Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Vrnjačka banja je jedan od najvećih turističkih centara Srbije i mesto gde mirno možete da dovedete nekog stranca a da se ne obrukate. Prvi posetioci su počeli da dolaze sredinom 1869.godine. Tada su nastale neke zgrade i parkovi koji su i danas sačuvani od blagodeti divlje gradnje. Početkom prošlog veka je banja dobila nekoliko hotela, a čak sedamdeset godina kasnije je počela eksploatacija izvora mineralne vode. Kroz banju protiču dve reke, Vrnjačka i Lipovačka. Većina turista dolazi na rehabilitaciju jer voda sa mnogobrojnih izvora pomaže u lečenju bolesti organa za varenje i šećernje bolesti.

Obilazak izvora Vrnjačke banje

Najpoznatiji izvori su Topli, Snežnik, Jezero, Slatina i Beli. Ušli smo u halu gde se toči voda sa Toplog izvora. Izuzetno je bljutavog ukusa ali je korisna bolesnicima koji se, između ostalog, oporavljaju od operacije žuči što nam je vrlo detaljno objasnio tehničar. On je na vratima proveravao upute lekara ljudi koji su želeli da natoče vodu. Oko reke je ogroman park u kome se igra šah, povremeno održava sajam knjiga, muzičke priredbe ali i šetaju brojni gosti.

Na glavnom šetalištu, koje je dugo najmanje dva kilometara, je u večernjim satima velika gužva. Iz bašta pojedinih hotela se čuje užasno glasna muzika koju izvode mlade lokalne folk zvezde. Blizu jezerceta kod izvora Jezero se mogu kupiti suveniri na tezgama ali i slike anonimnih umetnika. Fasade su generalno sređene. Nađe se po neka zaboravljena ali je mnogo više onih koje su nove. Zapušten je kafić i deo koji čini amfiteatar (ispod crkve). Hram rođenja presvete Bogorodice je podigao protojerej Hadži Jeftimije Popović 1834.godine. Zdanje je prelepo!

Prijatna šetnja

Banja se ne može pohvaliti modernim hotelima jer je većina napravljena tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. Kako su izgledali tada takvi su i sada. Ipak, vidi se da lokalna vlast dobro funkcioniše i da se nešto radi. Ulice su proširene, napravljen je kružni tok na ulasku u banju i generalno je sređen saobraćaj. Parkiranje se naplaćuje i podeljeno je u zone.

Pijaca i zgrada opštine, kao i nekoliko lepih vila su smešteni uz Lipovačku reku. U pešakoj zoni ima dosta kafića u kojima su cene znatno niže nego u Beogradu i na Zlatiboru.

Izdvajaju se zgrade vile San, galerije, bioskopa. Jedna od najlepših je Zamak kulture koji je bio letnjikovac u XIX veku Jovana Belimarkovića. Godine 1968. je država otkupila zamak od naslednika te je pretvoren u muzej. Fasada, iako na prvi pogled izgleda novo, je prilično propala od velike vlage koja je prisutna u banji.

Centralnu zonu možete da obiđete na fijakeru ili da koristite vozić koji će vas odvesti do izvora Snežnik.

Planina Goč

U turističkoj kancelariji, u Vrnjačkoj Banji, smo dobili predlog da odemo na Goč, tačnije na Mitrovo polje. Oko četiri kilometara nakon Snežnika se put račva. Nije bilo saobraćajnog znaka. Skrenuli smo levo i put je počeo da se penje uz planinu. Ima jako puno tzv. lakat krivina. Konačno, posle 25 minuta vožnje smo stigli do raskrsnice.

Put levo vodi u pomenuto polje, a desno do akumulacionog jezera koje snabdeva pijaćom vodom Vrnjačku banju. Kilometar pre samog jezera je upozorenje da je bilo kakvo zagađivanje zabranjeno i veoma štetno. Jezero je malo, veličine najviše 3 kvadratna kilometra. Okruženo je četinarima. Vratili smo se do raskrsnice i nastavili ka Mitrovom polju. Pogled koji se na trenutke pružao je bajkovit. Cela dolina Morave je bila na dlanu.

Pastrmka u ribnjaku "Sveti Nikola"

Rečeno nam je da do našeg cilja ima pet kilometara, a ispalo je tri puta više. Put je krivudav ali na većini deonica relativno nov. Na Goču postoji jedna žičara i puno staza za pešačenje. Izgrađen je i đački dom u koji dolaze deca iz svih krajeva Srbije kako zimi, tako i leti.

Mitrovo polje spada pod teritoriju opštine Aleksandrovac. Ima nekoliko poznatih restorana. Jedan prijatelj nam je preporučio jedan ali nije znao njegovo ime. Pitali smo nekoliko meštana za savet te su nas uputuli u ribnjakSveti Nikola. Platforma na kojoj su stolovi restorana je napravljena na samom ribnjaku. Gledali smo osoblje restorana kako hvata ribu dok smo čekali hranu.

Jedan od specijaliteta kuće je pečena (kalifornijska) pastrmka. Kilogram sirove ribe je 650 (a u Beogradu, isto, u restoranu, 2000). Dugo smo čekali da dobijemo hranu jer je bila velika gužva ali je vredelo. Nikakva salata nije bila potrebna! Na kraju smo račun platili 2200 dinara (za četvoro) s tim što smo imali 2,4kg ribe.

Kao što već rekoh Vrnjačka banja je dobar izbor za vikend ili kratak odmor. Postoji čak trg, pored pošte, gde je signal bežinog interneta besplatan.

Pogledajte fotopis Vrnjačke Banje