| Amerika 2007 | |
|
San Francisko, Kalifornija, California, USA
Tekst i fotografije: Miroslav Golubović Zvanični podaci govore da u San Francisku živi 800 000 ljudi, ali sa okolnim mestima konačan broj stanovnika je višestruko veći. Prvi doseljenici sa evropskog kontinenta bili su Španci 1776.god. Najveći priliv stanovništva je zabeležen sredinom 19. veka pojavom čuvene Zlatne groznice. Početkom 20.veka, tačnije 1906.godine je razoran zemljotres bukvalno sravnio grad sa zemljom.
Katastrofalan požar je uništio sve što zemljotres nije.
Ubrzo obnovljen, San Francisko je postao jedan od najprepoznatljivijih gradova
Amerike u svetu. Gradski saobraćaj čine sistemi Muni i Bart a Kaltrein
spaja San Francisko sa San Hozeom. Muni sistem čine autobusi, trolejbusi,
moderni tramvaji i čuveni istorijski tramvaji. Bart vozovi saobraćaju do
Oklenda i Berklija. Cena karte zavisi od dužine rute. Prvi utisak je impresivan. Nisam očekivao da je grad toliko lep i nasmejan zahvaljujući čistim i urednim fasadama. U turističkom centru sam dobio brdo brošura i mapa. Kupio sam trodnevnu kartu sa kojom je besplatan gradski prevoz, vožnja kejbl karom i ulaz u nekoliko muzeja.
Obilazak centra grada sam počeo od Union skvera.
Okružen je tržnim centrima, pozorištima i galerijama. Nalazi se između
ulica Geri i Post koje nisu u istoj nivelaciji tako da je park parktično
stepenast. Detaljno je renoviran 2003.god. Kasnije tog popodneva sam otišao kod novog domaćina, Dženifer. Lako sam na mapi našao ulicu i blok u kome živi ali sam smetnuo sa uma da su brda zaista velika. Nisam hteo da koristim prevoz jer sam zaključio da dva kilometara nije puno. Pešačio sam 40 minuta. Dušu sam ispustio. Živi u delu grada koji se zove Van Ness. To je miran i živopisan kraj. Ona je menadžer u turističkoj kompaniji. Ugostila je puno putnika iz celog sveta. Stan u kome živi je veoma mali. Sledećeg jutra sam krenuo u detaljan obilazak grada. Bilo je maglovito i hladno, možda 18C stepeni. Van Nes avenijom sam se spustio do obale mora. Primetio sam da skoro svako negde žuri sa čašom Starbucks kafe. Maritajm muzej je zatvoren do 2009. god zbog renoviranja.
Ugledao sam Alkatraz u magli. Ture do ovog ozloglašenog zatvora su veoma skupe. Ulaz je besplatan, ali se vožnja brodom ne može naći ispod 20$. Ostrvo je udaljeno samo 3km od obale. Cena je bila previsoka za mene. San Francisko Maritajm park sadrži dugačak mol. Pelikani su njegovi nezvanični vlasnici. Dele ribu sa prisutnim pecarošima koji od ranog jutra provode vreme kraj mora.
Odlučio sam da se prošetam do čuvenog Golden Gejt mosta.
Distanca je velika ali je to odlična šansa da se vide i usputni blokovi i
parkovi. Golden Gejt Nešnl Rekriejšn oblast je zapravo ogroman park sa
četinarskim drvćem. Bilo je puno rekreativaca u njemu. Svi trče sa iPod-ovima!
Magla je bilo toliko uporna da je ponovo pokrila Alakatraz i čitavo more. U delu grada koji nosi naziv Marina naišao sam na hipermarket u kome sam kupio hranu. Odmorio sam se u obližnjem parku gledajući jahte i osoblje koje ih je čistilo i glancalo. Po principu „kuda svi tu i ja“ sam stigao do mosta. Međutim magla se nije razišla. Toliko je bila gusta da se most sa obale nije mogao videti. Vidljivost je bila 20-25 metara.
Most je pušten u saobraćaj
maja 1937. godine. Četiri godine je bilo potrebno da se most napravi. Veliku
muku konstruktorima su pravili nepovoljni vremenski uslovi. Danas je Golden
Gejt jedan od najpoznatijih mostova na svetu i najslikanija građevina u
Americi. Glavni inžinjer bio je Džozef Štraus kome je podignut spomenik. Svi
putevi u Americi su obeleženi brojevima. Preko Golden Gejta prelaze putevi
US101 i State 1. O ovim putevima će biti reči nešto kasnije. Bio sam veoma srećan, ushićen, što imam priliku da se prošetam mostom. Toliko sam gledao filmova i serija u kojima se vidi u pozadini. Kada sam došao do polovine shvatio sam da nema svrhe da dalje hodam jer je magla bila još uvek suviše gusta. Tek kada sam se vratio u Golden Gejt gift centar magla se razišla.
