Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Baterije su mi bile u potpunosti napunjene na Santoriniju pa sam u potpunosti bio spreman za dug put kući. Prvo brodom, desetak sati do Pireja, pa sedam sati noćnim vozom iz Atine do Soluna i dalje dnevnim do Beograda.

Pirej, najveća grčka luka

Udaljen je devet kilometara od centra Atine i predstavlja najveću luku u Evropi, a treću u svetu po broju usluženih putnika (19 miliona godišnje). Do Atine se metro linijom broj jedan stiže za dvadesetak minuta. Kvart naseljen radničkom klasom pod nazivom Kaminia, poznat je po tome što se u njemu nalazi stadion jednog od najpoznatijih evropskih fudbalskih klubova, Olimpijakosa.

Ulice Pireja su prepune ljudi zbog luke, ali je veoma prijatno šetati se i provesti na njima makar nekoliko sati. Odmah sam nastavio dalje ka železničkoj stanici.

Solun

Noćnim vozom iz Atine sam za nešto više od šest sati stigao do Soluna. Spavao sam u kušet kolima sa još pet osoba. Drugi po veličini grad u Grčkoj, sa preko milion stanovnika je Solun, odnosno Thesaloniki. Osnovao ga je Kralj Kasandros 315. godine pre Hrista. Godine 1430.  zauzeli su ga turci i držali pod svojom vlašću do 1912. godine.

Jedan od najpoznatijih delova Soluna uz more je Paralia. Beli toranj je jedan od tri koje su Turci sagradili po osvajanju grada. Danas je u njemu kolekcija Vizantijskih ikona. Arheološki muzej je jedan od najposećenijih. Interesantni muzeji su: Jevrejski muzej, Muzej vizantijske kulture, Muzej sporta, Muzej kinematografije i  Muzej nauke i tehnologije. Svakako treba videti i crkve Agios Dimitrios, Agia Sofia i Agios Nikolaos Orfanos iz doba Vizantije.

U Solunu je smešten jedan od najvećih univerzitetskih centara jugoistočne Evrope. Dva najveća državna univerziteta su Aristotelov Univerzitet Soluna (najstariji u Grčkoj, osnovan 1926. godine) i Univerzitet Makedonije.

Arhitektura je veoma raznolika i samim tim interesantna, jer je isprepletano nekoliko različitih stilova. Najveći problem grada je loš gradski prevoz. U izgradnji je linija metroa dugog 9,5km koja će, verovatno, biti završena 2012.godine.

Dogodovštine iz voza

Nisam ni očekivao da će voz iz Soluna stići po redu vožnje u Beograd, pa sam se naoružao strpljenjem. Voz saobraća na relaciji Solun, Beograd, Zagreb i Ljubljana. Društvo je bilo odlično. Prvo su u kupeu do Skoplja bili poljak i makedonka koja radi u Solunu. Ispričala mi je njeno viđenje problema koje Makedonija ima sa Grčkom oko imena države.

Poljak je putovao Balkanom i malo nadmeno pričao o razlikama u standardu između Poljske i Srbije. Bespotrebno se raspravljao sa Grčkim carinikom kada mu je ovaj uzeo pasoš da ga proveri u bazi podataka. Napomenuo je službeniku da ne sme da mu uzme pasoš jer to ne dozvoljava zakon EU i time ga slatko nasmejao.

Morali smo da izađemo iz voza kako bi preuzeli pasoše. Provirio sam kroz vrata te famozne prostorije i šokirao se saznanjem da koriste kompjutere sa crno belim monitorima starim, barem, deset godina. Put do Skoplja je protekao bez kašnjenja.

Dok je voz dolazio i odlazio sa železničke stanice u Skoplju, primetio sam desetine minareta koji su bitno promenili izgled panorame grade. Po pričama znam da ih je ranije bilo znatno manje.

Brze pruge Srbije

Kupe su napustili poljak i makedonka, a ušao je stariji par. Naivno su verovali da voz neće kasniti što je zaista i bio slučaj, ali samo do granice. Tu  počinju problemi na "Brzim prugama Srbije".

Do Vladičinog Hana se od granice putovalo više od dva sata (nema više od 60 kilometara), a onda je otkazala lokomotiva jer se verovatno pregrejala od silne brzine. Na svu sreću rezervna je bila dostupna, ali je zamena potrajala oko sat vremena.

Kondukteri i mašinovođe su se ponašali kao da im je sve jedno što međunarodni voz kasni. Kašnjenje se povećavalo konstantno, ali mi nije bilo dosadno jer su saputnici bili interesantni.

U kupe je ušla žena koja je išla u Niš kod neke vračare kako bi joj ova nekom magijom poboljšala odnose u porodici. Izjadala se saputnicima o problemima koje ima sa snajom. To me je smorilo pa sam izašao u hodnik.

Proleteo je momak koji mi je u žurbi rekao "Ubiću se, skočiću iz voza, nema mi druge"....

Malo svetla u celoj toj tami sa kašnejnjem su činile Poljakinje koje su sa Ohrida išle u Krakov. Sa njima je vreme brzo prolazio.

Voz je na Beogradsku železničku stanicu stigao u jedan po ponoći, odnosno sa skoro pet sati zakašnjenja.