Ahmedabad, Gudžarat, Indija

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Ahmedabad ili Amdavad, kako ga lokalci zovu, je najveći grad države Gudžarat sa 4,5 miliona stanovnika prema zvaničnim podacima. Godine 2001. je snažan zemljotres pogodio ovaj grad, razorio veliki broj objekata i odneo 750 života. Danas, se na prvi pogled ne vide posledice. Ulice su za nijansu čistije nego u Bombaju. Ipak, postoje naselja u kojima ljudi spavaju na ulicama ali tu činjenicu, još uvek, treba prihvatiti kao realnost cele zemlje. Međutim postoje ljudi koji veoma dobro i kvalitetno žive u Indiji. 

Kondukter u vozu iz Bombaja me je probudio iz dubokog sna jer je voz već uveliko bio u stanici. Trebalo je da se nađem sa  Nišitom oko šest sati izjutra, članom kaučsurfinga koga je Darmeš (domaćin iz Bombaja) zamolio da me ugosti. On je ustao tako rano samo zbog mene što me je oduševilo onako bunovnog i kontuzovanog od prejake klime u vozu. Vrlo lako smo se prepoznali iako je stanica bila puna ljudi. Skakao sam od sreće kada sam čuo da ima auto.  Svratili smo u Sidi Sayed Džamiju. Jedan od vernika mi je skrenuo pažnju na mozaične prozore kojih ima deset.

Nišit vozi Suzuki Maruti, star deset godina koji je, naravno, napravljen u Indiji. Nasledio je od oca firmu koja se bavi video montažom, snimanjem raznih svečanosti kamerama i fotoaparatima. Ima desetak zaposlenih i od toga živi veoma dobro. Nakon desetominutne vožnje došli smo do njegove kuće. Prvi utisak bio je „Wow!“. Izgleda kao rezidencijalna vila. Unutrašnjost je sređena po američkim standardima. Ogromna dnevna soba, prostrana, luksuzna kuhinja, soba i kupatilo za goste, a na spratu spavaće sobe. Kakav je to šok bio za mene. U Bombaju sam video najgore udžerice a sada sam u kući u kojoj bi se i Bil Gejts prijatno osećao. Pošto je supruga još uvek spavala Nišit se ponudio da mi skuva čaj jer sam imao problem sa grlom. Jedva se snašao u kuhinji. Izgleda da nikada nije kuvao čaj pa je sipao jedno deset kašika. Čaj je bio toliko jak da nisam mogao da ga pijem ali sam napravio novi.

Nišit mi je ponudio bežični internet. Doneo je sa sprata laptop „koji se retko koristi“ pun prašine ali mislim da nije stariji od šest meseci. Nišit ima ćerku od 11 godina  a supruga je bila veoma prijatna prema meni za razliku od supruge prethodnog domaćina. Rekla mi je da joj sestra živi u Sijetlu i da su prošle godine dobili američku vizu na deset godina ali da su zbog posla morali da ostanu kući.

 Pošto subotom nema puno posla Nišit se ponudio da me odvede na nekoliko interesantnih lokacija van grada. Magistralnim putem smo otišli u Gandinagar, od nedavno glavni grad države Gudžarat. Stali smo ispred Swaminarayan Gurukul privatne škole. Ulaz je dozvoljen samo uz posebne dozvole ali mi je bilo dovoljno da vidim kapiju i da se oduševim.  Uz put smo na svakih pet stotina metara nailazili na neki manji ili veći hram. Nišit mi je rekao da u celoj državi Gudžarat ima veoma mnogo hramova i da je generalno država zapostavljena što se tiče turizma. Na samo 18 kilometara od centra Ahmedabada nalazi se Adaladž Step Vel (Adalaj Step Well). Ostavili smo auto pored već parkiranih krava koje su se odmarale od doručka. Deca su se igrala kriketa na nekom neuglednom platou. Stigli smo do stepenica i Nišit mi je rekao da je to naš cilj. Pomislih “ pa i nije baš nešto...”. Međutim kada sam ušao untra i video čitav spomenik ostao sam bez reči. Odmah sam rekao Nišitu “ Zbog ovakvih spomenika sam došao u Indiju” To je zapravo bunar koji se nalazi pet spratova ispod nivoa zemlje napravljen 1499.godine.  Na prvi pogled izgleda kao neki hram ali kada uđete unutra i počnete da silazite pet spratova ispod zemlje, stepenik po stepenik, ostajete bez daha. Sve je simetrično napravljeno kao da je projektovano u 21.veku.  Na kraju stepenica je bunar prečnika, najmanje, tri metra u kome još uvek ima vode.  Kada je video koliko sam se oduševio, Nišit je rešio da me odvede u jedan od najlepših hramova regije.

