Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Nisam ni sanjao, gledajući trke Formule 1 i izveštaje sa filmskog festivala u Kanu da ću imati priliku da nekoliko dana provedem u jednoj od najekskluzivnijih regija na svetu. Azurnu obalu mnogi opisuju kao raj na zemlji. U ovom delu Francuske najčešće letuju i borave turisti za dubokim džepom, ali postoji odlična ponuda i za putnike koji raspolažu sa malom svotom novca.

Od Sen Tropea do Mentona, pružaju se krivudavi putevi, tipična mediteranska mesta i fenomenalne plaže, ušuškane u planine koje ih okružuju. Najidealnije je iznajmiti automobil ali je i sa vozom moguće prilično lako kretanje. Ideja je bila da budem smešten u Nici pa da pravim izlete do Monte Karla i Kana.

Do Nice sam stigao iz Barselone. Tada nije postojao direktan noćni voz već sam morao da presednem u mestu Serber (Cerbere). Noćni voz iz tog mesta do Nice je putovao oko devet sati. Kada sam se probudio, iz kreveta sam uživao u neverovatnim prizorima jer pruga ide uz samo more.

Izašavši iz voza, pohitao sam u pešice hostel Chez Patrick u kome, na žalost, nije bilo mesta. Jedna simpatična žena me je pitala da li tražim smeštaj. Rekla je da u istoj zgradi postoji hostel za koji se ispostavilo da je u stvari običan stan. Svaka soba je bila natrpana krevetima. U mnogima su ljudi još uvek spavali. Noćenje je koštalo 15 eura.

Šetnja Nicom

Do obale se stiže peške, za 10 minuta, avenijom Žan Medsan (Jean Medecin). Bulevar je ispunjen ogromnim tržnim centrima, te restoranima svih kategorija. U sporednim ulicama, nalaze se jeftiniji supermarketi, kao i Internet centri. U mnogim parkovima i trgovima je dostupan bežični internet.

U Nici živi oko 400.000 stanovnika. U ponudi je dobar izbor muzeja i drugih sadržaja privlačnih za turiste. To su zgrada Opere, ruska crkva Svetog Nikole, Fotografski teatar, Akropolis, Šagalov muzej, Muzej istorije umetnosti, trg Kavur i još mnogo toga.

Posle šetnje obalom, uputio sam se u rezidencionalni deo grada, tačnije, brdo Simie (Cimiez). Na vrhu je arheološko nalazište i Muzej arheologije, kao i nezaboravan pogled na grad i obalu Nice. Odmorio sam se na kratko u parku maslina.
Uveče je Englesko šetalište (Promenade des Anglais), koje se nalazi uz samu obalu, prepuno turista. Veliki broj muzičara, glumaca i slikara, trude se da svojim umećem razvesele posetioce i zarade novac. Na takvim priredbama su vrlo česti džeparoši, koji trenutak nepažnje koriste da posetioca liše novčanika ili neke druge dragocenosti.

U ulici, zatvorenoj za saobraćaj, Kur de Saleja je cvetna pijaca (Marche aux Fleurs/ Cours de Saleya). Bilo je veselo u svim restoranima i kafićima. Čuli su se zvukovi ruske, mađarske, kubanske i meksičke muzike, koje su izvodili muzičari obučeni u autentične nošnje.

Kan

Vozom do Kana se putuje četrdesetak minuta. Poznat je po jednom od najprestižnijih filmskih festivala. Mnogo je dinamičniji nego Nica. Plaže su lepše i bezbednije pa nisam mogao lako da odlučim na kojoj da provedem dan.

Najprijatnije mi je bilo na plaži Midi, na čijem se početku nalazi skver Žana Ibera, ispunjen gusto zasađenim palmama visokim desetak metara, ispod kojih sam uživao u pogledu na more. Veliki broj turista, slika se na stepenicama Palate festivala i kongresa, u kojoj se održava Kanski filmski festival, osećajući se kao slavne filmske legende, koje svakog maja prodefiluju Kanom. Zamislite, u samom centru grada, nalazi se Srpska ulica.

Do obližnjih ostrva Sent Margerit (St. Marguerite) i Sent Onora (St. Honorat), se može stići brodom, po ceni od 3 eura. Bulevar Kroazeta (Croisette), u kome se nalazi niz ekskluzivnih i elitnih hotela, uz ogromna stabla palmi, pruža jedinstven pogled na ostatak grada. Možete se upustiti u dvosatnu vožnju brodom.

Korito je providno pa se može posmatrati bogatstvo podvodnog sveta. Lokalni vozovi između Nice i Kana saobraćaju na svakih pola sata.

