Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Ostrvo Borakaj pripada jednoj od tri velike grupacije filipinskih ostrva Visaja (Visayas). Sa jedne strane ga zapljuskuje Sulusko, a sa druge Sibujsko more (Sibuyan sea). Video sam fantastične slike ali nisam verovao da Bela plaža (White beach) tako dobro izgleda uživo. Pravo rajsko ostrvo.

Let iz Manile

Čim sam se probudio, spremio sam se da idem na aerodrom. S obzirom da mali avioni lete do ostrva, ograničenje za težinu prtljaga je 10kg. Rešio sam da kofer ostavim u hostelu, a da sa sobom, u malom rancu ponesem dovoljno stvari za šest dana. U velikoj kesi  sam nosio laptop i ostale tehničke uređaje. Platio sam četrdesetak pezosa "ležarinu" za kofer u hostelu, u Manili, i dobio priznanicu.

Ispred zgrade hostela sam zaustavio prvi taksi i za deset minuta bio ispred aerodroma. Vožnja je koštala 150 pezosa. Bitno je reći taksisti ime avio kompanije jer terminali nisu međusobno povezani. Tako avioni kompanije Zest Air poleću sa terminala jedan.

Čekaonica je bez klime i osnovnih uslova. Platih neku taksu, nisam se ni trudio da saznam za šta je. Pošto sam došao više od tri sata pre leta pripremio sam se za duuugo čekanje. Međutim, službenik Zest-a (kartu sam kupio preko njihovog sajta tri meseca unapred po ceni od 53€ za povratnu) me je upitao da li bih imao nešto protiv da krenem ranijim letom. Naravno da nemam! Sjajno!

Dugo nisam leteo malim avionom. Bilo je 50 sedišta. Zapalo mi je sedište pored vrata pa sam morao da pročitam pravila za slučaj nesreće, kako se skidaju vrata, jer je, eto, odgovornost na meni. Sletanje je bilo, najblaže rečeno, kritično. Pista je uz samu obalu ostrva Panaj (Panay). Imao sam utisak da se avion zabio u istu pa su se otvorile kasete iznad sedišta. No, brzo sam zaboravio na strah, sa kolica uzeo svoj ranac i krenuo ka izlazu.

Dolazak na Borakaj i traženje smeštaja

Nakon što sam izašao iz zgrade, skrenuo sam desno i pratio put. Za pet minuta sam stigao do stanice za brodove. Platio sam nekoliko taksi u iznosu od, ukupno, 200 pezosa. Brodići sa ostrva Panaj, na kome je aerodrom Katiklan (Caticlan) ka Borakaju kreću na put dug 2 kilometara kada se napune.

Takve do sada nisam video. Dugački su desetak metara široki metar, a bočno su postavljene plutajuće grede od bambusa kako bi sprečile prevrtanje broda jer su vetrovi veoma jaki. Svaki putnik je dobio prsluk za spasavanje. More je bilo prilično nemirno ali smo posle dvadesetak minuta konačno stigli na Borakaj. Opet sam platio neku taksu za prijavljivanje na ostrvo.

Pešačenje do Bele plaže

Nije bilo ni jednog tricikla pa sam krenuo peške ka Beloj plaži (White beach). Prvi utisak o ostrvu nije bio pozitivan ali ne zbog kriminala već zbog velikog siromaštva. Tokom polasatnog pešačenja me je mimoišlo puno "fancy" kombija ali i kojekakvih krntija. Kuće su veoma skromne ako se uopšte tako mogu nazvati. Siruacija je ista kao u Indiji s tim što nema toliko ljudi i krava na ulicama. Lokali uz put su prljavi i neugledni ali su nasmejani i dobro raspoloženi ljudi ti zbog kojih sam se u tom trenutku dobro osećao.

Dva kilometra su bila duga kao pet jer je počela da pada kiša ali je odmah i stala. Na ulasku u područje Bele plaže, tačnije mesta, sam odmah skrenuo levo, i betonskom stazom stigao do mora. Znao sam da se jeftiniji smeštaj može naći kod trećeg pristaništa, Pier 3.

Traganje za smeštajem

Pogrešio sam što u trenutku kada sam došao do vode nisam skrenuo levo (kod Albukerkija) pa sam tako stigao do drugog pristaništa gde je noćenje mnogo skuplje, preko 1000 pezosa. Vratio sam se do trećeg pristaništa i našao odličnu sobu, sa čistim kupatilom, tv-om sa kablovskom, velikim udobnim krevetom, u kući, uz samo more, za 700 pezosa (oko 10€). Gazde su filipinci koji su bili veoma ljubazni. Osećao sam se, bukvalno, kao kod kuće. Svaki dan su čistili sobu, menjali posteljinu i peškire.

