Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Stalno se nešto novo zida u Dubai-u. Otvorena je najviša zgrada na svetu, metro i ko zna koliko novih hotela. Sa novcem vam nikada neće biti dosadno, naprotiv, uživaćete u svakom trenutku. Možete da odsednete u podvodnom hotelu, a uskoro i u preuređenom brodu Queen Merry.

Čak i ako nemate novca da odsedate u luksuznim hotelima ne možete da ostanete ravnodušni ne samo pred neverovatnim građevinskim poduhvatima već činjenicom da neko poseduje toliku količinu sredstava da od peska napravi plodnu zemlju koja će u decenijama koje dolaze "roditi" veliki novac.

Odlazak busom iz Šardže do Dubaia

Probudio sam se oko 08h. Brzo sam se spremio i krenuo u obilazak Dubaija. Morao sam da vucaram kofer sa sobom čitav dan. Što se mora, nije teško, kaže naš narod. I stvarno nije. Uzeo sam taksi do autobuske stanice. Platio sam 12 dirama. Vozilo je novo sa klimom i gps-om. Sva vozila su isto opremljena, samo su proizvođači različiti. Svi imaju digtalne taksimetre za koje verujem da su pouzdani.

Na autobuskoj stanici su me otpravnici usmerili do autobusa koji direktno, ekspresno vozi do Dubaia. Cena karte je 5 dirama, a vožnja je trajala oko 40 minuta. Seo sam na poslednje prazno sedište. Marokanac nešto mlađi od mene me je oduševio. Radi u Šardži kao službenik u policiji. Pričao mi je o životu u Dubaiu. Voli Filipince ali mu nisu simpatični Indijci i Egipćani.

Za Emiraćane je rekao da previše novca imaju i da niko ne kontroliše projekte. Kao najbolji promer za to naveo je hotel Burž Al Arab koji je jedan od simbola modernog Dubai-a. Naime, arhitekta je Italijan. Dobio je zadatak da oblik hotela liči na jarbol. Međutim, jarbol se drži i na brodu a i na ovoj građevini uz pomoć konstrukcije oblika krsta. To nama nije nikakav problem ali muslimanima jeste.

Burdž Al Arab

Stigli smo na glavnu autobusku stanicu. Prostrana je. Jedina mana je ta što nije prekrivena nekim punim materijalom nego drvenim letvama pa ne štiti ni od sunca ni od kiše. Moj novi prijatelj me je odveo do mesta sa koga polazi autobus koji prolazi pored Burdž al Araba. Mislim da je broj deset. Bio je veliki red. Ušli smo preko reda. Mnogi su se bunili i pozvali su obezbeđenje.

Marokanac je izvadio policijsku značku i svi problemi su nestali. Slaba vidljivost zbog peščane oluje je umanjila užitak. Jedva sam uspeo da vidim najvišu zgradu na svetu koja mi na prvi pogled nije izgledala ništa posebno. Autobus je stao nekoliko blokova od Burž al Araba. Kuće su kao iz bajke.

Nove, moderne. Ispred svake je parkiran uglavnom BMW X5 ili neki bolji model. Prošetao sam do hotela. Zaista izgleda impozantzno. Poseta je moguća ali se mora zakazati unapred.

Skijanje u pustinji

Dva nemca su mi rekla da odem u obližnji Mall of Emirates. Poslušao sam ih pa sam uzeo taksi. Vožnju u trajanju od desetak minuta sam platio 12 dirama.

Ostavio sam kofer na info pultu. Prošao sam kroz jedan kafić i sa desne strane ugledao ski stazu sa sve skijašima i pravim snegom. Temperatura unutar tog objekta je -3 a ne treba zaboraviti da se nalazimo u pustinji u kojoj je u tom trenutku bilo oko 45C. Sve izgleda nestvarno, deca se sankaju, grudvaju.

Postoje dve žičare koje vode skijaše na vrh staze. Dođoh do trga u kome je bio postavljen bazen od 200m2. Tržni centar je toliko veliki da će vlasnici, možda, jednog dana da naprave metro samo za njega. Sa jednog kraja na drugi je potrebno dobrih pola sata pešačenja.

