Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Prvi put sam video filipince na jednom performansu u parku Luksemburgške palate u Parizu 2004. godine. Limeni duvački orkestar je sjajno zvučao, a atmosferu su zagrejale polugole jedva punoletne devojke koje su "tradicionalnim plesom" raspalile prolaznike. Tada sam rekao prijateljima da kad-tad moram da odem na Filipine. Sve dok nisam ozbiljno počeo da planiram i da razgovaram sa ljudima koji su tamo bili nisam znao kakva je stvarna situacija.

Zemlja je politički nestabilna i jako siromašna. Upozoravali su me da je Manila opasan grad i da nije preporučljivo šetati se preko dana osim u kvartovima Malate i Ermita. Mislio sam da preteruju ali kada sam se prošetao ulicama shvatio sam da su i te kako u pravu.

Plan posete Filipina je bio sledeći: Prvog dana sam noćio u Manili i sutradan avionom otišao na ostrvo Borakaj. Tamo sam ostao pet noći, vratio se šestog dana i iste večeri nastavio put noćnim autobusom do severa zemlje, mesta Banaue. Tamo sam prenoćio i sledeće noći se vratio u Manilu. Sutradan sam iz  Klarka (Clarka), 80 km udaljenog mesta imao let za Kota Kinabalu, najveći grad ostrva Borneo.

Let iz Singapura

Karta Singapur - Manila je bila prilično skupa, čak 96€ i to tri meseca unapred. Nije bilo ispod 70€, ali do aerodroma Clark iz koga posle 19h nema autobusa što bi značilo da moram da prespavam tamo.  Dobro je to što avioni JetStar-a sleću na međunarodni aerodrom Ninoy Aquino, u Manili.

Let je bio miran. Blizu mene su sedeli malo stariji australijanci koji su bili u društvu tinejdžerki sa Filipina. Tužna scena, ako mene pitate, koja se može često videti u celoj Jugoistočnoj Aziji. Ovi su bili polupijani ali nisu smetali stujardesama dokle god su kupovali alkohol.

Filipinsku vizu sam dobio u Beogradu, od počasnog konzula po ceni od 50$. Ispisana je rukom. Predloženo mi je da na pasoškoj kontroli imam spremljenu povratnu kartu i bilo kakvu rezervaciju. Kontrolorka mi je tražila kartu i bez ikakvih dodatnih pitanja lupila pečat i poželela dobrodošlicu na Filipine. Aerdodrom je dosta star. Šalteri su bili prašnjavi i prljavi. Našao sam jedan i zamenio novac. Za 100€ dobio sam 6850 pezosa (PHP). Kasnije se ispostavilo da je tu bio najbolji kurs i da tu treba zameniti što veći iznos.

Taksi sa aerodroma do hostela

Aerodrom je udaljen oko devet kilometara od centra i ne preporučuje se turistima da koriste javni gradski prevoz već taksi. Nisam hteo da rizikujem, da me neki taksista odere za vožnju, pa sam uzeo "pre-paid". Platio sam 450 pezosa na kiosku, levo od izlaza iz zgrade aerodroma, što je skoro tri puta više nego da se ide običnim taksijem sa taksimetrom. To tada nisam znao ali mi je bio cilj da bezbedno stignem do hostela Friendly's Guesthouse.

Taksi vozilo je bilo čisto, vozač u belom odelu, sa rukavicama. Dobio sam račun i nisam hteo da mu ga dam do hostela iako je na početku tražio. Vreme je bilo predivno, temperatura oko 30h. Sunce je počelo da slabi pa je stvaralo prelepe prizore. Za divno čudo nije bilo saobraćajnih gužvi. Za svaki slučaj sam zaključao moja vrata. Smešni kamioneti koji se koriste kao linijski gradski prevoz se mogu videti svuda. U njh se obično natrpa dvadesetak ljudi.