Borakaj, Raj na zemlji

Tokom planiranja sam gledao fotografije ali nisam imao utisak da Bela plaža (White Beach) izgleda toliko dobro. Odmah sam otišao na kupanje. Pesak je savršen. Nema kamenja, stena, niti bilo kakve prljavštine. Odmah su se oko nogu okupile male ribe željne hrane.

Na svakih pet minuta prolaze lokalci koji nude hranu, piće, masažu, naočare za sunce i ko zna šta sve još. Mislim da je njih bilo više nego turista.

Pesak je bio vreo ali me to nije sprečilo da se bos prošetam do kraja plaže. Jedrenjaci i razna druga plovila su se kretala lagano jer nije bilo vetra. Izbor bungalova na Beloj plaži je dobar ali nisu jeftini. Prosečna cena je 2000 pezosa, odnosno 30 evra za sobu sa klimom i svim ostalim pogodnostima, što je složićemo se veoma povoljno u odnosu na Grčku, Tursku. Ali ta avionska karta...

Tvrđave od peska

Ispred nekoliko skupih hotela se skoro svakodnevno prave tvrđave od peska. To izgleda fantastično. Kraj svake je po jedan čuvar jer se dešava da klinci ili neki konkurenti jednostavno sruše zamak za sekundu. Sa strane je posuda za novac, kao nagrada za malo umetničko delo. I zaista jeste. Iste večeri sam gledao decu od desetak godina kako sa rukama i supenim kašikama prave delfine, razne druge životinje i figure u pesku. Verujem da bi neko malo takmičenje bilo veoma atraktivno.

Zalazak sunca je neopisiv. Na plaži se kod prvog pristaništa (Pier 1) okuplja stotine ljude, uglavnom lokalaca. Mnogi se šetaju sa porodicama, neki igraju odbojku, neki fudbal. Prošetao sam se do Rocky Pointa, neobičnog ostrvceta na kome je ikona Device Marije. Tokom celog dana se filipinjani penju do ikone. U večernjim satima se voda povuče pa se jednostavno može dopešačiti do ostrvca. Nebo je bilo neobične crvene boje koje su prošarali oblaci i tragovi aviona. Vratio sam se u centar i večerao fenomenalnu piletinu u restoranu Andok's. Lokalci su totalno srdačni. Devojke su veoma lepe i komunikativne.

Neplanirana poseta zubaru

Drugog dana boravka na Borakaju je počeo da me boli zub. Pokušao sam da rešim problem sa aspirinom ali bol nije prestajao. Dve nedelje ranije sam polomio peticu jedući slatkiše na Tajlandu. Pošto je ponovo počeo da me boli a lekovi nisu pomagali shvatio sam da moram nešto da preduzmem tj. da nadjem zubara. U (jedinom) tržnom centru D Mall je stomatološka ordinacija. Bio sam toliko očajan da nisam imao drugog izbora.

Morao sam da zakažem pregled. Istog popodneva sam upoznao stomatologa. Bio je veoma umirujuć i govorio je odlično engleski jezik. Uzeo je jednu malu spravicu, slikao zub i pokazao na monitoru o čemu se radi. Predložio mi je zatvori zub privremeno, a da za desetak dana odem kod drugog zubara koji će ponovo otvoriti. Zanimljivo je da je u čekaonici bilo tri radnice, a da mu ni jedna nije pomagala.

Sve je radio sam. Morao sam da potpišem neku izjavu da nisam alergičan na lekove. Brzo je stavio neki lek i zatvorio zub. Dao mi je i lekove u slučaju da ponovo osetim bolove. Tablete se kupuju na komad u apoteci. Apotekarke broje istim prstima tablete kao i novac. No, to mi nije bilo važno. Na svu sreću, zub me narednih dana nije boleo pa nisam morao ništa da pijem. Desetog dana, kada sam stigao u Kota Kinabalu, otišao sam kod zubara.

Posle pola sata sam bio "kao nov" i spreman da nastavim da uživam u lepoti ostrva. Upoznao sam nekoliko francuza. Čak je jedna, moram da priznam veoma zgodna, filipinka htela da se slika sa mnom. Nisam mogao da odolim....

Zalazak sunca

Šetao sam se plažom i posmatrao zalazak sunca a ostatak večeri u restoranu grčke kuhinje u d Mollu. Ni sam ne znam kako mi je palo na pamet da očekujem da će giros ličiti na nešto. Na greškama se čovek uči....

Prolazeći pored restorana Palms sam primetio da tri gospodina razgovaraju na srpskom jeziku u društvu mladih lokalki. Nisam hteo da ih prekidam ali sam ih sutradan ponovo sreo. Ispalo je da se bave biznisom, jedan u Srbiji, drugi u Republici Srpskoj a treći u Hrvatskoj. Dobra kombinacija. Kasnije se priključio i crnogorac, kao u domaćim serijama.

