Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Sledeća lokacija nije ni malo atraktivna. Posetioci dolaze veseli, a odlaze pognutih glava. Drugi Svetski rat je uveliko trajao a su zatvori bili prepuni političkih zarobljenika. Svako ko je na bilo koji način digao glas protiv vlasti, odvođen je na «kazneni rad». Da bi rešio problem pretrpanih zatvora, Adolf Hitler je naredio otvarenje brojnih koncentracionih logora širom okupiranih zemalja. Njegov zlocinacki um je smislio «konačno rešenje» za Jevreje i druge «niže rase»; tako su nastali kampovi smrti. Sistematski je na monstruozan način ubijeno oko deset miliona ljudi.

Najveći koncentracioni logor nalazi se u mestu Osvijećim, a Nemci su ga prekrstili u Aušvic. Danas, na mestu kampova sve izgleda mirno. Veliki parking, nekoliko kioska brze hrane, sala za filmske projekcije i restoran... Kroz kapiju nad kojom je ispisan ciničan slogan «Arbeit macht frei» (rad oslobađa ili rad donosi slobodu) ulazi se u ovu fabriku smrti.

Pogled na dvostruki sloj bodljikave žice pod visokim naponom odbija bilo kakvu mogućnost bekstva. Blizu kapije je mesto na kome su muzičari-zatvorenici povremeno svirali. Radni dan je zarobljenicima trajao preko 15 sati. Dnevna količina hrane nije bila dovoljna ni za polovinu doručka. Do 1942. godine vodila se evidencija o zatočenicima. Prosek ostatka njihovog života u zarobljeništvu bio je 21 dan. Nehumani uslovi su doveli do raznih epidemija i razmnožavanja pacova.

Zatvorenici su korišceni za rad između ostalog i na doziđivanju postojećih 14 i zidanju novih osam zgrada. U potpunosti su sačuvane i danas su u njima izloženi dokumenti, slike zarobljenika i mnoštvo raznih predmeta. Prizori odvođenja u gasnu komoru ili na streljanje su užasni. U posebnim delovima zgrade se nalaze brda kofera, dečijih igračaka, hiljade pari obuće, naočara i oko dve tone ljudske kose! Nacisti su je prodavali za 50 pfeninga po kilogramu i od toga su se industrijski proizvodili dušeci! Jezive su slike iznemogle dece koja su preživela zahvaljujući oslobođenju od strane Ruskih trupa početkom 1945. godine. Nekoliko odvojenih zgrada je posvećeno zemljama iz kojih je najviše ljudi dovezeno u Aušvic. U jednoj je, u prizemlju, bila postavka Austrije a na spratu Jugoslavije. Nisam zapamtio ime tvorca postavke. Stekao sam utisak da je postavka rađena za vreme rata na području bivše SFRJ i da zbog izolacije Srbije nisu dostavljeni podaci o stradanjima na njenoj teritoriji. Običan posetilac može zaključiti da tada ni Srbija, ni Beograd, Novi Sad, Kragujevac nisu stradali a svi zločini su se dogodili u Sarajevu, Bihaću, Zagrebu i manje poznatim mestim Hrvatske.

Pored toga što je u julu 1941. godine Aušvic brojao 20 hiljada ljudi, SS-ovci su odlučili da naprave još jedan veći logor, u mestu Brzezinka, tri kilometra udaljenom od postojećeg. Nazvan je Aušvic II - Birkenau. Prostire se na 175 hektara i sadrži oko 300 baraka uglavnom napravljenih od drveta. Sa ulice se vidi toranj na koji se danas besplatno možete popeti. Videćete jedno «travnato zgarište» koje su SS-ovci ostavili za sobom. Krematorijume i neke zgrade su digli u vazduh ili zapalili pred oslobođenje, a neke su se srušile zbog loše gradnje. Kao nemi svedoci tragedije ostali su dimnjaci ozidani ciglom.

Nesrećni ljudi su uglavnom dovoženi vozovima a u logoru je napravljena poslednja» stanica sa tri koloseka. Nije slučajno pruga napravljena do gasnih komora i krematorijuma. Aušvic II je bio podeljen u nekoliko sektora. Kreveti su bili na tri nivoa i bilo je prinuđeno četiri osobe da spava na jednoj etaži. Najviše je Jevreja dovedeno iz Mađarske i Grčke zatim iz Poljske, a značajan broj su činili ljudi iz Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca. Prevoz iz mesta udaljenih i do 2500 kilometara je trajao do deset dana, tako da su starije osobe i deca umirali tokom puta.

Oni koji su bili na izmaku snage su odmah odvođeni u gasne komore a potom su se tela prebacivala u krematorijume kojih je bilo četiri. U komorama se koristio otrov ciklon B. Pet kilograma je dovoljno za smrt 1500 ljudi odjednom, a tokom postojanja kampa je upotrebljeno oko 20 tona ove smrtonosne supstance. U septembru 1941 je prvi put ovim otrovom ubijeno 600 sovjetskih zatvorenika i 250 bolesnih ljudi.

Internacionalni spomenik posvećen žrtvama Aušvica je podignut 1967. godine između razrušenih krematorijuma. Na 19 jezika, a između ostalih i na srpskom, ćirilicom, je na posebnim mermernim pločama ispisano upozorenje za buduće generacije: «Neka zauvek bude krik očajanja i upozorenje za čovečanstvo ovo mesto, na kojem su hitlerovci ubili oko milion i po muškaraca, žena i dece, uglavnom Jevreja iz raznih zemalja Evrope»

Veoma tužan sam otišao u Krakov. Nakon par koktela sam se oraspoložio i spremio za put noćnim vozom za još jedan lep poljski grad, Gdanjsk.