Sada je imalo smisla prošetati se celom dužinom mosta
(3km). Jasno se video Alkatraz i centar grada. Vetar je bio izuzetno jak.
Primetio sam da je na nekim delovima mosta postavljena visoka zaštitna ograda.
Veliki broj ljudi izvrši samoubistvo svake godine pa gradske vlasti svaki put
naprave dodatnu zaštitu. Autobusom sam se vratio u grad, u Fišermens Varf. To je praktično turistička zona. U blizini dokova su restorani, kafići, prodavnice i naravno ogroman broj turista. Čitava oblast je primamljiva. More, restorani, šetališta....
Najposećeniji je dok broj 39. Izdvojio bih ogromnu prodavnicu slatkiša. Posebni su tramvaji od drveta ili plastike ispunjen čokoladicama. Cene su visoke ali je nemoguće suzdržati se ovakvoj ponudi. Preko puta je prodavnica za sve fanove NFL bejzbol lige. U jednom od mnogobrojnih restorana se može izabrati kraba i sačekati da se servira. Nisam neki ljubitelj morske hrane te nisam želeo da se upuštam u tu avanturu. Moguća je i vožnja fijakerom. Cena je prava sitnica ali vozači dozvoljavaju cenjkanje. Upregao sam sopstvene noge i prošetao bulevarom Embarkadero. Sredinom ulice su tramvajske šine. Električna vozila nisu moderna već stara 30 i više godina.
Predstavljaju svojevrsnu turističku atrakciju. Jedan od dokova je namenjem isključivo pešacima. Sa samog kraja doka se pruža božanstven pogled na čelični četvorostruki most koji spaja San Francisko i Oklend. Od Ferry bildinga počinje Market ulica. Taj dan sam prepešačio celu stazu za pešake od Rinkon parka pa sve do Golden gejt mosta.
Kada sam se vratio u stan Dženifer me je obavestila da joj je iskrsao problem na poslu pa mora da ide u Los Anđeles na nekoliko dana. To je značilo da sam ostao bez smeštaja. Ona je našla jedan hostel. Kasnije se ispostavilo kraj nije bezbedan. Hostel je blizu Sivik (Civic) centra ali je u veoma neprijatnom okruženju. Preko dana sve izgleda mirno ali uveče skitnice spavaju na ulici a ima i puno prostitutki i narko dilera. Noć u hostelu nije bila ni malo prijatna. Smestio sam se u šesto krevetnu sobu. U hostelu nije bilo mladih ljudi, bekpekera. To me je malo uplašilo i razočaralo jer u nazivu jasno piše International hostel. U sobi sam upoznao cimera, gospodina oko 50 godina starosti u odelu koji je izgledao kao neki prevarant. Čudno je da neko ima odelo a nema kofer. Sve svoje stvari je držao u kesi. Bio sam jedini u sobi koji ima kofer a ne kese ili čaršave u kojima drži stvari! Tako sam na pomalo surov način shvatio da hosteli u Americi nisu isto što i hosteli u Evropi.
Drugi cimer koga sam upoznao je momak koji radi u hostelu a za uzvrat dobija smeštaj i nešto malo novca. Bilo je suviše kasno da menjam prenoćište jer je bilo oko 23h. Pošto sam spavao na krevetu na sprat, stavio sam kofer pored sebe, do zida, kako bih bio siguran da ću ga zateći ujutro. Tokom noći se čulo vrištanje neke ženske osobe. Hteo sam da pogledam kroz prozor da vidim šta se dešava na šta mi je cimer rekao da je to tu normalno i da je bolje da se ne mešam. Stavio sam antifone u uši, zagrlio kofer koga sam prethodno zaključao šifrom i zaspao. Jutro je bilo divno, kao da se ništa nije dogodilo predhodne večeri. Ostavio sam svoje stvari na recepciji jer sam imao dogovor sa svojim sledećim domaćinom da kod njega dođem uveče.
Neprijatno iskustvo sam ostavio iza sebe i krenuo u još jednu veliku šetnju magičnim San Franciskom. Napravio sam mali krug oko Gradske skupštine (City Hall). Konkurs za izgradnju nove zgrade posle razornog zemljotresa je raspisan nakon nekoliko meseci. Arhitekte Bejkvel (Bakewell) i Braun (Brown) su pobedili na konkursu. Njihovo delo neodoljivo podseća na Pariški Dom Invalida. Iza zgrade skupštine su Koncertna dvorana (Davies Simphony Hall), Opera, Herpst teatar i druge.
