Bikaner, Radžastan, Indija

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Pošto sam video sve znamenitosti Džaisalmera brže nego što sam planirao krenuo sam dan ranije u Bikaner. Moguće je putovati dnevnim i noćnim vozovima (samo druga klasa) i autobusima. Izabrao sam polazak u 5:30 sati autobusom. Nije bilo nikoga na ulici sem nekoliko spavača i naravno krava. Autobus je krenuo na vreme ali je bio veoma spor zbog nekog kvara na motoru ili male snage. Na prvoj stanici je ušlo dete koje mi je nudilo novine na engleskom za 50 rupija a originalna cena je 2. Munjevitom brzinom je spustio cenu na pet ali me nije ubedio. Put je uglavnom bio pust. Iz suprotnog pravca su dolayili kamioni ;iji je teret, pamuk, drastično "štrčao" sa svih strana i tako ih činio pravim drumskim grdosijama. Inače, u tim kamionima proizvođača "Tata" se prevoze najrazličitiji predmeti. Po nepisanom pravilu nisu dobro pričvršćeni pa se dešavaju nesreće.

Ipak i Džaisalmer i Bikaner su gradovi u pustinji. Tih dana je temperatura dostizala 47 stepeni. Prošli smo kroz nekoliko slikovitih sela i pravili pauzu na parkinzima. Svakave scene se mogu videti. Jedna krupnija žena je nosila na glavi najmanje kubik veša. Oko autobusa su se okupila deca koja su nudila putnicama sladoled i razne druge poslastice kroz prozor. Poslednjih 50 kilometara se bilo suviše razvuklo. Postalo je nesnosno toplo.

Konačno je autobus stigao, ali ne na stanicu već na neki lokalni put. Pogađate, vozač rikše se ponudio prvo meni. Tražio je 100 rupija ali smo se pogodili za 30. Odvezao me je u hotel koji važi za jedan od boljih. Prvo sam pogledao sobu. Izgledala je pristojno, sa televizorom i čistim kupatilom. Jedino su bila problem klimava vrata koja se na prvi pogled mogu lako razvaliti. Soba gleda na susedni luksuzni hotel. Noćenje je koštalo 350 rupija.

Kratko sam se odmorio. Dobio sam mapu od hotela koja nije baš najpreciznija ali je poslužila. Nebo se  naoblačilo. Vlažnost vazduha je bila visoka ali kiša nije padala. Kružni tok na koji gleda deo hotela je u svako doba dana pun saobraćaja. Jedva sam uspeo da pređem ulicu kako bih nastavio ka centru. Trotara ni ovde nema već između asvalta i stambenih ili komercijalnih objekata je mešavina peska i blata. Uz suprotnu stranu puta muškarci vrše nužde u čučećem položaju. Svi koje sam pitao za smer u kome treba da idem su bili ljubazni. Na prvom kružnom toku, na kolovozu  je bilo stado krava kao i ispred lokalnog hrama. Verovatno su imale neko okupljanje. Ugledao sam jedan spomenik te se uputio ka njemu. Malo je falilo da se ogrebem o zarđalu bodljikavu žicu rastegljenu po putu. To bi mi stvorilo velike probleme ali sam je ugledao u poslednjem trenutku.Takvih situacija nema mnogo ali uvek treba biti oprezan.

Došetao sam do veštačkog jezera. U pedolinima su se vozili uglavnom muškarci. Neki su čak bili i zagrljeni. Najbolji drugovi se, često, drže za ruke, grle se. Izgledaju veoma prisno.  U daljini je bilo nekoliko interesantnih zgrada te sam pohitao ka njima. Jedna od njih pripada vladi Indije ispred koje je grupa od 50-ak muškaraca protestvovala. U hladu su večerali ali su mi svi mahali i nešto vikali ali nisam mogao da ih razumem jer im je engleski bio veoma loš. Građevine su stvarno lepe. Šteta što su mnoge fasade oronule. Stotinak metara dalje je Džunagar, ogromna palata zbog koje se najčešće i dolazi u Bikaner. Za javnost se zatvara u 17h te sam posetu ostavio za sledeći dan. Primetio sam da su na zidine palate postavljeni ogromni reklamni panoi koji zaklanjaju prelepo zdanje. Verovatno je gradskim vlastima važnije da uzmu novac od reklama nego da srede dvorište oko najveće gradske znameniotosti jer je puno đubreta i raznih materijala kojima nije mesto tu. Ulice su za nijansu prljavije nego u Džodpuru. Ima mnogo više krava. Jedna je jela pripremljeno drvo od koga se pravi sok.

