Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Flegstaf je gradić u Arizoni, na ruti 66 (Route 66), 120 kilometara južno od ulaza u Veliki kanjon. Zbog kanjona ima puno hotela, nekoliko hostela pa turisti Flagstaf koriste za noćenje. Posle samo petnaest minuta provedenih u hostelu, trista metara udaljenom od pruge, shvatio sam da vozovi prolaze kroz grad sa uključenim sirenama koje se čuju u krugu od deset kilometara.

Iz Las Vegasa do Flegstafa sam stigao Greyhound autobusom za sedam sati. Od autobuske stanice do hostela ima 800 metara te sam tu razdaljinu prešao za desetak minuta.

Hostel Grand Canyon je mnogo bolji od hostela u kome sam boravio u San Francisku. Krevet u četvorokrevetnoj sobi je 19$. U cenu je uračunat i doručak. Sobe su čiste i sasvim dovoljno prostrane.

Cimeri su mi bili dva drugara, Šveđanin i Španac. Njima je, kao i meni, ovo bio prvi boravak u Americi. Bili su veoma zadovoljni onim što su videli pogotovo Velikim kanjonom. Španac je putovao šest meseci po Aziji i Australiji pa mu se drugar pridružio u San Diegu. Otišli smo u obližnji bar i probali nekoliko vrsta piva lokalnih prpizvođača.

Voz sa stotinu vagona

Prvo što sam zapazio su vozovi. Ima ih u svim gradovima, međutim, postoji razlika u Flegstafu. Po nekom pravilu ili zakonu, mašinovođe su dužne da koriste snažne, prodorne sirene skoro sve vreme dok voz prolazi kroz grad. Dneno prolazi u proseku 90 kompozija uglavnom teretnih vozova. Najčešće četiri lokomotive vuku najviše 100 vagonu u zavisnosti od tereta koji nose. Na svakom vagonu je natovareno po dva ogromna sanduka.

Putnici u Flegstaf dolaze kako bi posetili obližnji Veliki kanjon. Organizovane ture koštaju oko 80$. Shvatio sam da ću uštedeti barem 30$ ako budem išao kolima te sam odlučio da jedan ceo dan provedem u Flegstafu, a sledeći da odem u Preskot kod prijatelja i od njih pozajmim auto.

U Flegstafu živi oko 60 000 stanovnika. Kroz grad prolazi istorijska Ruta 66 koja je spajala San Diego i Čikago (kasnije su promenjeni brojevi putevima). Svega nekoliko ulica čine centar grada. Bio bi miran gradić iz snova da vozovi ne sviraju na svakih petnaest minuta.

Obilazak gradića

U istorijskom centru grada jedna od najvažnijih zgrada je železnička stanica. U njoj je ujedno i turistički centar kakav Beograd može da sanja u ovom trenutku.
Ima bezbroj brošura, obaveštenja, predloga, saveta da se posete neke manje poznate građevine ili šume. Oduševio sam se kada sam saznao da postoji filharmonija koji redovno održava koncerte.

Savetovano mi je da odem do Bafalo parka. Prošetao sam se jer sam imao ceo dan na raspolaganju. Kiša je promicala pa sam bio jedini šetač. Pre nego što sam se vratio u hostel svratio sam u hipermarket da kupim hranu. Na kasi je račun ispao višestruko veći nego što sam sam izračunao.

Kasirka mi je rekla da je niža cena za potrošače koji imaju njihovu člansku karticu. Dešavalo mi se to i ranije pa su kasirke provlačile svoje kartice kako bih dobio popust od recimo 10$. Ovaj put to nije bio slučaj. Spasio me je Rus koji je stajao iza mene i provukao njegovu karticu……

Druženje u hostelu

Kada sam se vratio u sobu hostela zatekao sam nove cimere, Britance. Rekli su mi da su bili i na jezeru Taho, ali da su morali da odu ranije jer su besneli požari. Rešili smo da odem na piće. Imali su falsifikovane britanske lične karte jer su imali manje od 21 godine.

U Kaliforniji su dobijali piće bez problema ali im u Flegstafu to nije prošlo. Kao utešnu nagradu dobili su besplatno gazirano piće mada smo Italijan i ja naručili po dva piva pa smo prevarili sistem. Tu ideju nam je dao konobar.

Odlazak u Preskot

Shvatio sam da je Greyhound (nacionalni autobuski prevoznik) ukinuo liniju ka Preskotu te sam morao da se snađem za prevoz. Ispalo je da treći cimer, Amerikanac ide kolima u Finiks. Pitao sam ga da putujem sa njim stotinak kilometara pa da onda da stopiram do Preskota. Tražio mi je 50$ na šta sam se nasmejao i progovorio par reči na srpskom jeziku jer je taj novac dovolja za kupovinu 70 litara beznina (oko 3$ je galon, odnosno, četiri litre)….

Našao sam kombi (shuttle) uz pomoć osoblja hostela koji dva puta dnevno saobraća do Preskota za 30$ i to direktno do željene adrese. Time sam izbegao stopiranje. Kombi je vozio jedan stariji gospodin koji je pričao sve vreme o politici, nastanku sveta, Americi, Rusima i ko zna o čemu još. Toliko je pričao da je zaboravio da me pita za adresu do koje idem. To je iznerviralo druge putnike jer smo morali malo da se vraćamo 15 kilometara od centra Preskota.