Svi oni dolaze godinama na Borakaj da provedu odmor sami, bez supruga. Jedan od njih mi je rekao da redovno dolazi kod nekog nadri lekara u Manilu koji mu je izlečio razne bolesti i izvadio tumore hirurgškim putem. Priča je jeziva. Da li je istinita ne znam, ali mu je telo puno ožiljaka od operacija. Dodao je da i jedna od najpopularnijih pevačica sa ovih prostora dolazi kod istog lekara....šta reći?

Obilazak ostrva

Posle jednog dana odmora, krenuo sam u obilazak ostrva Borakaj. U uličici koja od treće stanice vodi do glavnog puta je nekoliko jeftinih prodavnica kao i suvenirnica. Tu možete da kupite i adaptere za struju ako su vam potrebni kao i maske za mobilne telefone (stare modele). Prešao sam glavni put i krenuo ka drugoj strani ostrva.

Plaža Tuluban je jako mala. Ne koristi se za kupanje. U njenoj blizini žive meštani u veoma lošim kućicama. Mnogi sakupljaju sekundarne sirovine i uz pomoć štapa i kanapa su sklepani njihovi domovi.  Primetio sam da nekoliko nemaca tu živi. Koliko sam uspeo da shvatim, tu su se oženili i osnovali porodice.

Wind surfovanje

Sledeća plaža je Bulabog, koja izgleda kao da pripada nekom drugom ostrvu. Nije ni upola atraktivna i lepa poput Bele jer nju zapljuskuje Sibijsko more te vetrovi preko celog dana ne prestaju. Ti uslovi su idealni za Wind surfing pa se tu okupljaju surferi iz celog sveta. Možete da iznajmite opremu ili da donesete svoju ali verujem da doplate za dodatan prtljag u avionu nisu ni malo povoljne.

Desetine surfera lete, malo talasima, malo nebom. Prosto je neverovatno kako se niko ne sudari jer se kreću veoma blizu jedni drugih. Nije ni malo lako upravljati tim velikim zmajem koji ima snagu da na nekoliko sekundi podigne čoveka od 80 kilograma. U blizini plaže žive mnogi lokalci ali ima privatnih luksuznih kuća kao i jeftinih gest hausova gde soba za dvoje iznosi 400-500 pezosa. Tokom kišne sezone nema vetrova pa je boravak na Bulabog plaži, verovatno, prijatniji.

Život lokalnog stanovništva

Brzo su mi dosadili vetrovi pa sam krenuo ka sredini ostrva. Na ulici je bila blokada koju je postavila policija kako bi kontrolisali ljude. Mene nisu zastavljali ali lokalce jesu. Odmah sam skrenuo levo i naišao na potpuno novu katoličku crkvu koja radi samo jednom ili dva puta nedeljno. Malo dalje je naselje u koje turisti, verovatno retko zalaze. Put je jako loš.

U nekim dvorištima su bile male kućice, slične onima za pse, sa brojevima. Ubrzo sam shvatio da se u njima drže petlovi za borbu, koja je veoma popularna na Filipinima. Postoje državna takmičenja. Kada sam avionom iz Clarka (okolina Manile) išao u Kota Kinabalu video sam ekipu koja je išla na takmičenje. Petlovi su zaista lepi i znatno veći od naših domaćih. Na suncu im se presijavaju mišići. Svakom je vezana noga da se ne bi pobio sa ostalim petlovima.

Ljudi pred skromnim kućicama su bili veoma ljubazni. Svi su mi se javljali kao da smo komšije. Jedan stariji gospodin me je pozvao da ručam sa njim i njegovom porodicom. Oduševio sam se ali sam odbio samo zato što sam bio sit.

Mnoge kuće su veoma skromne. Zanimljivo je to što su strujomeri za čitavu grupu kuća okačeni, tek tako, na jednoj banderi. Žice štrče na sve strane i neverovatno je da to nikome ne smeta jer deca tokom igre mogu lako da se uhvate za neku pogrešnu i tako izgube život. Uspeo sam da, na jednoj tezgi, nađem zihernadle sa kojima sam sprečio dalje raspadanje ranca.

Nisam znao reč na Engleskom, a i mala je verovatnoća da bi neki lokalac razumeo. Jednostavno sam ih ugledao. Cena za velike, po komadu je tri pezosa. Hodao sam zemljanim stazama i tako ispao kod malog veštačkog jezera kod D Mall-a. Nisam hteo da izađem na plažu sam sa te strane već jednom hodao glavnim putem.

