Agra, Utar Pradeš, Indija

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Zbog blokade puteva između Džaipura i Agre, iz glavnog grada države Radžastan sam morao da prvo odem do Delhija, prespavam te da sledećeg jutra vozom stignem do grada u kome se nalazi najlepši spomenik ljubavi. Znao sam da postoji posebna kancelarija za turiste na prvom spratu železničke stanice Novi Delhi. Jedan čovek mi je prišao i rekao da kancelarija ne radi iako ga ništa nisam pitao.  Nisam ga poslušao već sam pratio putokaze. Morao sam da preskočim nekoliko porodica koje su spavale na podu hola stanice. Kancelarija se nalazi na prvom spratu. Tu se mogu izvršiti i razne reklamacije ako dođe do bilo kakvih problema. Popunio sam formular i dobio kartu. Sa železničke stanice Nju Delhi ima puno polazaka Agru. Nameravao sam da prespavam jednu noć kako bih imao dovoljno vremena da posetim i Fatepur Sikri, gradić udaljen 40-ak kilometara od Agre..

U hotelu Rak Internešnl, u kome sam odseo u Delhiju sam ostavio kofer na čuvanje. Dnevna renta košta deset rupija i dobio sam potvrdu da sam ga ostavio. Ispred železničke stanice u Delhiju je u svako doba dana ili noći totalno ludilo. Prevaranta ima mnogo. Nikome nemojte da verujete osim sopstvenim očima i umu. U stanju su sve da urade samo da uzmu pare od vas, na ovaj ili onaj način. U stanju su da vam kažu da elektronska karta kupljena preko sajta železnice nije validna i da je oni mogu regulisati za samo 100$.

Došao sam na peron 20 minuta pre polaska voza. Nije bilo vozova u okolini već samo nekoliko stotina putnika koji su smireno čekali svoj polazak. Osetio sam nesnosan, nezamisliv smrad. Shvatio sam da dolazi sa šina. U svakom vozu je okačeno obaveštenje u kome se putnici mole da ne koriste toalete dok je voz u stanici ali to niko ne poštuje. Ljudi čak bacaju hranu na peron kako bi namerno ili ne namerno hranili pacove kojih ima na desetine. Ponekad se po neki odvaži pa prodefiluje peronom. A mučna scena je tek usledila. Deca su sišla na prugu kako bi pokupili bačenu hranu. Nešto su uspeli da uzmu, između svih onih g.... a nešto su preoteli pacovi. Srećom, voz se pojavio u daljini te su se konačno sklonili sa pruge.....

Ispred vagona sam upoznao holanđanku. Putovala je do Mumbaja. Imali smo sedišta u istom kupeu. Gužva u vagonu je bila prevelika te smo zamolili konduktera da putnici koji nemaju karte za sedišta promene kupe. Voz je u startu kasnio 40 minuta ali je kasnije zaostatak nadoknađen. Šira mi je rekla da studira u Mumbaju od prošlog septembra. Oduševljena je hranom i kulturom. Indija je prva zemlja van Starog kontinenta u koju je potpuno sama otišla.  Putuje radije vozom jer su avionske karte značajno poslkupele zbog povećanja cene nafte na svetskom tržištu. Dobila je dokument sa kojim plaća ulaz za sve spomenike i hramove isto koliko i indijci, najčešće ništa. Nekoliko puta je imala problema ali ih je uvek uspešno rešavala.

Železnička stanica u Agri je velika. Znao sam da svi koriste popularnost koji ovaj grad ima zbog Tadž Mahala i da turiste najblaže rečeno deru. Gradska vlast se vidno trudi da maksimalno suzbije prevare. Tako je i u Agri na železničkoj stanici omogućeno plaćanje rikši unapred, pre vožnje. Ima nekoliko destinacija. Tako sam uzeo vožnju do Agra Forta za samo 30 rupija a da nisam  znao za tu mogućnost verovatno bih morao da platim deset puta skuplje. Planirao sam da se posle posete Agra Fort-u prošetam do Tadž Mahala, prespavam u hotelu koji se nalazi u njegovoj blizini, sutradan posetim čuvenu grobnicu, odem do Fatepur Sikrija i uveče se vozom vratim u Delhi..

