Nisam  ni očekivao da će voz iz Soluna stići po redu vožnje u Beograd, pa sam se naoružao  strpljenjem. Voz saobraća na relaciji Solun, Beograd, Zagreb i Ljubljana. Društvo je bilo odlično. Prvo su u kupeu do Skoplja bili Poljak i Makedonka koja radi u Solunu. Ispričala mi je njeno viđenje problema koje Makedonija ima sa Grčkom oko imena države.

Poljak je putovao Balkanom i malo nadmeno pričao o razlikama u standardu između Poljske i Srbije. Bespotrebno se raspravljao sa Grčkim carinikom kada mu je ovaj uzeo pasoš da ga proveri u bazi podataka. Napomenuo je službeniku da ne sme da mu uzme pasoš jer to ne dozvoljava zakon EU i time ga slatko nasmejao. Morali smo da izađemo iz voza kako bi preuzeli pasoše. Provirio sam kroz vrata te famozne prostorije i šokirao se saznanjem da koriste kompjutere sa crno belim monitorima starim, barem,  deset godina. Put do Skoplja je protekao bez kašnjenja.

Društvo do Niša mi je  pravio malo stariji par. Verovali su da voz neće kasniti što je zaista i bio slučaj, ali samo do granice. Tu  počinju problemi na "Brzim prugama Srbije". Do Vladičinog Hana se putovalo više od dva sata, a onda je otkazala lokomotiva jer se verovatno pregrejala od silne brzine. Na svu sreću rezervna je bila dostupna, ali je zamena potrajala oko sat vremena. Kondukteri i mašinovođe su se ponašali kao da im je sve jedno što međunarodni voz kasni. Kašnjenje se povećavalo konstantno, ali mi nije bilo dosadno jer su  se saputnici  pokazali više nego interesantni. Posle je u kupe ušla žena koja je u Niš išla kod neke vračare kako bi joj poboljšala odnose u porodici. Malo svetla u celoj toj tami sa kašnejnjem su činile Poljakinje koje su sa Ohrida išle u Krakov. Voz je na Beogradsku železničku stanicu stigao u jedan po ponoći, odnosno sa skoro pet sati zakašnjenja.