Tekst: Miroslav Golubović

Plan je bio sledeći. Polazak iz Beograda u 12:55h sletanje u Minhen u 14:25 a nastavak puta u 15:05 da  bih u Njujorku bio u 18h po lokalnom vremenu. Na Beogradski aerodrom Nikola Tesla sam došao dva sata pre poletanja. Međutim prilikom čekiranja sam obavešten da će avion za Minhen kasniti u polasku oko 40 minuta te ću sigurno izgubiti vezu za krajnju destinaciju. Ponuđeno mi je da Jatovim letom u 12h dođem do Frankfurta. Brzinom svetlosti sam se pozdravio, prošao kontrolu dotrčao do kapije. Tamo me je čekalo prvo iznenađenje.

Let je bio odložen za 30 minuta zbog oluje u Frankfurtu. Nakon što je sleteo, avion je oko 10 minuta vozio do određene kapije. Potom smo preveženi do druge zgrade da bi bili izloženi detaljnom i pomalo neprijatnom skeniranju tela. Službenik vas golica sa spravicom koja neodolljivo podseća na pendrek. Tu nema  povlašćenja za putnike iz EU jer je to obavezna procedura za sve putnike koji idu  u Ameriku. Nakon te provere sam pešačio petnestak minuta do kapije. Tu sam pročitao da će avion u startu kasniti sat vremena.  Bar sam imao još vremena da uživam gledajući avione.

Do JFK-a sam leteo Boing-om  747. Kroz prozor sam gledao ogromna krila aviona kako se njišu pod udarima vetra. Pilot nas je obavestio da ćemo zbog odličnih vremenskih uslovi ipak stići na vreme na JFK aerodrom. U kokpitu aviona je postavljeno desetak monitora. Na  ekranu se osim filmova emituju informacije o temperaturi koja je na visini od 11 000 metara oko -40C kao i o trenutnoj poziciji aviona. Kraj mene je sedeo bračni par iz Nemačke kojima je ovo takođe prvi put u Americi. Shvatio sam da im je to ispunjenje sna. Sat vremena pre sletanja smo dobili da popunimo dva obrasca vezana za ulazak u zemlju što ubrzava čitavu proceduru.

Usledila je duga vožnja aerodromskim putevima nakon što je avion sleteleo pre nego što smo dobili obaveštenje da ćemo provesti oko sat vremena u avionu čekajući da se oslobi pristup koji je jedini sposoban da primi ovu veliku pticu. Bilo je barem 10 aviona ispred nas koji su takođe čekali. Sledeći red je bio za proveru pasoša i viza. Smatra se da je taj razgovor sa službenikom veoma važan jer on ima ovlašćenja da svakog ko mu se učini sumnjivim vrati u zemlju iz koje je došao. U tih 30 minuta sam video razne predstave, pretvaranja i razne druge sitne prevare. Konačno, lupivši pečat „approved“ ljubazni službenik mi je poželeo dobrodošlicu u Sjedinjene Američke Države. Welcome! Da rezimiram, sva ova čekanja su proizvela da sa aerodroma izađem u 22h umesto u 19.

Prevoz do grada je moguć taksijem, iznajmljenim automobilom (u okolini aerodroma ima nekoliko placeva sa barem tri hiljade automobila za rentiranje), mini busom ili metroom (subway-om).

Aerodrom JFK je jedan od najvećih na svetu. Ima osam terminala. Airtrain je voz koji prevozi putnike između terminala i stanica metroa. U svakoj kompoziciji možete da pročitate na kom terminalu je check-in kompanije sa kojom letite. Korišćenje ovog voza se plaća pri izlasku sa stanice i košta 5.5$. Metro sam čekao 15-ak minuta. U vozu nije bilo putnika ali Ugao 21. I trece ulice je bio moja prva adresa u Njujorku.