Minhen, bavarska idila

Teško je opisati uzbuđenje koje sam imao pred polazak na svoje prvo pravo putovanje. U glavi su mi odjekivala brojna pitanja i sumnje ali su nestali čim sam ušao u voz i “pobegao” iz Srbije. Posle samo tri sata šetnje po ulicama Minhena sam shvatio koliko su građani Nemačke mirni i gostoljubivi. Prepustio sam se njihovoj tačnosti, profesionalnosti i posvećenosti uređenju grada. Minhen je celom svetu poznat po Oktobar festu ali i po značajnim muzejima, galerijama i Olimpijskim igrama održanim davne 1972.godine.

Polazak

Na put dug 9000 hiljada kilometara sam krenuo vozom Avala sa beogradske glavne železničke stanice. U kupeu mi je simpatični gospodin iz Pančeva prepričavao svoje doživljaje sa putovanja širom Evrope, početkom šezdesetih godina prošlog veka. On je izašao iz voza na stanici u Subotici a sa njim i skoro svi putnici iz voza. Do same granice smo se gegali brzinom od 20 km/h. Skoro dva sata je prošlo dok su srpski i mađarski carinici detaljno ispregledali svaki vagon.

Voz se istom brzinom kretao i u Mađarskoj. Na prvoj stanici su u kupe ušla dva Mađara srednjih godina. Jedan od njih je podsećao na gusara, sa dugačkom, raščupanom, prljavom kosom i razrokim pogledom. On ne govori Engleski, a ni Srpski, pa je izuzetno bilo zanimljivo videti način na koji mi je sve to objasnio. Ispostavilo se da je nekada svirao violinu u ciganskom bendu sa kojim je proputovao svet. Ubrzo me je ponudio konzervom piva, pa smo koje kakvim znakovima i pokretima "pričali" do Budimpešte.

Nakon polaska sa budimpeštanske stanice Keleti, u vagon je ušao čovek za koga sam pomislio po dugačkim brkovima i beretki da je Rus. Međutim, ispostavilo se da je Austrijanac, koji je 15 godina proveo u bivšim komunističkim zemljama, pa i u Srbiji. Fasciniralo me je njegovo poznavanje srpskog jezika. Znao je da mi navede razliku između Bošnjačkog, Hrvatskog i Srpskog jezika u vidu dijalekata i reči koje su karakteristične da se koriste u pomenutim jezicima. Sat vremena je zapisivao reči, fraze i pravila Srpskog jezika.

Iako je sve vreme kasnio, voz je stigao na vreme na bečku železničku stanicu Westbahnhopf u 18:50h. Brzo sam izleteo i voza i prešao u drugi koji je deset minuta kasnije krenuo za Frankfurt preko Salcburga i Minhena. Lako sam našao prazan vagon i smestio se u kupe. U ovom vozu je bilo znatno tiše nego u predhodnom pa sam se plašio da ću prespavati Minhen.

Prva noć u hostelu

Nešto pre ponoći sam stigao u glavni grad Bavarske! Glavna železnička stanica (Hauptbahnhopf) je bila pusta. Lako sam našao ulicu Hirtenstrasse koja je paralelna sa Arnuistrasse. Prošao sam pored nekoliko prostitutki i mušterija koji su ih odmeravali. Ušao sam u zgradu hostela "4 you". Radnica je brzo našla moju rezervaciju pa mi je dala ključeve od sobe. Noć u četvorokrevetnoj sobi je 18€.

Na brzinu sam ostavio stvari i otišao do centra da kupim hranu. Posle ponoći je sve bilo zatvoreno u okolini. Samo je na železničkoj stanici radila pekara u kojoj sam kupio sendvič.

Vratio sam se u hostel i prošao pored desetine polupijanih tinejdžera. U sobi je bio mrak jer je u međuvremenu neko legao da spava. Brzo sam se istuširao u zajedničkom kupatilu, zasebnoj kabini i legao da spavam. Nekoliko sati kasnije me je probudilo drmanje kreveta. Neka plavuša je bila toliko pijana da nije mogla da potrefi krevet pa je udarila glavom u isti. Nekako je uspela da se smesti pa sam nastavio da spavam. U toku noći sam se trzao još barem tri puta na svaki šum ili škripu vrata.

Probudio sam se oko osam sati, nervozan zbog stalnog buđenja. Morao sam i ja da protresem jednom krevet kako bih vratio nemici sva drmanja i galamu ali je nisam probudio. Kasnije mi je jedan britanac dao odličan savet. Predložio mi je da u apoteci kupim antifone za uši, protiv buke pa će sa njima svi moji problemi sa spavanjem u hostelu biti rešeni. Kasnije se ispostavilo da je bio u pravu!

Brzo sam se spremio za obilazak grada. Iste večeri sam planirao da noćnim vozom odem u Pariz pa sam ranac ostavio u hostelu, u sobi namenjenoj za odlaganje prtljaga.

Razgledanje grada

Sada je na železničkoj stanici bilo kao u košnici. Ušao sam u turistički centar. Nije bilo više besplatnih mapa pa sam platio jedan euro. Dobio sam i nekoliko brošura i saveta šta sve treba da vidim za jedan dan.

