Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Autobuska stanica u Palmiri je od hotela udaljena 700 metara te sam peške stigao do iste. Autobus za Homs je otišao nekoliko minuta ranije pa sam pola sata čekao sledeći. Na putu nije bilo puno vozila ali je bus bio pun. Na autobuskoj stanici u Homsu sam dobio obaveštenje da autobusi za Alepo ne polaze sa te stanice nego sa druge. Nisam želeo da idem taksijem pa sam novim gradskim klimatizovanim autobusom prošao kroz centar grada. Nisam dugo čekao sledeći bus pa sam u Alepu bio za manje od dva sata. I ta stanica je bila na periferiji pa sam ovaj put morao da uzmem taksi do centra. U odabiru taksiste mi je pomogao jedan lokalac koga sam upoznao u autobusu a koji je završio studije u Bostonu. On mi je, praktično ugovorio taksi.  Vozač razdrndane lade kojoj je su verovatno davno poispadali amortizeri je brzo vozio po raskopanim ulicama pa sam na trenutak pomislio da nije dobro razumeo lokaciju na koju treba da me vozi jer ne zna engleski. 

Clocktower

 Ubrzo smo stigli do Clocktowera blizu koga se nalazi hostel Al Gawaher za koji sam dobio preporuku. Uz pomoć jednog studenta sam našao hostel jer nisam imao nikakvu mapu niti ime ulice. Vlasnik hostela je Ahmed. Prvo je rekao da je hostel pun ali kada je shvatio da imamo puno zajedničkih prijatellja, odlučio je da mi izda njegovu sobu. Na brzinu je soba bila očišćena i spremna. Ahmed je veliki ljubitelj fudbala kao i njegovi prijatelji koji rade u hostelu. Sjajno je bilo družiti se sa njima. Objasnili su mi šta sve treba da posetim i dali korisne savete. Upoznao sam Erika, holanđanina koji je 15 meseci proveo obilazeći zemlje Dalekog istoka na motoru. Žalio se na to da niko ne poštuje sabraćajne propise i da je nekoliko puta jedva izbegao teže nesreće. Pao je 26 puta ali bez lomova ekstremiteta.

Prošetao sam se do Citadele koja je mnogo lepša i veća od one u Damasku. Bilo je kasno za obilazak ali su fotografije zalaska sunca ispale fantastično. Prošetao sam se Sukom. I tu, kao i u svakom bazaru ima na stotine, možda hiljade prodavnica. Počev od citadele prostire se barem tri kilometara. Vlasnici radnji će vam pružati ruke sa čuvenom rečenicom „my friend, how are you?“ i ponuditi čaj u znak prijateljstva. Isto će krunisati višestruko većom cenom „samo za vas“. Cenjkanje je obavezno. Najbolje bi bilo da sa vama bude neki lokalac koji će da najlakše obori cenu. Izbor razne robe je kao na bazaru u Damasku s tim što sam našao kutak samo za ćilime. Nisu skupi ali njihov transport jeste. Zato je srebro lako prenosivo! Obavezno vodite računa o svojim stvarima jer je gužva ogromna pa postoji mogućnost da ostanete bez novčanika ili neke druge dragocenosti.

Ulaz u Citadelu

Teatar na Citadeli
Ulice Alepa	Prodaja meda
Suk	Suk

Sledećeg jutra sam obišao Veliku džamiju koja je poznata i kao Omajad džamija. Znatno je manja od one u Damasku ali je jednako lepa.  Minaret je građen između 1090. i 1092.godine i preživeo je sve sukobe. Ulaz u džamiju je besplatan ali se plaća iznajmljivanje odeće ukoliko je to potrebno.

Citadela predstavlja simbol grada. Okružena je kanalom dubine 20 a širine 30 metara. Jedini ulaz je kroz kapiju koja datira iz XII veka. Ulaz je 150 funti a za studente 20, sa ISIC karticom. Kada prođete očuvane i renovirane odaje citadele izlazite na deo koji je pod otvorenim nebom. Tu su nalazila oružarnica, Vizantijska dvorana, kraljevska palata iz 1230.godine koju je sagradio kralj Malik Al-Aziz Muhamed koja je 30 godina kasnije uništena. U blizini je bila i džamija na čijem mestu je danas kafić. Pogled sa zidina citadele je neopisiv. Teško se može reći da je grad lep ali ima svoj neodoljiv šarm. U njemu živi tri miliona stanovnika ali imam utisak da je prostraniji od glavnog grada.

Citadela	Velika džamija

Velika džamija

Tradicionalno obučeni prodavci	Tradicionalno obučeni prodavci

 Južno od citadele su Medrasa as-Sultaniyyeh napravljena 1223.godine za Sultana Az-Zahir Ghazi-ja i džamija Al-Khorsrowizzey, napravljena od strane turskog arhitekte Sinana koja je ujedno i prva džamija napravljena u otomanskom stilu u Alepu 1537.godine. Malko dalje je Al Atrušova (Al Atrush) džamija s početka 15.veka.

Obavezno jedan dan provedite u Hrišćanskom kvartu. Videćete na desetine predivnih crkava i starih kuća iz 17. i 18. veka. Nedeljom se u većini vrše služenja te je to možda najbolji dan za posetu. jer su sve, bez izuzetka, otvorene. Uličice su preslatke. Postoje putokazi i table ka crkvama koje su zavučene.

Panorama Alepa

Popodne sam proveo u gradskom parku, zelenoj oazi centra grada. Nigde nisam video više klupa na tako malom mestu.

Centar grada je sam po sebi jedan veliki šoping centar. Tekstilne radnje su na svakom ćošku. Sva roba je veoma jeftina. Košulja ima na desetine različitih modela i dezena. Sve su zapakovane kao da ih kupujete u brendiranim radnjama. Kvalitetnije koštaju oko 3 evra, a iste, ali potpuno iste, u Beogradu se mogu naći po ceni od 2000 dinara.

Uveče sam imao problem da nađem bankomat koji radi te sam otišao u hotel Šeraton. Sa desne strane je mali šoping centar te sam tu podigao novac. Bio sam radoznao pa sam pitao za cenu noćenja u hotelu sa pet zvezdica. Sa popustom je potrebno izdvojiti oko 110 evra za sobu.  

Trg	Ulica u hrišćanskom kvartu
Hrišćanski kvart	Hrišćanski kvart

Hrišćanski kvart

Hrišćanski kvart	Hrišćanski kvart
Hrišćanski kvart	Hrišćanski kvart

Prilično je lako izgubiti se centru Alepa. Potražite mapu u turističkom centru koji se nalazi pored Nacionalnog muzeja. Nisu imali mapu da mi daju pa sam se snašao tako što sam slikao veliku, zidnu i onda sam po potrebi koristio fotografiju za snalaženje. Pošto sam bio zasićen lokalnom hranom potražio sam italijanski restoran koji sam video iz taksija prvog dana. Cene su smešne. Predjelo, pica, dva pića i banana split su zajedno koštali 320 funti odnosno manje od pet eura.

Vratio sam se u hostel i ranije legao jer sam sledećeg jutra imao autobus za Atakiju u 05:30h.