Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Dan ranije sam kupio autobusku kartu do Antakije, grada koji se nalazi u Turskoj. Bile su dve opcije. Polazak u 05:30 ili u 13h. Pošto sam želeo da istog dana stignem do Kapadokije morao sam da izaberem jutarnji polazak.

Tako sam u 05 i 15 bio na takozvanoj internacionalnoj autobuskoj stanici koja je udaljena 400 metara od Clocktower-a. Na ulicama nije bilo nikoga. Ispred lokala u kome sam kupio kartu je bilo petnaestak turista. Radnik agencije je rekao da će autobus malo kasniti. Međutim to malo je ispalo 35 minuta. Kada se autobus konačno pojavio vozač je rekao da kasni zbog gužve u saobraćaju a bilo je šest izjutra....

Još uvek nije bilo gužve na putevima tako da smo za nešto više od sat vremena stigli do graničnog prelaza. Nekoliko minuta pre je protutnjao jedan sirijac i dao mi boks cigara da mu prenesem. Nisam ga odbio iako me je nerviralo njegovo glasno smejanje i dranje tokom vožnje.

Samo nekoliko dana ranije je sirijska vlada uvela izlaznu taksu koja iznosi 500 sirijskih funti odnosno 7 evra. Imao sam deset dolara i nekako je platio. Međutim, kada je moj pasoš došao na red da se pečatira nastao je problem. Carinik je ponovo zagledao svaki pečat i na arabskom rekao da nešto nije u redu i stavio ga sa strane. Svi putnici su dobili svoje pasoše i nekolicina je postala nervozna što moraju mene da čekaju. Jedan omanji arapin je bio strašno bezobrazan i rekao  mi da uzmem stvari iz autobusa što sam, naravno, odbio. Niko od carinika nije govorio engleski tako da nisam znao u čemu je problem čak i kada se okupilo njih nekoliko pregledajući svaki pedalj svake strane mog pasoša.

Pomalo me je uhvatila panika jer nisam želeo da izgubim autobus a nisam nikako mogao da saznam u čemu je problem. Čak sam u pomoć pozvao čoveka koji mi je zamenio novac. Nešto je rekao carinicima i ovi su lupili pečat i vratili mi pasoš posle deset minuta iščekivanja. Autobus je ispred granične zgrade uveliko turirao te sam potrčao, okliznuo se na motorno ulje i pao, kao u crtanim filmovima. Na svu sreću ništa nisam polomio (mislim na fotoaparat i telefon) ustao i ušao u autobus. Leva ruka i noga su bili krvavi. Mogao sam da tražim da me neko slika pa posle da pričam kako su me carinici mučili. No, šalu na stranu mislim da su sumnjali da sam bio u Izraelu jer im nije bilo jasno kako sam do Sirije došao. Da sam imao problem na ulasku u zemlju razumeo bih, ali ovako.....Najveći ceh pada je platio pasoš čiju sam prednju koricu odrao tako da više nije bilo ni grba ali ni imena zemlje koja ionako ne postoji.

Kondukter

Posle kratke vožnje u međugraničnom prostoru smo stigli do turske granice. Opet sam se osetio kao crna ovca jer sam jedini morao da platim vizu. Ljubazni carinik me je uputio u zgradu koja je udaljena pet stotina metara. Kupio sam vizu za 10 evra, vratio se i dobio pečat. Autobus je stajao ispred carinarske kućice a preko puta je mali šoping centar u kome su toaleti, free shop i nekoliko butika. Mislio sam da ćemo brzo proći kontrolu ali sam se prevario. Svi muškarci, arapi, su postali nervozni. Svi smo stajali u mestu sat vremena. U jednom trenutku su turski carinici rekli da iznesemo stvari iz autobusa. Prvo su ušli i pretresli autobus. Našli su pedesetak bokseva sakrivenih ispod sedišta i bacali ih kroz prozore.