Skrenuo sam levo u prvi sokak. Odmah, sa leve strane je bio kiosk za lutriju pred kojim je desetak ljudi stajalo u redu da uplati svoju dobitnu kombinaciju. Kao i u svim siromašnim zemljama lutrija je veoma popularna. Na više mesta na ostrvu su uplatna mesta koja su stalno zatrpana ljudima.

I opet, raj!

Malo dalje je bilo nekoliko gradilišta na kojima su, verovatno već sada, nikli novi hoteli. I trenutak kada sam kročio na Belu plažu posle Bulabog plaže je neverovatan. Odjednom sam se osećao kao da sam bukvalno u raju. Primetio sam na ostrvu Tao, na Tajlandu da ona najlepša, zelenkasta boja mora pojavi samo na nekoliko sati tokom dana. Na Beloj plaži je takva boja tokom celog dana, bez obzira na položaj sunca.

Odmorio sam se u kafiću Jonah's. Blizu je Rocky Pointa. Popio sam fenomenalan šejk od čokolade i nastavio da šetam. U tom delu su samo skupi hoteli i rizortevi. Plaža je istog kvaliteta ali je znatno manje ljudi. Ležaljke prosto mame da se izležavate na njima. Kupao sam se i uživao nekoliko sati. U povratku sam svratio u D'Mall. Popio sam mlečni šejk sa kukuruzom u Andok's-u. Obavezno ga probajte.

Koliko je ostrvo atraktivno preko dana toliko je romantično kada padne mrak. Pale se baklje na plažama, postavljaju stolovi za bafet (all you can eat) večere, a u ekskluzivnim restoranima se pripremaju posebni meniji. Za svačiji ukus i džep postoji dobar izbor. Koktel barova ima nekoliko. Cene su svuda iste, od 100 pezosa. Zalazak sunca na Rocky Pointu (ostrvcetu na kome se nalazi ikona Svete Marije) spada u najlepše.

Šest predivnih dana sam proveo na ostrvu Borakaj. Za razliku od Manile, ostrvo je potpuno bezbedno. Ipak, budite obazrivi kada napuštate sobu, zatvorite prozore i, jednostavno, vodite računa o stvarima. Boravak na ostrvu Borakaj je bio pun pogodak. Odmorio sam i napunio baterije za posetu severnom delu filipinskog ostrva Luzon.

Odlazak na aerodrom i problem na skeneru

Poslednjeg jutra sam proverio u kancelariji Zest Air-a da li je let pomeren. Dobio sam odgovor da nije. Ipak, krenuo sam tri sata ranije. Moto-rikšom sam do luke stigao za deset minuta. Vozač je celo lice prekrio nekom pamučnom krpom kako ne bi udisao izduvne gasove iz motora. Izgledao je kao bandit. Brodom sam za 20 minuta preko veoma nemirnog mora prešao do mesta Katiklan i istoimenog aerodroma.

Na ulazu, pred skenerom nije bilo puno ljudi, samo jedna porodica. U prvu plastičnu kutiju sam stavio mobilni telefon, money belt i metalni novac a u drugu ranac i kesu sa stvarima. Prošao sam bez problema. Prilikom čekiranja me je službenik pitao da li želim da idem ranijim letom, što sam, naravno, prihvatio. Kada je uzeo ranac, pitao me je da li sam iz njega uzeo mobilni telefon.

Pipnuo sam džepove, pogledao kesu, pretražio ceo ranac i nisam ga našao. U poslednjem stadijumu očajanja sam se vratio do skenera i pitao čuvare za telefon. Zamislite, našli su ga u samom skeneru jer je ispao iz kutije. Tražili su mi da dokažem da je to moj telefon. Iako imam kameru na njemu, nikada je nisam koristio. Našao sam sliku devojke i taman kada sam hteo da otvorim lap top da bi poređenjem slika utvrdili da je telefon zaista moj, jedan je rekao "tvoja je devojka lepa, sledeći put dođi sa njom na ovo ostrvo".

I zaista hoću!

Dobio sam telefon nazad, platio aerodromsku taksu i otišao u čekaonicu. Let nazad, u Manilu je bio dobar. Ovaj put je sletanje bilo prijatno. Uzeo sam taksi i brzo stigao do hostela i kasnije nastavio put do Batada, mestašca blizu koga se nalaze najlepše i najveće pirinčane terase na svetu.

Sutra bih se vratio na ostrvo, ali kada se setim Manile, brzo se predomislim. Mada, nije Manila toliko strašna, ništa mi se nije desilo. Ipak bez rizika nema dobitka, a Borakaj je dar prirode koji se mora videti i osetiti makart jednom u životu!

Pogledajte fotopis Borakaja