Vozač rikše je tražio da mu odmah dam priznanicu ali sam odbio jer bi u tom slučaju mogao da me odveze do prvog ćoška i izbaci napolje. Vožnja je trajala 10 minuta. Ulice su nedavno asvaltirane ali ima svuda đubreta. Iznad svake raskrsnice su velike table sa pravcima ka određenim spomenicima tako da je snalaženje maksimalno olakšano. Pred sam kraj vožnje mi je vozač ponudio da me kasnije vozi do Tadž Mahala. Naveo je da do Tadža ima pet-šest kilometara a onda sam ugledao tablu na kojoj piše da ima 1,8km. Pokazao sam prstom u pravcu table. Samo se nasmejao i otišao.

Ulaz u tvrđavu je 300 rupija osim petkom, kada je 250. Želeo sam da sa nekim strancem podelim trošak za vodiča. Upitao sam jedan par i oni su mi rekli da već imaju vodiča koga su unajmili za ceo dan. Vodič je sam rekao da nema ništa protiv da se priključim njima. Prošli smo kroz ogromnu kapiju do koje vodi most te smo prešli poduže uzvišenje koje nas je dovelo do ogromnog platoa.

Imperator Akbar je 1565 godine počeo gradnju palate na obali reke Jamuna (Yamuna). Kasnije nadogradnje izvršio je njegov unuk Šah Džahan (Shah Jahan). Mnoge zidove palate je prekrio belim mermerom. On je takođe promenio namenu, te se palata više nije koristila u vojne svrhe. Ulaz za posetioce je Amar Singh kapija koja izgleda fenomenalno. Napravljena je zamka za one koji uspeju da je preskoče. Vodič je rekao da su uz reku bili pušteni lavovi kako bi odbranili palatu sa te strane.

Predpostavlja se da  je Džehangir palatu napravio Akbar za njegovog sina Džeangira (Jehangir). Detalji na zidovima su nestvarni. Khas Mahal je prelepa sala obložena belim mermerom u kojoj je Šah Džahan bio zatvoren osam godina,odnosno do njegove smrti 1666.godine. Zatvorio ga je rođeni sin. Pogled na Tadž Mahal je divan. Odatle je Šah Džahan mogao samo da gleda na fantastičnu grobncu koju je napravio za svoju najveću ljubav.  Bilo je oblačno vreme te su sivi oblaci napravili utisak da je Tadž Mahal neka lebdeća nebeska palata koja je plod naše halucinacije.  Možda i jeste.

Divan i Am je prostorija koju je Šah Džahan koristio za sklapanje poslova unutar zemlje.  Ogromna je. Ulaz je ukrašen neverovatnim figurama.

Divai i Khas je pak korišćena za sklapanje poslova sa inostranstvu. Svaki delić palate je neverovatan. Nisam mogao da prestanem da se divim. Vodič je bio interesantan. Pun je bio priča iz života vladara koji je neslavno završio. Nekoliko puta su nas u obilasku prekidale čitave porodice koje su želele da se slikaju sa nama.

Moti Masdžid (Džamija perla) je zatvorena za javnost ali je dovoljno videti je i oduševiti se. Napravljena je 1635.godine za žene. Malo dalje je mesto gde su se one okupljale kako bi vladar izabrao jednu. Bilo je jako puno posetilaca, Indijaca. Žene su bilo obučene u prelepo koloritne sarije.

Put do Tadž Mahala sam brzo prepešačio. Iz nekog razloga nije bilo dozvoljeno motornim vozilima da prolaze već samo kravama, pešacima i biciklistima. Uspeo sam da nađem ulicu, u delu grada koji se zove Tadž Gandž (Taj Ganj) u kojoj ima nekoliko hotela. Moj je izgledao pristojno. Prvo sam želeo da vidim sobu, za svaki slučaj. Hotel sem zgrade, koja je vidljiva sa ulice, ima drugu koja se nalazi 30 metara dalje. Prolazi se pored naseljenih baraka koje su užasno prljave. U jednoj žive ljudi a u drugoj je neka radionica za remont motora pa je motorno ulje svuda unaokolo. Soba je bila pristojna, sa kupatilom i tv-om. Iznad kreveta je ogroman poster Golden Gejta i panorame San Franciska. Shvatio sam da sam od prilike u isto vreme godinu dana ranije bio baš na tom mostu. No, platih 300 rupija sobu. Sa krova hotela se pruža pogled na Tadž ali mi restoran nije ulivao poverenje. Ugledah u daljini jedan u kome je sedelo nekoliko stranaca pa sam se uputio ka njemu. Hrana je bila korektna. Upoznao sam amerikance. Bili su zanimljivi.... prošetao sam se do okolne džamije. Majmuni su se međusobno tukli na krovu napuštene zgrade.

