Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Do glavnog grada Austrije stigao sam noćnom vozom iz Ciriha. Pošto sam imao obezbeđeno prenoćište, odlučio sam da pet dana provedem u gradu u kome nikada ne može biti dosadno. Beč je jedan od najvažnijih Evropskih centara kulture, ekonomije i biznisa. Veliki izbor hostela, muzeja, palata i kulturnih događaja samo su neki od aduta koje grad ’’Na lepom plavom Dunavu...’’ sa ponosom čuva. Palate Šenbrun i Belvedere, kao kuća Hundertvaser, opera, kuća muzike, muzeji garantuju uzbudljive i edukativne momente. Pošto sam već pisao o Beču, ovde ću Vam opisati muzej koji je otvoren krajem 2003.godine nakon višegodišnje obnove.

Muzej Albertina je jedan od najvećih i najvažnijih muzeja likovne umetnosti na svetu. Sadrži preko 65 000 slika i milion raznih štampanih dokumenata koje pokrivaju glavne istorijske epohe umetnosti. Muzej i čitav trg na kome se nalazi, dobio je naziv po Vojvodi Albertu (od Saxe-Taschen), zetu Marije Terezije.

Ulaz je 9, a za studente 7.5 eura. Prvi utisak koji sam stekao kada sam ušao u hol muzeja je da se nalazim u hotelu sa šest zvezdica. Ogromna količina novca je uložena u obnovu ovog zdanja. Svuda su pokretne stepenice, mermer a toaleti su opremljenim najmodernijom i najskupljom opremom.

U suterenu je bila velika izložba “ Fotografija u Nemačkoj i Austriji u periodu od 1900 -1938.godine“, a na sledećem nivou slike XX veka: Oskara Kokoške, Gustava Klimta, Egona Schielea i drugih. Na višim nivoima su slike: Rubensa, Rembrandta, Da Vinčia, Buionarotija, Delakroe, Manea, Sezana i mnogih drugih. Pravi užitak za sve ljubitelje umetnosti predstavlja izožba pod nazivom “ Od Goje do Pikasa“. Od aprila do avgusta 2005. godine bila je prvi put u Austriji prikazana privatna kolekcija Jana Krugera (Jan Krugier) i Marie-Ane Poniatovski (Marie-Anne Ponitaowski)

Bio sam veoma srećan jer su moji rođaci bili voljni da mi povere svoju kuću na nekoliko dana. Oni su otišli na porodično krstarenje mediteranom od Đenove do Barselone. Tako sam u Beču ostao pet dana iako je moja Interrail karta isticala. Tako sam praktično prvi put imao priliku da se šetam ulicama Beča potpuno sam. Srpski jezik se može čuti gotovo na svakom koraku i to tamo gde postoji neko malo gradilište ili mesto gde se odvijaju neki radovi. 

Autobusom Fudeksa sam se vratio u Beograd. Vozač se hvalio kako je obmanuo policajca koji je proveravao njegov vozni karton. Naime, taj isti vozač je prethodne noći dovezao autobus iz Budve u Beograd, preuzeo drugi autobus za Beč i bez ikakve griže savesti prevezao putnike natrag za Beograd. Zaustavila nas je policija negde blizu Subotice jer je prošao na crveno svetlo ali vozač nije platio kaznu jer je naveo da je "oslobodio raskrsnicu".

Negde oko pola šest sam stigao u Beograd, u Balkansku ulicu. Tek tada sam shvatio da sam uspeo da ambiciozni plan pretvorim u delo. Kao što i sami možete da zaključite nisam imao nikakvih značajnijih problema. Još autobusu sam počeo da smišljam rutu za novo putovanje.....