Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

U ovom, malo poznatom gradu sam se našao jer avio kompanija Air Arabia koristi kao bazu Internacionalni aerodrom . Iskoristio sam opciju prilikom kupovine karte da ostanem 30-ak sati kako bih, makar na brzinu, video Dubai.

Dolazak iz Delhija

Let je, iz Delhija za Šardžu (Sharjah), kasnio sat vremena. To mi nije predstavljalo nikakav problem jer je u čekaonici bilo dovoljno novina na engleskom jeziku. Deo leta je protekao pod zabranom kretanja u avionu zbog monsuna koji su besneli u okolini Mumbaja. Pročitao sam u novinama da su napravili haos i da je pola grada poplavljeno.

Prilikom sletanja na aerodrom u Šardži sam primetio da je vidljivost veoma mala. Izazvana je nekom vrstom oluje ali bez vetra i padavina. Sletanje je prošlo bez ikakvih problema.

Dobijanje vize i odlazak do hostela

Pošto je avio kompanija Air Arabia uvela novo pravilo, da se prtljag mora podići ukoliko između dva vezana leta ima više od 24 sata, morao sam da ga podignem ali pre toga da dobijem vizu.

Procedura koju ću opisati više nije aktuelna. Sa kartom sam otišao na pult, već pomenute, avio kompanje i dobio popunjen obrazac u kome oni garantuju da imam kartu za sledeću destinaciju.

Aplicirao sam za vizu koja se zove 96 hours viza. Sa tim dokumentom sam otišao do pasoške kontrole gde je potpisan, te sam stao u red za slikanje. Potom sam čekao još 15 minuta da stigne odobrenje iz Abu Dabija. Sve to mi je lepo objasnio jedan od carinika koji je bio veoma ljubazan. Ubrzo mi se zahvalio na strpljenju i dao besplatnu vizu. Od početka jula 2008. je promenjeno to pravilo te se viza naplaćuje oko 45 evra i čeka oko 6 sati.

Podigao sam novac na bankomatu. Za jedan euro se dobija oko 5 dirama (dirham). Kada sam napustio zgradu aerodroma ugledao sam uredne travnjake, skupe automobile, nove gradske autobuse. Broj 14 vozi do centra grada po ceni od  3,6 dirama (cena 1,8 ali zbog prtljaga je duplirana).

Gužva u saobraćaju

Na samo kilometar od aerodroma su izgrađene ogromne luksuzne vile u kojima još uvek niko ne živi. Džamije su takođe potpuno nove kao i svi infastrukturni objekti. Autobus je počeo da se puni. Što je bilo više putnika to je bio sporiji jer vozač mora od svakog putnika da naplati kartu 1,8 dirama.

Najviše je bilo indijaca koji su najbrojnija radna snaga u Emiratima. Neki nisu hteli da plate kartu pa je vozač morao da ih istera iz autobusa. Uleteli smo u gužvu na putu jer se posle 18h svi vraćaju kući. Bio sam prilično nervozan jer nisam imao pojma gde se nalazi moj hostel. Imao sam samo adresu i ime kvarta u kome se nalazi.

Vožnja sa aerodroma je trajala neverovatnih dva sata i dvadeset minuta, a nema više od 30 kilometara. Ovaj autobus je išao ko zna gde. Kada smo prošli centar Šardže upitao sam vozača gde treba da siđem. Pokazao sam mu papir sa adresom i imenom kvarta. Nije znao pa je pitao jednog prolaznika. Sišao sam na sledećoj stanici. Momci koji prodaju kebap za samo 3 dirama nisu znali za hostel.

Lutanje po ulicama

Jedan od kupaca je čuo da tražim hostel pa mi je ponudio pomoć. Ubacio sam kofer u gepek i seo u automobil. Odvezao me je do sledećeg kvarta za koji je mislio da je onaj koji tražim. Ispostavilo se da je doktor. I on i supruga su bili veoma ljubazni pet minuta, tokom vožnje. Pokazao mi je pravac u kome treba da idem. Već je bilo 22h, a temperatura vazduha oko 30C stepeni.

Osvetljenje na ulicama je prilično jako. Video sam jednu praznu parcelu i utaban put po sredini. Ispostavilo se da je podloga pesak, a ne neki čvrsti materijal pa je kofer bio tri puta teži. Nekako sam izgurao i došao na glavni put. Nigde žive duše. Došao sam do raskrsnice. To je bila ulica koju sam tražio. Zgrada hostela je potpuno nova.

Internacionalni hostel

Nikoga nije bilo na recepciji Internacionalnog Hostela. Jedna starija žena mi je na nekom jeziku rekla da sačekam. Recepcionar je ubrzo došao i dao mi krevet za 60 dirama (14 evra). Soba za dvoje je 200 dirama. Otišao sam do četvorokrevetne. Soba ima barem 50 kvadrata. Kreveti su prililčno udaljeni jedan od drugog i što je najibitnije radi klima. Bez uređaja za rashlađivanje ne može da se živi. Istuširao sam se u čistom i prostranom kupatilu i gledao malo televiziju.

Upoznao sam egipćanina koji mi je rekao da je Pepsi kola jeftina. Na automatu konzerva košta samo jedan diram (oko 19 dinara). Nisam imao sitno ali je on bio ljubazan pa je rasitnio. Tokom razgovora je pomešao Srbiju sa Bosnom pa je rekao da je Egipat slao vojnike kao ispomoć našoj vojsci. Odmah sam promenio temu da slučajno ne dođe do nekog nesporazuma.

On radi kao fizički radnik već nekoliko godina. Pre Dubaija je proveo deset godina u Nemačkoj. Jako dobro priča engleski i nemački jezik. Negde oko 23h je u sobu došao cimer, pakistanac sa kesama punim igračaka. Rekao mi je da njegov prijatelj ide u Islamabad te da želi da pošalje deci poklone. Ima svoju građevinsku firmu ali sumnjam da mu dobro ide čim spava u hostelu, ali dobro. On je bio oduševljen kada je čuo da sam iz Srbije.

Rekao je da su pakistanci pre hiljadu godina došli sa područja Balkana i da imamo mnogo zajedničkih reči. Pronašli smo samo dve, ali je bio jako uporan. Barem deset minuta me je ispitavao kako se izgovara hrana, odeća i drugo.

Odlazak u Dubai

Morao sam da vucaram kofer sa sobom čitav dan. Što se mora, nije teško, kaže naš narod. I stvarno nije. Uzeo sam taksi do autobuske stanice. Platio sam 12 dirama.

Šardža je relativno novi grad kao i Dubaji. Nema neku spektakularnu turističku ponudu. U samom centru grada je velika Džamija, nekoliko dobro uređenih parkova i to je sve. Treba imati na umu da se u popodnevnim satima stvara velika gužva u saobraćaju te se iz centra do aerodroma može putovati i više od dva sata.