Jurili smo savršeno glatkim putem do centra Manile. Sve je izgledalo savršeno. Lepi ljudi, prostran bulevar Roxas, more, ogroman šoping centar i eto me u kvartu Malate. Skrenuli smo desno kod istoimene crkve. Izašao sam kod kružnog toka Remedios. Bilo je puno dece na ulici.

Hostel Friendly's Guesthouse

Hostel Friendly's Guesthouse se nalazi na petom spratu zgrade u ulici Adriatico. Na ulazu su rešetke koje na prvi pogled izgledaju zaključane pa sam pomislio da je hostel zatvoren. Pomerio sam ih i liftom otišao do recepcije. Momak koji radi na recepciji me je odveo do veoma male jednokrevetne sobe široke metar i po, a duge tri. S obzirom da sam tu trebao samo da prenoćim bio sam zadovoljan.

Kupatila ima četiri širom celog sprata ali je uvek barem jedno bilo slobodno. Na krovu je zatvoreni deo, gde su kuhinja i dnevna soba i otvoreni, sa terasom koja ima solidan pogled na ceo kraj i more. Hoteli izgledaju kao oni iz osamdesetih, a do njih su parcele sa veoma skromni objektima u kojima žive ljudi.

Šetnja ulicama Manile

Prvi utisak o Manili je bio pozitivan. Izašao sam na ulicu i krenuo ka crkvi Malate. E sada je osećaj bio drugačiji. Imao sam utisak da me neko prati. Znao sam da je Manila opasan grad ali nisam očekivao da ću to tako osetiti. Nisam se previše obazirao na to i došao sam do crkve. Bila je zatvorena pa sam produžio do obale. Šetalište je veliko. Krenuo sam ka Američkoj ambasadi.

Prođoh pored spomenika Evelia Havijera (Evelio B. Javier) , političara i advokata, borca za demokratiju i velikog protivnika tadašnjeg predsednika Ferdinanda Markosa. Havijer je brutalno ubijen 1986.godine. Veruje se da je upravo predsednik naručilac ubistva.

Ovako sa Roxas bulevara ali i pri dolasku sa aerodroma grad izgleda super i čisto. Čim se zađe u ulice, među hotele, kuće, kartone i sve ostalo, slika nije ni malo ružičasta. Čak ispred Američke, pazite, Američke ambasade je bilo smeća i zidovi su bili prljavi. Skrenuh u ulicu Padre Feura i naleteh na ogroman šoping mol Robinzons. Konačno nešto normalno!

Šoping mol Robinsons

Mislim da ima šest spratova, a svaki barem 10 000m2. Tu su radnje najpoznatijih svetskih brendova i odličan izbor restorana brze hrane. To je već totalno drugačija slika Manile. Cene nisu niske, a ruke mnogobrojnih mušterija su bile pune kesa. Očigledno da postoje i oni koji mogu sebi da priušte skupe stvari. Izađoh iz mola i krenuh ka supermarketu 7/11 u ulici Pedro Džil (Pedro Gil).

Put je bio zakrčen vozilima. Ušao sam u supermarket da kupim vodu, sokove i slatkiše. Pored frižidera je stajao radnik obezbeđenja sa mitraljezom u rukama. Kada sam sličnu scenu video u molu pomislio sam da nose pazar ili tako nešto, a sada sam shvatio da su do zuba naoružani čuvari najobičnijeg supermarketa obavezan inventar istog.

Već je uveliko pao mrak i posle sto metara hodanja ulicom sam poželeo da brzo odem u hostel. U kvartu Malate ima puno klubova i deluje veoma živo noću.
Sledećeg jutra sam otišao avionom na ostrvo Borakaj. Posle šest dana sam se vratio i odmah busom otišao do mesta Banaue, poznatog po čuvenim pirinčanim terasama starim preko 2000 godina.

Povratak u Manilu iz Banauea

Bus iz Banuea je krenuo u 18h. Pravljene su tri pauze. Uspeli smo da ubedimo vozača da isključi klimu jer je bilo suviše hladno. Čini mi se da smo brže stigli u Manilu. Bilo je 03:30 izjutra. Autobus je prolazio kroz Manilu čitavih sat vremena.