Sa zvučnika postavljenih na banderama je dolazila muzika kvaliteta grand parade koja je iritirala ne samo mene nego i ostale posetioce ali nismo mogli ništa da uradim povodom toga. Uličice su užasno štrokave kao i svi lokali koji prodaju hranu. Međutim, postoji internet kafe sa  novim kompjuterima. Pogodio sam se za cenu od samo 20 rupija. U međuvremnu je pao mrak te se puno ljudi slilo na ulice. Pronašao sam restoran u kome su radili otac i sin od deset godina. Krišom su mi ponudili pivo i govedinu! No najviše mi se na maniju svideo falafel. Siguran sam da nisam pogrešio što nisam bacio pogled u kuhinju. Sigurno bih se onesvestio. Nekoliko ljudi je večeralo ali su imali samo jedan slanik, bocu sa začinima i slično. Čaše su bile toliko prljave da sam pio pepsi iz flaše. Bez obzira na te uslove večera je bila ukusna ali sam tokom noći imao manjih problema sa stomakom. Izbor kanala  je bio dobar. Odgledao sam čak utakmicu evropskog prvenstva koje je bilo u toku.

Sledećeg jutra sam se brzo spakovao i u uputio u Tadž Mahal. Otišao sam na zapadni ulaz jer su mi ljudi iz hotela rekli da je u toku prepodneva tu najmanja gužva.  Sve torbe moraju da se ostave u prostoriji koja se nalazi preko puta biletarnice. Bila su formirana dva reda, za muškarce i žene. Preporučljivo je da se dođe što ranije jer se tokom dana stvaraju ogromne gužve. Posle kraćeg čekanja sam ušao u dvorište. Iako me je cena od 750 rupija (oko 12 evra) iznervirala bez obzira što sam znao koliko košta, zaboravio sam na sav gnev kada sam ugledao Tadž. Možda sam očekivao, na prvi pogled da je veći ali sam odmah zaboravio na svu nervozu. Gomila turista iz Indije i ostatka sveta se slikala na svim mogućim platoima kako bi imali iz svih uglova možda najveći spomenik ljubavi na svetu.

Obavezno na biletarnici tražite presvlaku za obuću, u suprotnom ćete morati da se izujete pred Tadžom. Prolazi se kroz korito sa nekom dezinfikacionom vodom ali bez obzira na to mogu se "zaraditi" razne gljivice koje mogu da naprave veliki problem. Unutrašnjost Tadža je neverovatna kao i čitava grobnica. Sama činjenica da je sagrađen pre nešto više od trista godina bez ikakvih savremenih mašina ostavlja bez daha. 

Povod za izgradnju Tadž Mahala je inspirisan tragedijom. Mumtaz Mahal je preminula na rođenju 14. deteta. Njen suprug Šah Džahan (Shah Jahan je toliko bio slomljen da je preko noći osedeo, ) je odlučio da za nju napravi grobnicu. Bilo je potrebno 22 godine da 20 000 radnika iz svih krajeva Azije završe najlepšu grobnicu posvećenu ljubavi na svetu. Tvorac Tadža nije imao mogućnost da živ uđe objekat nakon završetka. Njega je njegov sin Aurangzeb zatvorio u Agra fort, prostoriju iz koje se vidi grobnica koju je napravio za svoju suprugu. Jedan od povoda, kako navode vodiči je taj da je Šah Džahan hteo da napravi još jednu potpuno indentičnu grobnicu  sa druge strane Jamuna reke za sebe ali od crnog mermera. Preminuo je 1666.godine. Sahranjen je pored svoje toliko voljene supruge.