Zavirio sam u nekoliko lokala koji prodaju obuću. Cene su veoma povoljne ali mi se modeli nisu svideli. Otišao sam u jednu poprečnu ulicu kako bih video kuće. I zaista, ima prelepih, skoro renoviranih ali i onih koje izgledaju kao štale. Ulazna vrata su širom otvorena. Šetajući krivudavim uličicama se se ponovo našao na glavnom gradskom trgu. U blizini je još jedna prelepa vladina zgrada. U ulazu je jedan građanin nesmetano spavao. U daljini, u prašini, je sedelo desetak krava koje su posmatrale saobraćaj. Pojavio se ogroman bik. Nakon njegovom dolaska su slabiji i mlađi bikovi razišli. Seo sam na stolicu koja je bila ispred jednog lokala i posmatrao šta se dešava na ulici. I posle tri nedelje boravka u Indiji ja sam se potpuno šokirao scenama na ulici. Ljudi padnu sa motora, oderu kožu i nastave da voze. Prošla je rikša sa nekoliko oluka, dužine barem četiri metra posta. Prošao je pored saobraćajnog milicionera koji ne obraća puno pažnje na saobraćaj jer je i on sedeo u hladu i posmatrao ljude, kao i ja. 

Javni WC je posebna, tužna, priča. Toliko je prljav da verujem da ni krave tu ne bi vršile nuždu. Ali indijcima to ne predstavlja problem. Obavljaju malu buždu dok ih svaki prolaznik vidi. Dobro, ako ništa drugo, pohvalno je to što koriste WC. O pranju ruku ne treba ni pričati. Lagano sam  krenuo u hotel prolazeći pored glavnog gradskog parka. Ograđen je žičanom mrežastom ogradom. Nisu napravljene standardna vrata već rotirajuća kako krave ne bi ulazile. Međutim neko je to razvalilo pa svete životinje nesmetano brste travu i odmaraju u pesku umesto dece. Opet sam video nekoliko kamila kako vuku veliki teret. Malo je falilo da kola upadnu u kanalizacioni kanal jer je kamion zaobilazeći kravu smanjio prostor kamili i prikolici koju je vukla. Na svu sreću izbegnuta je nesreća ali je vlasnik kamile ko zna kako psovao.

Kupio sam sokove i slatkiše. Našao sam čak i čokoladu koju je, trgovac, držao u frižideru. Večerao sam u restoranu hotela. Eksperimentisao sam pa sam naručio hranu po principu "eci peci pec" i bilo je super. Opet je bilo smrtno ljuto ali nije smetalo. Ionako sam bio znojav od prevelike vrućine. Uživao sam cele večeri gledajući tv. Izbor kanala je bio impresivan. Čak sam gledao i HBO bez titla. Fashion TV Indija je odličan. BIo je izveštaj sa modne revije iz Bombaja. Po snimljenim kadrovima i glamuru nikada ne bih rekao da je to onaj grad u kome sam bio pre samo desetak dana.  Nekoliko kanala emituje vesti samo na engleskom. Udarna vest je bilo samoubistvo stujardese Deccan-a, lokalne avio komapnije koja se spojila sa Kingfisher-om. Uhapšen je pilot kojiju je navodno maltretirao jer po jednom izvoru nije htela da spava sa njim, po drugom da se uda za njega i po trećem da je abortirala jer on nije hteo nju da oženi. Ta vest je bila aktuelna i šest dana kasnije. Nisam mogao da poverujem da je u zemlji u kojoj živi 1,2 milijarde ljudi, u zemlji koja ima ozbiljne probleme da je najveći problem samoubistvo. Svaka scena je bila tužna ali je prosto neverovatno da se ne emituju dnevni problemi stanovništva. Tek na nekoj lokalnoj stanici sam video proteste u Džaipuru i okolini iako su protestanti blokirali magestralne drumske i železničke pravce između glavnog grada Radžastana i Agre....

Kada neko, ko nikada nije bio u Indiji gleda njihovu televiziju, može da stekne mišljenje da se u toj zemlji živi približno dobro kao recimo u Americi. Uveče u "prajm tajm" terminima su šou programi u kojima  čitave porodice igraju, pevaju. Svi su perfektno nasmejani, našminkani. Studiji su opremljeni vrhunskom opremom i scenografijom. TV repoterke su prezgodne, savršenog lica sa dubokim dekolteima i kratkim suknjama. Čitav događaj je sniman veoma profesionalno. No, da li je to slika prave Indije? Nije. No, mislim da sam dovoljno rekao.