Na glavnim ulicama je bila po jedna prostitutka na svakih deset metara. Ne znam da li ih je bilo toliko zato što imaju ili nemaju posla. No, ono što me je zaista prepalo je tek usledilo. Bus je stajao na semaforu u srednjoj traci. U desnoj je stajao putnički automobil, a za njim je, sa upaljenim svetlima za intervenciju, stalo obično policijsko vozilo.

Policajac je izašao sa mašinkom u ruci da bi legitimisao vozača. Kilometar dalje nas je zaustavila patrola i držala deset minuta. I ovaj policajac je bio sa mašinkom. Pposlednje stajanje je bilo na benziskoj pumpi jer je vozač morao da napuni rezervoar. I to smo morali da čekamo ali mi nije smetalo da što kasnije stignem u grad.

I konačno smo stigli na isti parking sa koga smo i krenuli. Bilo je nekoliko taksista - lešinara ali sam njih prepustio drugim putnicima. Odpešačio sam do prve raskrsnice i zaustavio taksi. Opet je bilo krš vozilo, ali ne mari, taksista je ok. Vozio je kao lud i za deset minuta me "prebacio" do hostela za 100 pezosa. Dao sam mu 150 jer me je dovezao u komadu, direktno.....

Dremka na kauču hostela

No, na ulicama Malate, u četiri izjutra, je bilo veoma živo. Ispred hostela Friendly's Guesthouse je bilo dosta stranaca koji su pijuckali pivo. Opet pomislih da su ulazna vrata zaključana. Posle malo jačeg drmanja i čuvene rečenice "Sezame, otvori se " vrata su se otvorila. Na recepciji nije bilo nikoga, ali pod recepcijom jeste. Morao sam da probudim momka. Čekirao me je ali je rekao da moram da sačekam do 12h.

Soba je bila zauzeta. Pustio me je da odem na krov, kad tamo, društvance, i to veliko. Jedan pijani bubnjar iz Njujorka, i nekoliko australijanaca. Samo sat vremena ranije sam pomislio da ću se smarati pred zgradom. Super smo ćaskali i pili pivo do šest. Legao sam na veliki kožni kauč i uspeo da odspavam tri sata. Imao sam antifone za uši pa mi nisu smetali ljudi koji su ustali. Pošto soba još uvek nije bila spremna otišao sam od kvarta Intramuros.

Kvart Intramuros

Filipini su nekada bili španska kolonija od 1565. do 1898.godine kada su vlast preuzeli Amerikanci. Kvart Intramuros, ujedno i najstariji je bio deo Manile u kome su bile skoncentrisane sve važne institucije tokom vladavine španaca. Za vreme Drugog Svetskog rata je u borbi za Manilu život izgubilo 100 000 ljudi. Mnoga zdanja su uništena. Od onih "preživelih" su neke sređene, a neke su propale i preti im urušavanje.

Intramuros je kvart koji je opasan visokim zidinama sa tri, i rekom Pasig sa četvrte strane. Prošavši kroz kapiju Real sam osetio magiju videvši te građevine iz XVI veka, kao da sam se našao u nekom drugom gradu. Kočije su čekale turiste da ih provozaju kroz uske ulice.

Jedna od najlepših sačuvanih je zgrada crkve i manastira San Augustina iz 1607.godine. Pošto je bila nedelja, vršena je služba u 10h. Tu je i neobičan muzej religije. Izložene su ikone i figure svetaca. Cena ulaza je 50 pezosa. Vredi prošetati se ovom neverovatnom zgradom. Preko puta je Casa Manila u kojoj se prodaje unikatni nameštaj.

Na trgu Roma (Plaza de Roma) je veličanstvena katedrala, najvažnija crkva na Filipinima. Nekoliko puta je potpuno rušena i iznova građena. I u njoj je bila služba pa sam malo sedeo i posmatrao ljude. U ulici Aduana je nekoliko restorana brze hrane.

