Tekst: Miroslav Golubović

Shvatio sam da je došlo vreme  da svoja putovanja proširim na neki drugi kontinent. Amerika je otpala u startu jer sam bio ubeđen da je teško dobiti vizu. Tako sam počeo da razmišljam o Kini i Rusiji kao sledećim destinacijama. Planirao sam da putujem Transsibirskom zeleznicom što povlači za sobom putovanje duže od mesec dana jer bih po vozovima proveo oko 25 dana za rutu koju sam osmislio. Međutim, na jednom od meetinga beogradskih članova CouchSurfinga upoznao sam dvoje vršnjaka koji su u nekoliko navrata boravili u Americi. Tamo su privremeno radili te su veoma dobro upoznati sa procedurom dobijanja viza. Kada su saznali da u pasošu imam dvocifren broj viza za zemlje Evropske Unije, predložili su mi da pokušam jer se u principu sem novca nema šta izgubiti. 

Pričali su mi o tome da je putovanje unutar zemlje dosta povoljno  te da mogu unapred da se kupe jeftine avio karte. „Ulje na vatru“ su dolili moji prijatelji iz Arizone jer su me pozvali da posetim državu u kojoj žive. Tako sam počeo da razmišljam o toj ideji koja je bila ušušorena u nekoj pregradi mojih želja. Čak sam tokom leta 2005. godine slušajući prijatelja kako ushićeno govori o doživljajima iz Las Vegasa prokomentarisao ću biti sretan ako odem tamo za 10 godina.....

Nije bilo lako da odlučim koje gradove da posetim. Iskren da budem, pre planiranja nisam znao u sekundi da pokažem na karti gde se nalaze Čikago, Feniks ili Sietl. Avionsku kartu Beograd – Njujork sam kupio u martu, kada je bila najjeftinija. Platio sam je 495€ u jednoj turističkoj agenciji. U drugim agencijama ta ista karta je koštala 550, 590 i čak 640€. Kasnije sam proveravao preko internet sajtova koji prodaju avio karte za ceo svet i video da ima karata početkom juna po ceni od 460€....

U početku sam mislio da su avio karte u Americi skupe te sam planirao da putujem vozom i autobusom. Ubrzo sam shvatio da su avioni uglavnom jeftiniji a o udobnosti i dužini putovanja ne treba govoriti. Prijatelji su mi rekli da se autobusima u centralnoj i istočnoj Americi voze skitnice i ljudi koji nemaju para. Ispostavilo se kasnije da je to tačno. Uopšte, autobuski saobraćaj u Americi se ne koristi u istom obimu kao u Evropi. Amerikanci koriste sopstvene automobile bez kojih normalan život nije moguć.