Gradska biblioteka se nalazila u zgradi u kojoj se danas nalazi Azijski muzej. Otvorena je 1996. god. Svim posetiocima su dostupni kompjuteri sa besplatnim pristum ka Internetu. Gužva je gotovo uvek prisutna pa možete da proverite poštu ili neku drugu informaciju u Apple-ovoj radnji koja je udaljena nekoliko stotina metara u Market ulici. Dozvoljeno je testiranje najnovijih modela. Greh je isprobati samo Internet na njima ali kada je već besplatno.....
Poseban šmek San Francisku daju čuveni tramvaji, Cable
cars, u bukvalnom prevodu kablovska vozila ili vozila na kabl. Njih stvarno
pokreće kabl koji se nalazi pod zemljom, između šina. Godine 1873. je Endru
Halidaj (Andrew Hallidie) testirao prvo vozilo koje se ubrzo našlo u saobraćaju
u ulici Klej. Broj vozila kao i linija se naglo povećavo. Saobraćalo je 600
vozila do velikog zemljotresa. Šest godina je bilo potrebno za rekonstrukciju. Sredinom 20. veka su linije pruzimali autobusi tako da je broj linija drastično smanjen. Početkom osamdesetih godina prošlog veka je čitav sistem rekonstruisan. Danas 37 vozila rade na tri linije ukupne dužine od 28 kilometara. Prosečna brzina je oko 15km/h. Konstruktor je predvideo da putnici stoje sa svih strana tramvaja.
Vozači su veoma pažljivi i stalno upozoravaju putnike da
paze kada napuštaju vozilo. Stanice su gotovo na svakoj raskrsnici. Mnogo je
veći doživljaj stajati jednom nogom na nosaču nego sedeti u kabini. Vozač ima
jednu veliku polugu sa kojom koči i pokreće vozilo. Vozio sam se kao malo dete
jedno sat vremena jer sa welcome karticom nema ograničenja. Cena jedne vožnje
je 5$. Gužve na početnim stanicama a i uopšte su ogromne. Fasciniran sam činjenicom da je grad napravljen na ovako strmim brdima. Automobili može da se ošteti ukoliko se brzinom većom od 40km/h kreće uzbrdo ili pak da polete ako se ide nizbrdo. Asvalt je na mnogim mestima izoran branicima automobilima.
Grejs
katedrala po konstrukciji podseća na Notr Dam. Preko puta je
Masonski centar Kalifornije. Ova impresivna građevina je napravlejna 1958.
Godine. Pri vrhu zgrade su skulputure četiri vojnika visine četiri metra. Napravljeni su „u čast poginulim masonskim vojnicima koji su se borili protiv dobra i zla“. Fasada čitave zgrade je obložena belim mermerom. U zgradi se nalazi dvorana sa 3500 sedišta. Održavaju se razni skupovi i koncerti. Kejbl tramvajom sam se sa Nob Hila spustio u finansijski kvart. Nema toliko nebodera kao u Njujorku ili Čikagu. Ipak, izdvaje se neobična Trans Američka Piramida. Dizajnirao je arhitekta Vilijam Pereira. Otvorena je za javnost 1972. god a na poslednjem 48. spratu je vidikovac za turiste. Tokom leta 2007. god je bio u fazi renoviranja.
Popeo sam se ulicom Kaliforija do kineske četvrti, još jednog živopisnog kvarta. Ulice su prepune radnji sa jeftinim suvenirima, restoranima i bakalnicama. U supermarketu je sva roba iz Kine. Povrće, morski plodovi i razne vrste mesa, pirindža i mnogobrojnih začina su u ponudi, kao da se nalazite u njhovoj matičnoj zemlji. Suveniri su znatno jeftiniji nego u Fišermens Varfu. Najobičnije majce koštaju 3$ dok 5 može da se dobije za 10$ plus porez. Telefonske kartice su ispod cene. Preporučujem Boss-ove kartice jer je minut razgovora prema našoj zemlji najjeftiniji. Spustio sam se do Vašington skvera kojim dominira Crkva Svetog Petra i Pavla. Prisustvovao sam misi na španskom jeziku. Crkva je bila puna vernika. U ovom kvartu ima puno uličica sa divnim restoranima.
Kolumbovom avenijom sam stigao do Russian Hill-a. Između
ulica Hajd i Livenvort je neobičan deo Lombard ulice. To je ulica koja ima osam
oštrih krivina te je brzina za automobile ograničena na 10 km/h. Mogu samo da
zamišljam koliko košta stan ili kuća u ovoj ulici punoj cveća. Uživao sam na
svakom stepeniku a ima ih preko sto. Korisni linkovi: Prosledite prijateljima... 
|
|
| < Prethodni tekst | Sledeći tekst > |
|---|