Sušenje veša u parku

Tvrđava Santiago (Fort Santiago) se nalazi uz reku Pasig. U njoj je krajem XIX veka, tačnije 1896.godine pogubljen nacionalni heroj, književnik, Hoze Rizal. Njemu je posvećen muzej. Tokom Drugog Svetskog rata je tvrđava služila kao logor.

Čim sam izašao iz tvrđave naleteo sam na park u kome sam hteo da se malo odmorim. Međutim, ubrzo sam shvatio da ljudi u njemu žive. Bio je razapet veš na žici i ogradi uz samu reku po čijoj je površini plutala znatna količina smeća. Malo dalje su se neka deca kupala. Brzo sam se predomislio i sklonio iz parka kada sam shvatio da sam sam u njemu sa nekoliko lokalaca. U blizini je nekoliko ruševina zgrada koje tako zvrje prazne i narušavaju izgled ovog istorijskog kvarta.

Deo popodneva sam proveo u Robinzonu, a deo u na terasi hostela. Upoznao sam puno sjajnih ljudi koji su me razveselili. Maksimalno sam iskoristio besplatni bežični Internet....

Odlazak za aerodrom Clark

Poslednjeg jutra u Manili sam bio prilično nervozan. Bilo mi je vrlo neprijatno i naporno da se šetam ulicama. Zaustavio sam taksi koji je trebao da me odveze do stanice sa koje polaze busevi ka aerodromu Clark. Taksista je bio ljigav. Namerno me je vozio malim ulicama kako bi vozio što sporije jer je njegov taksimetar stalno odkucavao. Pravdao se da je velika nesreća na Roxas bulevaru ali sam uspeo kasnje da vidim da je put bio savršeno prohodan. Ti kvartovi oko Taft avenije su najblaže rečeno katastrofalni. Deca se igraju, a neka spavaju na sred puta. Tako nešto nisam video ni u Indiji, zapravo jesam ali se ni u jednom trenutku nisam osetio ovako nebezbedno.

Autobuska stanica je u Pasej Sitiju (Pasay City) veoma ružnom delu Manile. Relativno lako sam našao stanicu u bulevaru EDSA. Tačno vreme polaska obavezno proverite na sajtu Air Asia-e ili u hostelu, odnosno hotelu. U 12h je konačno krenuo nov, klimatizovan bus za Klark. Bulevari su ogromni, a okolni krajevi sivi. Posle desetak minuta je stao na još jednu stanicu u Pasig Sitiju (Pasig City). Dosta je dugo stajao na stanici pa sam iskoristio vreme da kupim Donats krofne. U busu je bilo pet putnika. Laknulo mi je kada sam shvatio da sam izašao iz Manile.

Aerodrom Klark, nekadašnja američka vojna voza

Autoput ka severu zemlje je odličan, ali sam sa svim čekanjima stigao posle tri sata. Klark je bila velika vojna baza tokom vladavine Amerikanaca. Danas je aerodrom otvoren i za civilan saobraćaj, isključivo za niskotarifne avio kompanije poput Air Asie, Tiger Airways, Cebu Air i druge. S obzirom da je u blizini vojna baza bilo je puno vojnika. Nisam mogao odmah da uđem u zgradu aerodroma pa sam morao da sedim na suncu, doduše u čekaonici.

Nakon čekiranja, platio sam izlaznu taksu od 500 pezosa i uputio se u čekaonicu. Ovaj deo aerodroma je skoro renoviran. Verovali ili ne bio je dostupan besplatan bežični internet pa sam iskoristio jednosatno kašnjenje aviona. Našao sam utičnicu, stavio slušalice na uši i slušao omiljenu muziku. Avio je bio pun ali mi nije smetalo.

Manila nije grad za preporuku. Nije problem u tome što nema šta da se vidi već zato što je nebezbedno. Kvartovi koji na nešto liče su Intermedios, Malate i Ermita. Makati je finansijski deo Manile ali osim velikih zgrada ne nudi ništa.

Pogledajte fotopis Manile