekat je na desetine prosjaka, invalida koji spavaju na mokroj zemlji, jedu ili vrše nuždu. Naleteo sam na leš uginulog psa koji se verovatno otrovao. Na samo stotinak metara je neverovatan hram čija je izgradnja  koštala barem milion dolara. Malo dalje su "kisoci za hranu" od kojih su verovatno i pacovi pobegli.

Javni WC je priča za sebe. Pored njega je parkirano nekoliko autobusa koji takođe služe za uriniranje. Mislim da čak i kada bi stotinu čistača konstantno dežuralo  da bi ulice i dalje bile prljave. Kupio sam jeftino voće i večerao u jednom pristojnom restoranu. Veče sam proveo gledajući zabavne emisije na televiziji.

Sledeći dan je ponovo padala dosadna kiša. Malko sam se pogubio na Konaut plejsu dok sam našao ulicu koja vodi do Birla Mandir, izuzetnog hrama. Uz put sam morao da hodam ulicom jer je trotoar bio zatvoren zbog gradnje nove linije metroa koja će spojiti centar grada sa aerodromom. Posetio sam Crkvu Svete Marije koja je prelepa. U blizini je Birla Mandir poznatiji i kao Lakšmi Narajan Templ (Lakshmi Narayan Temple). Ulaz je besplatan ali postoji posebna prostorija sa kasetama za strane turiste. Hram je završen 1938. godine a pre nekoliko godina je renoviran! Iza hrama je park koji preporučujem da posetite. Na samom ulazu je istaknuta tabla koja obaveštava posetioce da će mokrenje, pljuvanje ili bilo kakvo narušavanje izgleda parka biti kažnjeno. Verovatno je zbog toga park čist. 

Kiša je sve vreme padala ali me to nije omelo da se prošetam do Džantar Mantar parka (Jantar Mantar). Znatno je manji od parka sa istim nazivom koji sam nekoliko dana ranije posetio u Džaipuru. No, svrha i  namena je ista. Maharadža Džai Sing Drugi (Maharaja Jai Singh II) je napravio observatoriju 1752.godine. Od neke vrste betona su izgrađeni instrumenti za izračunavanje položaja zvezda visoki i do 20 metara. Metro u Delhiju je odličan iako ima samo tri linije. Cena karte zavisi od broja stanica. Tako sam vožnju do železničke stanice u starom delu Delhija (Chandi Chowk) platio samo osam rupija. Dobije se plastični žeton koji otvara kapiju za prilaz pruzi. Isti mora da se čuva jer se samo sa njim posle može izaći. Policajci vrše pretres putnika na samom ulazu.

Sve metro stanice izgledaju veoma dobro.  Na žalost, tvrđava je bila zatvorena ali sam se prošetao štrokavim ulicama starog dela grada (Old Delhi). To je zapravo prava Indija. Ima bezbroj zanatskih radnji. Posetio sam Džama Masdžid (Jama Masjid), najveću džamiju u Indiji. Gradnja je trajale 14 godina te je završena 1658. Postoje tri kapije, četiri ugaone kule i dva minareta visine od 40 metara. Dvorište džamije može da primi i do 25 000 vernika. Ulaz je besplatan ali se plaća unošenje fotoaparata 300 rupija. Čuvar na ulazu mi nije ulivao poverenje pa sam aparat dao brazilkama koje su čekale svoje drugare. Mogao sam i tako da ostanem bez aparata ali sam ovaj put dobro procenio. One su bile polaznice letnje škole koja se održavala u Hong Kongu te su svratili u Delhi da posete prijatelje. Razne scene se mogu videti na ulicama. Čovek od nekih pedesetak kila vukao je prikolicu na kojoj je bila roba teška barem 200 kila. Zaista težak posao.....

U povratku sam metroom išao de železničke stanice New Delhi koja je udaljena kilometar od Pahargandža. Morao sam da prepešačim celu stanicu koja ima barem 30 koloseka. Svi su bili prepuni ljudima i robom. 

