Direktna kopnena veza između Egipta i Jordana ne postoji što putnicima otežava kretanje. Umesto da se kopnom od Tebe do Akabe put od dvadesetak kilometara pređe za dvadesetak minuta preko Izraela neophodna je vožnja preskupim i nepouzdanim feribotom. Prvo sam udobnim autobusom iz Kaira putovao do Nuveibe oko sedam sati, pa sam četiri sata iz neobjašnjivih razloga udisao lepak u feribotu na relaciji Nuveiba - Akaba i na kraju ekspresno taksijem stigao sa još tri putnika do čuvene Petre.

Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Bus iz Kaira do Nuveibe

Zamolio sam recepcionara hotela Arabian Nights da me probudi u 05:20 i pozove taksi. Vozač me je čekao te smo do autobuske stanice stigli za 15 minuta. Na ulasku u potpuno novu, modernu zgradu autobuske stanice su postavljeni skeneri prtljaga. Pošto sam kartu kupio dva dana ranije uputio sam se pravo na peron.

Čekaonica je klimatizovana, a oko nje stalno dolaze i odlaze autobusi. Nadao sam se da će autobus biti pristojan jer je vožnja do Nuveibe (Nuweiba) prilično duga, oko sedam sati. Autobus je kasnio pa sam se malo uspaničio. Upoznao sam marokanca koji živi i radi u Nju Džersiju. Putovao je do Tebe. Odličan, klimatizovan bus je došao sa 25 minuta zakašnjenja.

Prostrani bulevari Kaira su još uvek bili prohodni. Par iz Australije mi je rekao da su oni, kada su dolazili iz Nuveibe proveli oko 150 minuta u samom Kairu, jer su gužve popodne ogromne. No, posle petominutne pauze na jednoj stanici na periferiji nastavili smo put.

Što smo više napuštali glavni grad Egipta to je bilo manje vozila. Posle četiri sata vožnje smo napravili pauzu na jednoj benziskoj stanici. Prošli smo pored lokalnog aerodroma koji je retko u upotrebi. Bilo je parkirano nekoliko aviona na suncu jer nema hangara.

Pola sata smo se spuštali veoma strmim putem niz planinu. Došli smo do samog mora i raskrsnice na kojoj je posavljen vojni punkt. Levi pravac vodi u Izrael, a desni ka Hurgadi i Nuveibi. Bus je skrenuo levo i vozio nekoliko minuta. Stigli smo do grada Tebe. Kod velikog hotela je granica Egipta i Izraela, a samo nekoliko kilometara dalje je Akaba, primorska luka Jordana.

Idealno bi bilo da sam se prošetao tih par kilometara. To je nemoguće jer bih u tom slučaju imao izrealski pečat sa kojim me ni u ludilu ne bi pustili kasnije u Siriju. Čitavo područje je četvoromeđa na kojoj se susreću granice Egipta, Izraela, Jordana i Saubijske Arabije. Upoznao sam meksikanca koji mesecima putuje. Bio je u celoj Evropi, a naravno i u Srbiji. Pre nego što je napustio autobus rekao mi je da su feriboti veoma spori i da računam na kašnjenje....

Autobus se okrenuo i nastavio vožnju ka Nuveibi. Nema puno vozila na ulicama niti ljudi. More je predivno. Postavljeno je stotine suncobrana, bungalova, luksuznih kuća, a od ljudi ni traga ni glasa.....

Kupovina karte za feribot do Akabe

Konačno sam stigao u Nuveibu sa 90 minuta zakašnjenja. Jedan od saputnika me je uputio do zgrade pristaništa. Na svu sreću feribot je kasnio. U suprotnom bih morao da čekam 22 sata. Kartu u jednom pravcu sam platio čak 60 evra ali nisam platio Jordansku vizu. Brzo sam stigao u ogromnu čekaonicu u kojoj bilo stotinak ljudi, a od toga polovina bekpekera.

Postoje dva broda koji dnevno saobraćaju na relaciji Nuveiba (Nuweiba, Egipat) Akaba (Aqaba, Jordan), spori i brzi. Spori leta 2008 nije saobraćao jer je, navodno, potonuo sa nekoliko desetina putnika. To je neproverena informacija. Ovaj drugi po redu vožnje putuje sat vremena ali u praksi nije bilo tako.

Druženje sa putnicima

Seo sam blizu jednog momka koji je svirao gitaru. Skoro sedam nedelja nisam čuo muziku na koju sam navikao te mi je mnogo nedostala. Osetio sam se kao u raju kada sam čuo pesme Bitlsa, Stounsa i Selin Dion. Dosadila su mi jaukanja i pištanja....