Lokale su zakupili svi najpoznatiji svetski brendovi. Na nekim mestima stoji upozorenje da je držanje za ruke i ljubljenje na javnom mestu kažnjivo kako se strani turisti ne bi suviše opustili. Na kraju mola je food korner sa desetak restorana brze hrane iz svih krajeva sveta. Eksperimentisao sam sa kineskom. Postoji mogućnost obilaska Dubaija turističkim autobusom ali nisam imao dovoljno vremena. 

Posle nekoliko sati boravka u molu, razgledanja radnji sa tehničkim uređajima i gledanjem skijališta sam se taksijem vratio do hotela Burdž al Arab. Autobuske stanice su zatvorene, klimatizovane sa osam sedišta, a u sredini je velki LCD televizor preko koga se emituju reklame. Postoji čak dugme čijim se pritiskom aktivira svetlo koje vozaču autobusa skreće pažnju da u stanici ima putnika.

Dubaji, grad duhova

Većina ulica u Dubaiju izgledaju kao kompjuterska animacija grada iz snova, perfektno čiste sa drvoredima palmi koje razdvajaju trake. Na glavnoj autobuskoj stanici je bila velika gužva ali sam lako našao autobus za Šardžu. Nisam mogao da prestanem da se čudim broju izgrađenih zgrada za stanovanje. To je teško opisati.

To su potpuno nove, neuseljene zgrade visoke po 30 i više spratova. Ima ih na stotine. Praktično između Dubaija i Šardže nema većih praznih parcela. Sve je izgrađeno. Putna struktura je fantastična ali je pet traka po pravcu nedovoljno da održe saobraćaj bez gužvi.

Odlazak na aerodrom u Šardži

U centru Šardže sam promenio autobus. Za samo pola sata je stigao do aerodroma. Opet sam se oduševio vilama ali i ogromnim objektima univerziteta. Izgledaju kao masonske palate, a ne obrazovne ustanove.

Otvaranje šaltera za čekiranje karte za moj let je kasnilo skoro sat vremena. Za to vreme sam video puno scena. Air Arabia nema neka velika restriktrivna pravila za težinu prtljga. Indijci nose tehničke uređaje, komjutere, televizore, klima uređaje. Mnoge kutije su sami vezali kako ih neko ne bi ispraznio prilikom dolaska na krajnju destinaciju.

Ogroman problem sa starim pasošem

Barem pola sata sam bio jedini belac u čekaonici, a onda su počeli rusi da pristižu. Po ponašanju su me podsetili na moje sugrađane.
Konačno, kada sam stigao na red da predam prtljag sačekalo me je veoma neprijatno iznenađenje. Ljubazna službenica je prilikom provere karte utvrdila da u pasošu imam nevažeću egipatsku vizu.

Naime, kada sam dobio vizu u egipatskoj ambasadi u Beogradu, primetio sam da se datumi ne poklapaju. Nameravao sam da boravim u Egiptu od 20. do 28.juna. Na vizi je pisalo da traje do 15.juna. Kada sam video da ističe pre mog dolaska vratio sam se u ambasadu. Službenici su mi rekli da ti datumi nisu bitni jer od dana ulaska u zemlju imam 15 dana i naglasili su da je sama viza bitna.

Odjednom sam se preznojio. Ona je pozvala svog supervizora koji je samo slegao ramenima. Sklonili su me iz reda kako ne bih pravio gužvu. Pitao me je iz koje sam zemlje. Pošto sam u Delhiju kritikovan jer sam rekao da sam iz Srbije a imam pasoš SR Jugoslavije, ovaj put sam rekao da sam iz Jugoslavije. On je pozvao svoje menadžere koji su zvali svoje veze u Egiptu.

Rekli su mu da ne mogu da me puste u avion bez važeće vize. Sledio sam se jer je to značilo da gubim kartu i da moram da kupim novu do recimo Jordana koja košta barem 300 evra na dan putovanja. Posle 50 minuta znojenja, kada su mi sve lađe potonule rekao sam menadžeru da je ime zemlje promenjeno.

Upitao me je što mu to nisam rekao. I opet sam ispao magarac sa pasošem nepostojeće zemlje. Pozvao je kolege. Nasmešio se i klimnuo glavom koleginici te mi je ona izdala boarding pass. Ko je lud u celoj ovoj priči nije vredno govoriti.

Bilo kako bilo, zadovoljan sam onim što sam video u Dubai-u. Nadam se da ću ostvariti svoj prvobitni plan da ponovo posetim ovaj grad 2015.godine kada svi ambiciozni projekti budu bili završeni.