Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Promena plana

Nekoliko noćnih vozova svakodnevno saobraća na relaciji Goa - Bombaj ali su kreveti često rasprodati i nekoliko meseci u napred. Mesec i po dana pre dolaska u Indiju sam kupio kartu za AC2 ali je bila „waiting list“ što mi nije garantovalo krevet u vagonu. Bez obzira na to odlučio sam da dođem na stanicu u Margao (Madgaon) dva sata ranije kako bih osigurao mesto. Šetajući se ulicama Vagatora sam, u jednoj turističkoj agenciji, iz čiste radoznalosti upitao za cenu leta do Mumbaja istog dana. Radnik je telefonom nazvao nekoga i rekao da je za kartu po ceni od 35 evra prekasno ali da ima jos mesta i vremena da stignem na let u 15h za 45 evra. Iskoristio sam mogućnost odkazivanja karte za voz preko interneta koja je kostala oko 20 evra.

Tako sam za dodatnih 25 evra mogao sebe da lišim velikog čekanja ali i cimanja do Madgaona. To sam i uradio jer sam do aerodroma mogao da stignem za najviše dva sata prevozom (35 rupija) ili taksijem (800 rupija) do mesta Vasko De Gama u kome je aerodorom. U roku od nekoliko minuta sam dobio elektronsku kartu koju je radnik odštampao van agencije. Ipak, to je Indija, pa se nisam bunio zbog toga. Kakav je to bio preokret. Samo nekoliko minuta ranije sam razmišljao kako ću se cimati do voza, cele noći se klackati a sada imam priliku da do Bombaja stignem za sat vremena bez ikakvog cimanja.

Ipak, ni ova varijanta nije baš jednostavna jer sam prvo busom morao da odem do Mapse (Mapusa), potom do Pandžima i na kraju do Vaska, mesta u kome se aerodrom nalazi. Otišao sam do hotela i uzeo kofer. Opet sam ga vukao po šljunku pa su točkići postali još bučniji ali me nije bio blam da skrećem pažnju kravama koje su se spokojno šetale po putu i brstile travu. Kada sam video autobus u daljini počeo sam da vičem i tako sam, načinom lokalaca, uspeo da skrenem pažnju vozaču. Po ceni od 12 rupija sam stigao do Mapse za 20 minuta.

Odlazak do mesta Vasko de Gama

Na autobuskoj stanici je bio haos. Autobusi su se toliko naređali da su izblokirali jedni druge. Šta sve ljudi nose sa sobom teško je opisati. Zato se često koristi krov za odlaganje prtljaga. Na prometnim linijama putnici ulaze u autobus kroz prozor pre nego što se uparkira. Ako pak autobus ima rešetke ili zatvorene prozore onda bace neki lični predmet na stolicu kako bi je osigurali. Kada je gužva, na klupi, koja je predviđena za dve sede tri ili čak četiri osobe zbijene kao sardine.

Poučen iskustvom na relaciji Pandžim Mapsa kada je bus putovao sat vremena 20 kilometara jer je stajao kod svake bandere potražio sam ekpresni bas. Svi vozači su rekli da je njihov autobus ekspresni ali im nisam verovao. Otišao sam do vozača koji voze do drugih mesta te su mi oni pokazali koji je autobus brz. I stvarno, nisu slagali. Bus nigde nije stao a cena karte je ista kao i kod sporog.

Autobuska stanica u Pandžimu mi nije više delovala tako haotično kao prvi put. Čak sam se dobro snašao. Redom sam uzvikivao ime Vasko, grada u koji idem dok nisam stigao do perona uz pomoć vozača drugih autobusa. Za ovu liniju mora da se kupi karta u stanici. Autobus ne polazi dok se ne napuni. Iz nekog razloga se mesto za prtljag ne koristi pa sam bio prinuđen da se snalazim sa koferoom kako znam i umem. Na svu sreću, indijci su navikli na guranje i preskakanje pa im moj kofer na sred prolaza nije predstavljao nikakav problem. Čak su se oni meni izvinjavali što moram da ga pomerim sa vremena na vreme. Putovao sam sat vremena.

Aerodrom u Goi

Mesto Vasko de Gama se nalazi na moru. Imao sam dovoljno vremena da se na brzinu prošetam glavnom ulicom. Pošto je aerodrom udaljen oko 5 kilometara morao sam da pronađem rikšu. Tražili su mi 150 rupija a za tu razdaljinu ne treba dati više od 30. Uspeo sam nekako da spustim cenu na 60 rupija. Aerodrom ne uzgleda nešto naročito, što je i očekivano ali je bezbednost na veoma visokom nivou. Otišao sam na terminal 1B sa koga poleću avioni Kingfisher Airlines-a. Na ulazu je kofer skeniran i obavijen zaštitnom trakom kako ne bi mogao neko da ga otvori i ukrade stvari. Ljubazne i zgodne hostese Kingfišera su me usmerile na šalter. Odmah sam video da sam izabrao veoma ozbijnu avio kompaniju. Čak su me zbunili pitanjem da li imam nešto lomljivo u koferu....

U čekaonici je bio veliki izbor dnevnih novina na engleskom jeziku. Taman sam se lepo opustio kad nestade struja na celom aerodromu. Pomislio sam da sistemi kontrolnog tornja rade kao i monitori za obaveštavanje putnika o aktuelnim letovima, ali sam se prevario. U zgradi je sve bilo mrtvo. Čak ni ulazna vrata nisu mogla da se otvore. Postalo je nesnošljivo vruće jer ventilatori nisu radili. Ovo je bio signal da će doći do kašnjenja aviona.

Svi zaposleni su se ponašali normalno jer se to događa svakodnevno. Struja se vratila posle 15 minuta i taman kada su sistemi za obaveštavanje počeli da rade opet nestala. To je prouzrokovalo da moj let kasni sat vremena. Na izlazima se stvorila velika gužva jer se nekoliko letova odložilo. Odmah po ulasku u novi avion Airbus A320 sam se osetio kao da sam u Americi a ne u Indiji.

Svako sedište u ekonomik klasi ima tv displej na sedištu. Dok je avion čekao na odobrenje za poletanje stujardese su podelile po sendvič i sokove svim putnicima. Kada se avion vinuo na visinu od deset hiljada metara podeljen je ručak sa pravim escajgom i porcelanskim šoljama kao u Lufthanzinim preko okeanskim letovima. Čak sam mogao da biram da li ću jesti vegetarinasku ili hranu sa mesom. Svaki putnik je dobio i poklon paket sa raznim reklamnim predmetima kompanije Kingfisher. Sve to po ceni od samo 45 evra.