Šetajući glavnom Main bazar ulicom čuo sam rečenicu «Beži, bre, budalo jedna». Okrenuo sam se i video ženu srednjih godina kako se raspravlja sa nekim prodavce. Ispostavilo se da je iz Beograda i da je u Delhi došla poslovno. Trguje tekstilom. Ispričala mi je niz doživljaja sa klijentima. Uglavnom nema nikakvih problema jer, kako kaže, sa Indijcima se sve može dogovoriti. Jedino joj je problem jezik. Ne govori engleski pa se nekako sporazumevaju na ruskom. Svi su zadovoljni. Savetovala mi je da sledećeg dana posetim Akšardam hram i Lotus templ.

Recepcionar hotela me je upozorio da vožnja rikšom do Lotus templa može da košta oko 150 rupija. Prethodne večeri sam shvatio da na samo 200 metara od hotela je stanica metroa. Završen je pre nekoliko godina. Otišao sam do Konaut plejsa. Usput su mi "rikšisti" nudili po gore pomenutoj ceni vožnju. Pronašao sam kiosk na kome piše «Pre paid rikša». Cena do mog odredišta je 55 rupija. Vožnja je trajala više od pola sata.

Lotus hram ili Bahai House of Worship je završen 1986.godine i predstavlja jedan od simbola Delhija. Zamišljen je da bude hram koji objedinjuje sve vere. Svi se mogu moliti na jednom mestu.  Bilo kakav razgovor unutar hrama je zabranjen.  

Mislio sam da ću imati problem da nađem rikšu po povoljnoj ceni. Međutim uspeo sam da se pogodim da za 60 rupija stignem do Akšambar hrama ali sa jednim obilaskom radnje. Morao sam da pristanem jer nije bilo opcije. Radnja je bila ogromna, površine  barem 400 kvadrata. Cene suvenira su bile više u proseku šest puta. Bilo je dosta turista koji su kupovali bez cenjkanja. Izbor  robe je ogroman ali sam uspeo i pored veoma upornih prodavaca da ništa ne kupim. Vozač je dobio svoj litar petrola a ja cenu koju sam pogodio. Vožnja je dugo trajala. Pomislio sam da me vozač vozi u pogrešnom pravcu ali sam ubrzo ugledao deo hrama koji je virio iza ogromnih zidina oivičenih bodljikavom žicom. Vozač je pokušao da mi ne vrati kusur. Nisam hteo da napustim rikšu dok mi nije dao poslednji rupi. Čak je pokušao da me obmane iznosom koji je pisao na taksimetru. Od prethodne vožnje nije bio restartovan. Na razne načine pokušavaju da prevare turiste.

Ispred ulaza u hram je parking za nekoliko stotina vozila. Kao i za istoimeni hram u Gandinagaru, i za ovaj hram, Akšardam važe ista pravila. Sve torbe i tehnički uređaji moraju da se ostave u predviđenoj prostoriji kao i da se popuni mali formular. Detaljan pretres je brzo obavljen. Ostao sam bez daha ugledavši hram. Iako je gotov pre pet godina, takoreći nov, urađen je sa toliko detalja i na fasadi ali i u unutrašnjost da me je više oduševio od Tadž Mahala.

Na izlasku sa parkinga, sa leve strane je kućica na kojoj piše "pre-paid rikša". Platio sam 50 rupija do Konaut plejsa. Naredna dva sata sam se šetao okolnim ulicama. Prošao sam pored Britanskog centra i mnogih predstavništava svetskih kompanija. Svi parkinzi i za automobile i motocikle su bili popunjeni do poslednjeg milimetra. Ljudi su se oko 17h vraćali sa posla pa je gužva bila prilična. Crveno svetlo traje čitavu večnost. Na raskrsnicama velikih bulevara se zaustavi stotinak vozila. Motociklisti koriste trenutak da se provuku između vozila. Kada se upali zeleno nastaje trka. Svi odjednom krenu u svom pravcu kao kada mrave pustite iz kutije.....

Posetio sam nekoliko šoping centara koji niti po ponudi najvećih brendova niti po izgledu poslovnog prostora zaostaju za Cirihom ili Parizom. Jedino su cene malo niže. Dopešačio sam do pijace, marketa, koji se nalazi blizu mog hotela. U jednoj sporednoj uličici je mladić izložio desetak vreća sa začinima.