Posle dva sata kašnjenja i pričanja sa "kolegama" iz amerike smo konačno pozvani da se ukrcamo na brod. Autobus nas je prevezao do samog broda. Jedan od službenika je rekao da stranci ostave kofere i rančeve u beloj kućici kako bi se izbeglo zatrpavanje kabine prtljagom. Tako smo i uradili. Pred stepenicama su carinici gledali moj pasoš barem pet minuta. Na kraju su mi rekli da u samoj kabini postoji šalter i da tamo predam popunjen kartončić i pasoš.

Vožnja brodom sa majstorima

Šokirao sam se kada sam se popeo u kabinu. Skoro sva sedišta su bila rasturena, đubre na podu, a miris lepka je pomalo gušio. Shvatio sam da se promena tapacirunga sedišta vrši u toku prevoza putnika. E toga nema lak ni u Srbiji, pomislih. Brod se prilično sporo kretao.

Upoznao sam Danijela, simpatičnog čileanca koji je još u čekaonici svirao gitaru. Nije planirao da se zadržava u Akabi već da direktno ide u Petru. Tražio je saputnike od Akabe do Petre. Našao je dve kineskinje,  majku i ćerku koje su želele da odmah taksijem odu u Petru.

Tridesetak amerikanaca je putovalo u grupi u okviru nekog aranžmana koji je obuhvatio zemlje Bliskog Istoka. Postao sam užasno nervozan kada sam shvatio da brod već sat vremena stoji u mestu. Pred lukom u Akabi smo čekali, kasnije se ispostavilo, puna dva sata, da već pristali brodovi odu i oslobode mesto za naš. Putnici su bili veoma nervozni jer su deca počala da plaču i nerviraju sve putnike.

Taksijem do Petre

Konačno, posle četiri sata provedena na brodu smo napustili isti. Amerikance su čekali kombiji a ja nisam znao kuda da idem jer sam bio među prvima. Posle pet minuta pešačenja po mrklom mraku sam našao zgradu koja je carinarnica. Ljubazni službenik mi je rekao da sačekam zajedno sa kineskinjama i čileancem.

Ubeđivali su me da idem sa njima u Petru ali sam ih ponovo odbio. Brzo sam dobio pasoš i potražio prevoz do grada jer je luka udaljeno oko 5 kilometara. Taksisti su bili bezobrazni pa su tražili čak 5 jordanskih dinara (za jedan euro se dobija 1,1 JD) što je skoro pet eura.

Dogovorio sam se čileancem i kineskinjom da podelimo taksi i svako od nas plati po 2 JD. Uz put nam je taksista ponudio da nas vozi do Petre za 45 JD-a. Tu ponudu nisam mogao da odbijem. Na autobuskoj stanici smo prešli u taksi njegovog kolege koji živi u Petri pa nam je zato i ponudio tako nisku cenu za vožnju od 150 kilometara.

Taksista je bio super. Izvadio je kanap kojim je vezao kofere na krov novog Nissana. Auto je bio friziran. Prosto je leteo putevima. Saobraćajnim policajcima je samo mahao iako je prekoračio dozvoljenu brzinu. Tako smo do Petre stigli za samo 90 minuta. Na brodu sam pitao Danijela da li ima obezbeđen smeštaj u Petri.

Traženje hostela u Vadi Musi

Rekao je da će naći neki jeftiniji hotel dok su kineskinje rekle da je za njih prijatelj rezervisao hotel i da ne znaju kada se zove. Kada smo ušli u mesto Vadi Musa (Wadi Musa), grad kraj Petre i spuštali se u centar, rekle su da je njihov hotel, ni manje, ni više nego Meriot. Baš su bile namazane.

Tražile su jeftin prevoz po brodu kao da nemaju para, a odsedaju u hotelu sa četiri zvezdice. No, na brodu sam bio pozajmio knjigu Lonely Planeta o Jordanu te sam uzeo adrese interesantnih hotela. Vozač nas je odvezao u Valentine Inn hostel. Nalazi se na vrhu brda te se automobil prvom brzinom jedva popeo.....

Na recepciji smo bili tačno u ponoć. Šokirali smo se kada nam je radnik rekao da jednosobna soba košta 15 JD a u novom LP-u je navedeno da je cena 10. Danijel i ja smo shvatili da je to noćna cena pa smo mu rekli da je to mnogo.

Na kraju je popustio i smanjio cenu na 10JD za dvokrevetnu sobu za mene dok je Daniel odlučio da spava na krovu. Soba je bila odlična, prostrana. Nisam mogao da vidim ništa zbog mraka sem mnogobrojnih svetiljki koje su obasjavale ulice i kuće.

Nisam planirao da u jednom danu pređem put između Kaira i Petre ali sam bio siguran da ću dan koji nisam proveo u Akabi iskoristiti u Siriji ili Turskoj.