Monte Karlo

Monako je jedna od teritorijalno najmanjih država Evrope. Imati stan u Monte Karlu je stvar prestiža i obaveza onima koji žele da izbegnu plaćanje visokog poreza u matičnim državama. Tako su građani Monaka vozači Formule 1, fudbaleri, teniseri i mnoge ličnosti iz drugih visoko profitabilnih poslova.

Monte Karlo je na prvi pogled jedno naselje pretrpano stambenim zgradama koje su načičkane na okolnim brdima.  Cena kvadrata u tim zgradama je retko ispod 5000€. Izazov je naći sobu u hotelu ispod 100€ ali zato su u okolnim mestima znanto niže cene.

Sem već pomenutog stambeno poslovnog dela grada postoji i veoma interesantan istorijski deo u kome su skoncentrisane sve gradske ustanove i muzeji kao što su Gradska kuća, Katedrala Monte Karla, Okeanografski muzej, Muzej praistorije i Nacionalni muzej.

Brojni liftovi i pokretne trake, olakšavaju kretanje, ali je potrebno vreme da se grad upozna, ne bi li se sve prečice iskoristile. Na ulicama se mogu videti uglavnom stariji ljudi, bogataši. Nikada nisam video toliki broj limuzina i veoma skupih automobila u tako malom mestu.

Hipermarket u Monte Karlu

Blizu gradskog bazena je niz ekskluzivnih butika. Šetajući se uličicama i pentrajući se uz stepenice koje vode do prelepih starih vila i novih zgrada sam naleteo na pijacu sa samo tridesetak tezgi. Stotinak metara dalje je i veliki šoping mol u blizini stadiona Luiz II. Radnici obezbeđenja na ulazu u hiper market provaravaju torbe i rančeve.

Hipermarket se nalazi u ogromnom komercijalnom centru pod nazivom Santr Komersijal de Fontvijej (Centre Commercial de Fontevieille), u čijem sastavu je najveći Mc Donald's, koji sam do tada video. Cene su veće za deset posto nego u Parizu, tako da veliki "Big Mac" obrok košta 7 eura. To je jedini "fast-food" restoran, koji sam video u Monte Karlu.

U marini Fontvijej, koja je znatno manja od poznate Herkul marine nema puno gužve, a ni buke. Voda je toliko čista da sam mogao da vidim ribe kako tragaju za hranom, nadajući se da je neko sa jahte bacio nešto za njih.

Staza Formule 1

Ulaz u čuveni Grand kazino (Grand Casino) se naplaćuje 10€. Pored zgrade je staza koja vodi do lifta. Spustio sam se u tunel. Na televiziji, tokom trka izgleda da je mnogo veći i duži. Ono što ne može da se čuje i vidi na malim ekranima su talasi koji udaraju u zidove tunela. Brzo sam izašao i ugledao nekoliko skromnih jahti. Toliko su male da na najvišoj palubi imaju heliodrom sa sve hilokopterom, a na najnižem je jedan mali gliser da gazda može da ode na neki izlet.

Odlazak u Rim

Zbog velike železničke nesreće u tunelu između Mentona i Ventimiljije (Ventimiglia) je saobraćaj bio obustavljen pa direktan voz između Nice i Rima nije funkcionisao. Ljubazni službenik na stanici u Nici mi je objasnio da mogu da se prevezem lokalnim vozom do Mentona, tu spornu deonicu pređem busom pa iz Ventimiljije dalje noćnim vozom do Rima.

Sva mesta u spavaćim kolima su bila popunjena pa sam morao da spavam u običnom kupeu. Na svu sreću našao sam jedan potpuno prazan. Ubrzo mi se pridružila devojka iz Slovenije koja je išla u Đenovu. Provela je nekoliko meseci radeći na jahtama u Monte Karlu za platu od tri hiljade Eura.

Posle nje je u kupe ušao momak iz Tunisa koji je nosio veliku ali potpuno praznu sportsku torbu. Nisam želeo da je napuni mojim stvarima pa sam bio budan.
Ispostavilo se kasnije da je moja sumnja bila neopravda, ali ipak, ukoliko ste prinuđeni da dremnete na običnom sedištu, budite sigurni da lična dokumenta ne može niko da ukrade. Money belt se pokazao kao najbolje rešenje.

Nešto posle osam sati je voz sa sat vremena zakašnjenja došao na rimsku glavnu železničku stanicu Termini.
Siguran sam da se sa dobrom organizacijom i pravim informacija može relativno jeftino provesti desetak dana na Azurnoj obali. Mislim da bi četiri osobe, deljenjem troškova za gorivo i putarine mogle da potroši isto ili neznatno više novca kao na Santoriniju.