Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Veliki kanjon je čudo prirode. Zanemeo sam kada sam video taj prizor u američkoj državi Arizona. Vladala je neka čudna tišina. Reka Kolorado, a i jaki vetrovi su stvarali ovaj neverovatan kanjon šest miliona godina. Dug je 446 kilometara, a dubok oko 1600 metara. Ima puno interesatnih venaca koje treba videti. Do tačaka sa kojih se oni najbolje vide putnici mogu da dopešače ili da dođu specijalnim autobusima.

Vožnja kolima do Velikog kanjona

Bio sam smešten kod prijatelja u Preskotu pa su mi dali auto da "skoknem" do Kanjona i usput vidim nekoliko zanimljivih gradića poput Džeroma i Sedone. Kada sam prošao Flagstaf putem 180 sam se uputio ka cilju. Nije bilo gužve na putu pa sam mogao brzo da vozim. Negde na polovini puta sam morao da stanem zbog radova na rekonstrukciji. Automobili ispred mene su čekali 30 minuta. Malo smo proćaskalli i videli bicikliste koji su se uputili u kanjon na dvotočkašima. To nije naivan poduhvat jer od Flagstafa do kanjona ima oko 130 kilometara.

Vožnja je bila udobna. Putevi su maksimalno bezbedni. Sve pune linije su napravljene na rapavoj površini te se vozilo zatrese i uspori ukoliko se vozi po njoj. To je mogući spas za svakoga ko zaspi za volanom.

Veliki kanjon

Ulaz u Veliki Kanjon košta 25$ po vozilu. Postojeći parking nikako nije dovoljan za sve pa su mnogi primorani da ostave svoja vozila uz put. Kada sam tražio takvo mesto pogledao sam u desnu stranu i video kanjon. Zastao mi je dah. Našao sam mesto i pohitao da vidim jedno od sedam svetskih čuda. Osetio sam se kao da sam u sred nekog sna.

Mnogi su me upozoravili da će u Velikom kanjonu tih dana biti preko 40C stepeni. Bilo je jedva 30 i mogla se osetiti kiša u vazduhu. To je bila sreća. Moguće je spustiti se peške posebnim stazama do same reke. U jednom pravcu ima šest kilometara te rendžeri preporučuju avanturistima da prenoće u kanjonu. Za takvu avanturu je potreban šator, vreća za spavanje, hrana i mnogo, mnogo vode. Često se dešava da ljudi dehidriraju jer su sve vreme izloženi nemilosrdnom Suncu. U poslednje vreme se ređe dešavaju stradanja. Čovek vrlo lako može da se zanese pri fotografisanju pa da zaboravi da ne postoji nikakva ograda.

Sa tačke Mather Point je neverovatan prizor kanjona. Prošetao sam se do Yavapai vidikovca. Nastavio sam do El Tovar hotela blizu koga je mala železnička stanica. Voz jednom dnevno vozi na relaciji Williams – Veliki kanjon – Williams. Moglo bi se reći da je ta oblast centralna. U blizini je mala bolnica i kamp centar. Preko leta je bukiran nekoliko meseci unapred. Busom sam se vratio do Mather Point-a te drugom, zelenom linijom otišao do Yaki Point-a. Autobusi saobraćaju na 15 minuta.

South Kaibab je vidikovac koji je ujedno i „kapija“ za šetnju Velikim kanjonom. Nekoliko momaka je krenulo da se spušta u kanjon. Zavidio sam im jer nisam bio pripremljen za takvu avanturu. Dok sam čekao autobuse video sam jelene kako se šetaju asfaltiranim putevima kojima prolaze samo autobusi. Dozvolili su da im se radoznali posetioci parka približe na svega nekoliko metara. U jednom trenutku su odlučili da prestanu da poziraju te su otišli u pravcu parkinga Market Plaza-e.

Povratak u Preskot

Mrak me je naveo da krenem nazad ka kući mojih dragih domaćina, koja je udaljena oko 250km. Put nazad je bio 50 km kraći jer se nisam vraćao preko planine Mingus.

Na autoputu sam shvatio da retko ko poštuje ograničenje brzine. Imao sam utisak da su saobraćajna pravila prestala da važe kako je pao mrak jer su me mnogi preticali preko duple pune linije iako sam vozio 10 milja brže nego što je dozvoljeno. Za put sam potrošio šest galona benzina što me je koštalo oko 20 dolara.