Nastao je potpuni metež. Sa jedne strane je bilo nas petnestak turista, svako sa jednim koferom a odmah pored isto toliko arapa ali sa tri puta više prtljaga. Oni su zapravo bili šverceri. Jedan carinik je počeo da im otvara torbe i vadi boksove cigareta, kesetine bombona i slatkiša. Jedan sirijac nam je prišao i rekao da otvorimo kofere što smo svi odbili. I zaista, carinik nas ništa nije pitao, samo nam je mahnuo rukom da se sklonimo u stranu. Arapi su počeli da se vrte oko nas kako bi nam uvalili torbe sa robom dok je carinik skupljao plen kod drugih. Neke žene su počele da plaču i prave scene. Uglavnom, na stolu koji je bio prazan kada je autobus došao bilo je oko 300 bokseva i ko zna koliko kesa razne robe. Posle ove provere prtljaga retko ko od sirijaca je imao i jednu punu torbu prtljaga.

Međutim to nije bilo sve. Carinici su naredili da autobus uđe u halu u kojoj su „X“ zraci za pronalaženje skrivene droge, oružja ili nečeg drugog..... Vozač je počeo da vadi alat a arapi još desetine crnih vreća sa robom koju su sakrili po raznim pregradama. Samo smo ih gledali i umirali od smeha jer su ih carinici provalili i uzeli im skoro sve. Posle 15 minuta se autobus vratio ali su za njim došla i tri naoružana specijalca sa psom ovčarom koji nas je sve njuškao. Nikakvu drogu nije našao ali da je bio obučen za pronalaženje duvana našao bi još bokseva. Posle dva sata matretiranja smo kanačno ušli u autobus i nastavili put do Antakije. Naši saputnici su bili ojađeni i očajni. su da se deru i urlaju kada su shvatili da su svi boksovi sakriveni u autobusu zaplenjeni. Sišli su u jednom selu nadomak Antakije. Verovatno se svakodnevno bave švercom.

Negde desetak kilometara ispred Antakije na velikom parkingu je vozač zaustavio autobus i rekao da je to poslednja stanica. Pokazao je da je 200 metara udaljena autobuska stanica na kojoj možemo da nađemo autobuse za dalji put. Stanica je potpuno nova i izgleda odlično. Međutim, jedan od prodavaca karta mi je rekao da će uskoro doći autobus sa kojim mogu da stignem do Goreme-a odnosno Kapadokoje. Platio sam 24 turske lire ali nisam dobio kartu. Prodavac je samo rekao „ništa se ti ne sekiraj!“. Odpratio nas je do glavnog puta jer se kasnije ospostavilo da naš autobus ne staje na stanicu. 

Kondukter i japanci

Pridružili su mi se japanci koje sam još u Alepu upoznao. Njih dvoje su krenuli na put oko sveta. Japanac je radnik na benziskoj pumpi koji je igrao neku njihovu nagradnu igru i dobio put oko sveta u trajanju od godinu dana. Sve avionske karte su plaćene njemu i njegovoj devojci. Ubrzo je došao nov, luksuzan autobus. Kondukter autobusa me je u startu upozorio da korišćenje moblnog telefona nije dozvoljeno jer ometa rad kompjutera!? Mislio sam da se šali ili da je lud ali sam narednih dana video da zabrana upotrebe mobilnih telefona važi u svim autobusima... Prošli smo kroz centar Adane koji je ogroman, milionski grad. Kondukter je poslužio sokove svim putnicima, i paketiće sa vlažnim marammicama. Na svakih sat vremena je ubrizgavao osveživače u klima uređaj. Tokom vožnje sam pričao sa kanađankom kojoj nije bilo jasno zašto sam imao probleme na granici.  

Autobuska stanica

Kada smo stigli u mesto Nigde kondukter nam je rekao da pređemo u drugi autobus. Vozač drugog autobusa se u početku bunio ali je klimnuo glavom kada mu je ovaj naš nešto šapnuo. Ovaj bus  je bio polu-prazan. Kondukterka je poslužila sladoledoled, pa sat vremena kasnije sok. Na monitorima se emitovala kablovska televizija. Ni u avionima više nije ovako dobra usluga..... U Aksaraju smo bili oko 18h. Tu smo shvatili da naša „karta“ više ne važi. Bio sam toliko umoran da nisam imao snage da se raspravljam. Kombi se vukao sat vremena do Nevšehira jer su putnici ulazili ili izlazili kod svake bandere. Morali smo još jednom da promenimo prevozno sredstvo. Na svu sreću smo stigli na poslednji polazak busa za Goreme i za dvadesetak minuta stigli u regiju sa neobičnim stenama, Kapadokiju.