Nedaleko od stanice je Karlsplatz, jedan od većih trgova. Sa njega počinje ulica Nojhojzer (Neuhauser strasse). Bila je velika tišina iako i ovom ulicom prolaze autobusi. Odmah sam uočio da su motori prave manju buku.

Svaka zgrada mi je bila zanimljiva i upečatljiva. Ušao sam u Frauenkirche, najpoznatiju crkvu u Minhenu koja se nalazi u neposrednoj blizini. Brojne prodavnice gotovo svih svetskih brendova su načičkane u ovom kraju. Očarala me je arhitektura ali i odnos koji imaju radnici, bilo oni koji rade na renoviranju zgrada ili oni koji čiste ulice, peru klupe ili šišaju travu. Nećete videti ni jedan džak šuta van kontejnera ili “divlje” dozidanu ili zastakljenu terasu. Postoji zakon, kao i kod nas, koji uređuje estetski izgled zgrade ali se i te kako poštuje!

Stavio sam mapu u džep i nastavio da hodam ka građevinama koje su mi se svidele na prvi pogled. Tako sam skoro dva sata prelazio kilometar vazdušne linije koliko ima do reke Izar. Vratio sam se nazad do Marienplaca. Na jednom od mnogobrojnih kioska sam kupio čuvenu belu kobasicu i kriglu piva. Kobasica je bila odlična iako je koštala samo 1,5€.

Veliki je izazov u roku od pet minuta videti automobil stariji od desetak godina. Na parkinzima su novi modeli Opela, Mercedesa, Citroena, Audia i naravno BMW-a. Dobar auto može da vozi i moler i vozač tramvaja a da nemaju neko dodatno ”branje višanja, krojenje odela i slično”. Nema pravila!

Olimpijski centar

Otišao sam do Odeonplatza. Na stepenicama biblioteke je bilo puno studenata koji su sedeli i koristili svoje laptop računare.  U Hofgartenu je nekoliko značajnih muzeja i galerija. Pošto se radno vreme bližilo kraju, sišao sam u metro stanicu. Cena karte je 2€. Može se kupiti na šalteru i na automatu. Poništava se na samoj stanici, neposredno pred ulazak u metro kompoziciju. Linijom U3 sam za dvadesetak minuta stigao do poslednje stanice Olimpia – Zentrum.

Olimpijske igre su održane 1972.godine. Ostale su upamćene po mamsakru. Palestinski teroristi su zarobili devet a ubili dva izraelska takmičara. Zahvaljujući tom događaju je ostao u senci neverovatan podvig koji je tadašnja Zapadna Nemačka ostvarila. Za samo dve godine je napravljen olimpijski kompleks koji sem velikog stadiona čini i nekoliko manjih dvorana za razne sportove. Jedan od simbola je Olimpijski toranj (Olympiaturm) visine od 290 metara.

Brzim liftom za manje od minuta sam bio na observatoriji sa koje se pruža pogled na dobar deo Bavarske. Tako sam shvatio koliko je veliki olimpijski kompleks ali i fabrika BMW-a koja se nalazi u blizini. Iako nisam neki veliki ljubitelj automobila, nisam mogao da odolim ideji da posetim muzej jednog od najvećih proizvođača četvorotočkaša na svetu.

Prelazeći veliki bulevar sam primetio obeležene biciklističke staze. Stanovnici Minhena ih ne koriste samo za rekreaciju već i za odlazak na posao. Verovatno ne treba da napominjem da je nošenje kacige za bicikliste propisano zakonom.

Cena ulaznice u muzej BMW-a je bila samo dva eura. Arhitekte su zamislili da posetioci hodaju spiralnom stazom oko koje su postavljeni modeli počevši od najstarijih. Na poslednjem nivou su najnoviji sportski modeli.

Prošetao sam do olimpijskog jezera pa sam u hladu velikog drveta zastao na trenutak. Video sam da puno ljudi sede ili leže na travi pa sam odlučio da ih imitiram. Bio sam veoma umoran pa sam brzo zaspao. Tih petnaestak minuta u prirodi su mi veoma prijali pa su baterije bile pune!

Vraćajući se peške u hostel sam prošao kroz nekoliko stambenih blokova i naselja. Da li je potrebno da naglašavam da na zgradama nema ni jednog jedinog prozora koji je drugačije boje od ostalih, ili naknadno zastakljene terase? Parkinzi su obeleženi, trotari nezakrčeni automobilima, pešački prelazi neblokirani....Idila....

Vratio sam se u hostel, uzeo stvari i pohitao na železničku stanicu. Lako sam našao voz za Pariz i još lakše spavaća kola. Cimeri u kupeu su mi bili dvoje koreanaca i dve amerikanke koje su putovale sa bakom. Barem sat vremena su mi pričale o utiscima sa putovanja po Holandiji i severnom delu Nemačke.

Mislim da sam zaspao oko 21h. Poslušao sam savet britanca iz hostela pa sam kupio antifone. Spavao sam kao beba. Probudio sam se oko osam, sat vremena pred dolazak na parisku železničku stanicu.

Korisni linkovi:

www.muenchen.de/home/60093/Homepage.html

www.munich-tourist.de/

www.munich-airport.de/EN/ 

www.discover-munich.info/maps_railwaystation.htm