Prodaje ih na meru. Sve bi bilo u redu da ceo dan nije padala kiša te je razvodnjila zemljui  kravlji izmet pa kada neko prođe malko obogati začine. Takvih scena je bezbroj. Povrće je užasno je jeftino. Kilogram krompira košta 3 dinara, paradajz 10. U šopovima ima odličnih pantalona, torbi, sandala i raznih mogućih poklona. Treba niti obazriv kod cenjkanja. Internet je veoma jeftin pa zbog velike konkurencije košta samo 20 rupija. Upoznao sam Džona iz Arizone. Predložio sam mu smeštaj za Kairo te smo se nekoliko dana kasnije sreli u istom hotelu.

Uveče sam se šetao uskim uličicama i kupovao suvenire. Treba biti obazriv. Blizu mog hotela RAK Internacional  sam našao zavučenu prodavnicu u kojoj su cene veoma niske. Tako sam na jednom mestu kupio suvenire za sve svoje prijatelje. Nikada nisam bio u mogućnosti da sa prethodnih putovanjima donesem poklone baš svima ali sam zbog niskih cena kupio divne figurice od drveta u bliku slonova, kamila, sova ali i hindu bogova Ganeše i Šive.

Poslednjeg dana sam posetio Crvenu tvrđavu (Red Fort) u starom delu Delhija. Ulaz je 150 rupija. Zidovi tvrđave se dugi dva kilometara. Dostižu visinu od čak 33 metara. Šah Džahan (Shah Jahan) je počeo gradnju 1638.godine. Završena je 1648. ali se on nikada nije tu preselio jer ga je zatvorio svoj sin Aurungzeb u Agri. 

Aurungzeb je bio prvi i poslednji vođa Mugalske imperije koji je vladao i živeo u tvrđavi u Delhiju. Prolaskom kroz kapiju Lahore sam stigao u Bazar (Chatta Chowk) pun prodavnica sa suvenirima. Put dalje vodi u Kuću sa bubnjevima (Naubat Khana) iz koje su muzičari svirali za svog vođu. Danas se na spratu nalazi mali muzej pod nazivom Indian War Memorial Museum. 

Kao i u palati u Fatepur Sikriju i u ovoj tvrđavi postoji Diwan-i-Am prostor za javna okupljanja i Diwan-i-Khas, prostor za privatne sastanke napravljen od belog mermera. U blizini je kraljevsko kupatilo (Hammams) koje se sastoji iz tri velike sobe.

Šahi Burdž (Shahi Burj) je trospratni osmougaoni toranj u kome je bio radni prostor za Šah Džahana. Ceo kompleks je sačuvan te predlažem da odvojite barem nekoliko sati za posetu svim objektima. 

Vratio sam se u hotel, uzeo stvari i taksijem otišao na aerodrom.  Taksi sam rezervisao dan ranije za termin koji mi je odgovarao. Vozač me je sačekao ispred hotela. Nije bilo velike gužve na ulicama. Stigli smo do aerodroma za pola sata. Nisam mogao odmah da uđem u terminal. Pričao sam sa momkom iz obezbeđenja dok sam čekao da se pojavi moj let na monitoru što znači da mogu da uđem u zgradu. Rekao mi je da se trenutno gradi novi terminal. Nabrojao mi je sve avio kompanije i gradove u koje lete avioni za Evropu. Rekao mi je da mu je san da napusti zemlju i da ode u Holandiju. Čekirao sam se bez ikakvih problema te otišao do čekaonice koja gleda na pistu. Avioni su stalno sletali i poletali a ja sam ih neprestano posmatrao kao malo dete…

Šta reći posle skoro pet nedelja provedenih u Indiji? Bilo mi je divno. Imao sam problema sa dosadnim prosjacima i prodavcima koji su želeli, ne samo mene, nego i ostale turiste da opljačkaju. I pored ogromne nemaštine u kojoj se živi Indija je neverovatna. Mogu slobodna da kažem da je Indija isto što i život, prepuna i lepih i ružnih trenutaka, čudnih sudbina ali snažnih ljudi. Osmeh i pozitivna energija im daju snagu da napreduju i da izađu iz začaranog kruga problema. Verujem da će jednog dana uspeti a vama, dragi čitaoci i posetioci sajta preporučujem da je posetite. Ipak, zvanični slogan turističke organizacije glasi "Incredible India!". I zaista jeste. U svakom smislu te reči!