Napuštajući Tadž pored mene je prošao momak koji se jedva kretao uz pomoć svoje devojke. Rekli su mi da moraju da nađu doktora jer ga je ujeo škorpion na platou ispred grobnice. Jedva smo našli "ordinaciju". Pojavio se doktor koji izgleda kao prosjak te ih je odveo u bolnicu. Uzeo sam rikšu kako bih sa autobuske stanice otišao u Fatepur Sikri. 

U Agru sam se, iz Fatepur Sikrija, vratio tri sata pre polaska voza. Sišao sam sa autobusa blizu dela grada koji se zove Sadar Bazar. Jedna od glavnih ulica je sređena onako kako to zaslužuju sve ulice u gradu u kome se nalazi jedno od sedam svetskih čuda. Po preporuci Lonely Planeta sam ručao u restoranu Park. Hrana je bila odlična. Krenuo sam peške ka železničkoj stanici jer sam imao dovoljno vremena. Ulice su široke i prilično čiste u ovom delu grada. Jedna je međutim bila poplavljena jer su se slivnici zapušili. Deca su izvukla najveću korist jer su se igrali, prskali.  Ne treba raspravljati o čistoći te vode.....

Jedan traktorista mi je ponudio da me poveze do železničke stanice. Traktori su potpuno isti ako IMT-ovi koji se i dan danas koriste kod nas. Seo sam na krilo ali se ubrzo pokvario pa sam morao da put nastavim peške. Uhvatio me je jak pljusak te mi kišobran nije bio od velike pomoći. Pobegao sam u portirnicu vojnog objekta. Vojnici su mi rekli da služenje vojske u Indiji nije obavezno ali da postoji ozbiljna komisija koja vrši selekciju i procenjuje sposobnost. Bili su toliko dobri da su zaustavili jednu rikšu. Rekli su mi da vožnja košta oko 5 rupija do stanice ali je vozač, kada je video da sam stranac tražio 100.  To je starno bilo ružno ali ne i iznenađujuće. Tih poslednjih osamsto metara sam prepešačio za pet minuta. Moj voz je kasnio pola sata pa sam odlučio da se presvučem. Nisam tražio svlačionicu jer po pravilu u njih i ne može da se uđe od ljudi koji spavaju na podu te sam promenio majcu na kraju koloseka. Ipak me je nekoliko ljudi gledalo čudno ali mi je bilo važnije zdravlje. 

Nestala je struja na stanici i nastao je haos. Kašnjenje se produžilo na 90 minuta. Upoznao sam nekoliko amerikanki koje nisu znale u koj voz da uđu jer su isti svakim kolosekom prolazili na deset minuta . Ipak su se nekako snašle.

U vozu sam opet morao da intrvenišem ne zato što je bilo previše ljudi nego zato što je jedan od putnika spavao i zauzeo dva sedišta. Ubrzo smo rešili problem. Porodica koja je sedela preko puta mene nije govorila engleski ali su mi ponudili kolače. Neko od prethodnih putnika je ostavio sportski žurnal na engleskom jeziku. Na pet strana  sa tri celostrane slike je objavljen intervju sa Anom Ivanović, pobednicom Roland Garosa. Bilo mi je lakše kasnijih dana da predstavljam svoju zemlju. Bilo je dovoljno da pomenem njeno ime i svi su klimali glavom. U Delhi sam stigao sa dva i po sata zakašnjenja. Nisam imao nikakvih planova za sledeći dan te mi to kašnjenje nije stvorilo probleme.

Teško se može reći da je Agra lep grad. Prijatelji koji su bili opre nekoliko godina su mi rekli da je to najružniji i najprljaviji grad u Indiji. U međuvremenu su se stvari promenile na bolje ali i dalje je užasno prljavo. Ipak, Tadž Mahal i Red Fort se ne smeju zaobići ukoliko se nađete u Delhiju ili Džaipuru. Najbolja kombinacije za posetu Agri iz Delhija je brzi voz koji sa železničke stanice kreće u 06:20h. Retko kasni i potrebno mu je samo dva sata. Povratak uveče je oko 20h.