Sutradan nigde nisam žurio. Imao sam u planu da posetim gradsku palatu i eventualno još jedan muzej. Iskoristio sam slobodno vreme da se malo odmorim od putovanja. HBO kanal mi je nudio odličnu zabavu. Odgledao sam nekoliko američkih filmova, popio par litara indijske koka kole, pojeo raspadnutu i rastopljenu štarkovu čokoladu i preporodio se. 

Gradska palata, zbog koje u Bikaner dolazi veliki broj turista, je građena u periodu od 1588 do 1593.godine. Građena je po naređenju Radže Rai Singa (Raja Rai Singh) koje bio general u vojsci Mugalskog imperatora Akbara. Oko palate je napravljen zid dugačak 986 metara sa 37 bastiona i dva ulaza. Posetioci ulaze kroz Sunčanu kapiju Suradžpol (Surajpol). Prvo se ulazi u ogromno dvorište. Sa leve strane je palata a sa desne dvorište i muzej palate.  

Tvrđava je impozantna i veći deo je dostupan posetiocima. Nema nikakvih čuvara te se vide znaci primitivizma od strane posetilaca. U nekim delovima se vrši nužda i velika i mala, mnogi zidovi su ispljuvani nekom vrstom duvana i tako dalje... Hodnici su neobeleženi pa, na trenutak, posetilac može da se izgubi ali to daje određenu dozu avanturizma. Najlepši deo palate čine sobe pod nazivom Hawa Mahal, Badal Mahal i Anup Mahal .... Majstori su radili na renoviranju ali sam uspeo da vidim sve. Dok sam bio u muzeju sa tekstilom nestala je struja.

Bez obzira na sve tvrđava je prelepa i vredi samo se zbog nje cimati do Bikanera. Nastavio sam šetnju po štrokavim ulicama. Toliko ima prašine da mnogi motoristi nose marame preko lica. Samo im se oči vide. Tako se makar malo štite od štenih izduvnih gasova. Tražio sam jedan hram ali nisam uspeo da ga nađem. Zalutao sam u deo gde žive veoma siromašni ljudi. Nema asvalta na ulici već samo zemljana podloga puna rupa i vode u njima. Psi lutalice su počeli da laju na mene ali ih je jedan stariji gospodin rasterao. Deca su me gledala i pratila u stopu. Ni u jednom trenutku se nisam osetio nebezbedno. Naprotiv. Pogledi i topli osmesi stanovnika su mi dali neverovatnu snagu. Naleteo sam na nešto što liči na pijacu. Potukla su se dva indijca. Sevale su pesnice ali su se ubrzo razišli. Krave su opet mirno posmatrale sukob i tiho navijale.

Već sam pisao da sam se iznenadio kada sam video da je uz sam zid palate postavljen veliki broj bilborda. Sa suprotne strane palate se trgovci nisu trudili da postave bilborde već su ispisali reklame na samim zidinama palate. Tezga za prodaju sladoleda je posebno ukrašena. Korneti čine sastavni deo dekoracije s tim što tako skupljaju prašinu. Nigde nije bilo prodavca. Želeo sam da probam sladoled bez obzira na to što je mleko rizičan proizvod. Prodavac se pojavio iz grmlja zakopčavajući šlic i nameštajući pantalone. Odustao sam od kupovine, ne znam zašto....

Mislio sam da je železnička stanica blizu hotela kako piše u LP vodiču ali to nije istina. Rikša je koštala 20 rupija.. Morao sam po ko zna koji put da pređem most ili pasarelu preko pruge jer su obaveštenja o polasku vozova sa druge strane. Stanica ima 16 koloseka. Prvi je bio prazan i kao po pravilu pun pacova. Noćnio voz za Džaipur je trebao da krene sa poslednjeg koloseka pa sam morao opet preko pasarele. Na koloseku nije bilo nikoga a ni osvetljenje nije radilo pa sam odlučio da voz sačekam na pasareli. Stanični policajci su mi ponudili da sednem na njihovu klupu. Imaju pendreke i detektore za metal. Nisu znali engleski ali su se trudili da mi stave do znanja da su duhoviti i ljubazni. I zaista jesu. 

Njihov je posao da spreče pljačke putnika i da pretresaju svaku sumnjivu osobu. Pasarela je odlično mesto za posmatranje ljudi jer dolaskom svakog voza njom prođe barem 500 putnika. Mnogi imaju veoma stare kofere dok drugi ih nemaju već stvari nose u vrećama. Konačno, voz za Džaipur je postavljen. Lako sam pronašao AC2 vagon i moj krevet. Saputnici na žalast nisu pričali engleski jezik te nismo mogli da komuniciramo.....

Korisni linkovi:

http://www.realbikaner.com/

http://www.bikanertourism.com/

http://www.bikanerguide.com/