Gandinagar je industrijski grad podeljen na blokove kao mnogi amerčki gradovi. U 43. bloku (ako se ne varam) je hram Akšardam posvećen Lordu Swaminarayan-u. Mere obezbeđenja su na najvišem nivou, kao u zatvoru. Bukvalno ništa, sem flaše sa vodom, ne može da se unese u kompleks hrama. U garderobi sam ostavio tehničke uređaje i dobio broj za njih. Postoje dva odvojena reda za žene i muškarce. Kako bi pretres bio brži u isto vreme dve osobe pretrasaju svakog muškarca. Jedan sedi na podu i pretresa do pojasa a drugi stoji i proverava drugu polovinu tela. Za svaki slučaj se prolazi i kroz detektor metala. Pre sedam godina je bio izvršen samoubilački napad u ovom hramu prilikom koga je poginulo desetak ljudi pa je to razlog ovakvih mera. Čim smo ušli u vrt osetio sam se kao da sam u Francuskoj pred nekim od čuvenih zamkova. Tamno zelena trava je savršeno precizno pokošena,  a u posebnim lejama je zasađeno dekorativno cveće. Jedino se visoka ograda nije uklapala u čitav idilični ambijent...

Ispred hrama su postavljeni tepisi jer je bilo užasno hodati po užarenom mermeru a obuća, kao i u svim hramovima, nije dozvoljena. Detalji na fasadi hrama ali i u samom verskom zdanju su me zapanjili. Nišit mi je rekao da obavezno posetim istoimeni hram u Delhiju koji je potpuno nov ali znatno veći. Ručali smo u kantini hrama koja izgleda kao prosečan fast food restoran. Jeli smo specijalitet regije koji čine bareni pirinač pomešan sa prženim jajima i povrćem.

U Ahmedabadu ima puno tržnih centara od kojih neki izgledaju veoma moderno. U jednom od prosečnih je predstavništvo Air Arabie a preko puta video studio vlasništva Nišita. On kao direktor i vlasnik ima veliku kancelariju sa najsavremenijom opremom. Brzo je rešio problem u produkciji ali smo odlučili da ostanemo u klimatizovanoj kancelariji jer je napolju bilo 44 stepena. Ispričao mi je kako se od malena bavi fotografijom i snimanjem kamerom. Pokazao mi je fotografije iz cele Indije koju je proputovao uzduž i popreko. Puno smo pričali o životu u Indiji koji sam tek počeo da otkrivam. Predložio mi je da sledeći put obavezno odem u mesto pod imenom Palitana. Kaže da tamo ima na stotine hramova od kojih se najlepši i najveći nalazi na vrhu brda a do njega se može doći samo stepenicama kojih ima oko 2000. Još tokom dana mi je krišom rekao da, kada je sa prijateljima, ne poštuje pravilo vere da ne konzumira alkohol. Pohvalio se da je prethodne noći slavio rođenje drugog deteta njegovog kolege i da nije moglo da prođe bez viskija...

Kada je vrućina popustila odlučili smo da odemo do centra da vidim neke hramove. Prošli smo pored Jumma-e Masjid (kapije) i otišli do hrama Hathesing (Hatheesing Temple) nastalog1850.god. Napravljen je od belog mermera i posvećen 15-tom Džainu Tritankari-ju (Thritanakara). Jedan je od najlepšei Džain hramova u Indiji. Ulaz je besplatan ali je fotografisanje zabranjeno. S obzirom da nikoga nije bilo u blizini, Nišit mi je rekao da slobodno slikam hram.

Na putu do kuće smo prošli pored Švaminarijan hrama (Shvaminaryan Mandir) napravljenog 1822. godine. Prošetali smo se oko hrama. Bilo je divno gledati sve te ljude kako pevaju i klanjaju se svom Bogu.

Na kraju smo otišli Nišitovoj kući kako bi uzeli stvari i otišli na železničku stanicu. Sada je gužva na putevima bila stvarno velika. Susret sa Nišitom, boravak na kratko u njegovoj kući, upoznavanje porodice su ubrizgali preko potrebne inekcije topline koja mi je zafalila u Bombaju.

Voz za Udaipur je bio na poslednjem koloseku. Činilo se da će biti prazan jer nije bilo puno ljudi na peronu. Kupe je bio zatvorenog tipa kao u Evropskim vozovima. Na svu sreću sam imao donji krevet jer sam bio toliko prehlađen od silnih klima uređaja da sam jedva govorio. Upoznao sam se cimerima koji su zapravo porodica. Supružnici su sa ćerkom bili u poseti sinu koji živi i radi u Ahmedabadu kao komjuterski inženjer ali se i on sa njima vraćao u Udaipur jer je morao da reklamira kvar na laptop-u i da, što je važnije, kako je naveo, da vidi devojku. Ponudili su me hranom i pićem kojeg su imali u izobilju. Rekli su mi da putuju besplatno vozom jer je glava porodice instruktor u Centru za osposobljavanje inženjera za upravljanje šinskim sistemima u Udaipuru. Zamolio me je, kada je čuo da puno putujem, volim vozove i delim svoje iskustvo sa vršnjacima preko interneta, da budem njegov gost u tom centru ali i u kući u Udaipuru.

Iako u Ahmedabadu živi četiri i po miliona ljudi gužva na ulicama je bila znatno manja nego u Bombaju. Grad mi se svideo, iako sam proveo samo jedan dan neplanirano. Ukoliko imate više vremena obavezno posetite Palitanu, grad koji se nalazi 120 kilometara jugo-zapadno od Ahmedabada.

Korisni linkovi:

www.ahmedabad.com/

www.ahmedabadairport.com/

www.ahmedabad.org.uk

http://www.mapsofindia.com/maps/gujarat/ahmedabadcity.htm

www.gujaratindia.com/

www.gujarattourism.com/