Jedna od veoma popularnih Kalifornijskih plaža je Pismo bič. Na nju ne dolaze bogataši već obični ljudi sa porodicama. Plaža je toliko prostrana da sumnjam da je ikada velika gužva te uvek ima dovoljno mesta za sve. Na kraju plaže su bele stene i iznad njih palme koje je Sunce božanstveno osvetljavalo. Poželeo sam da tu negde legnem, spavam i nikada ne odem negde drugde....
No, realnost je surova. Prošetali smo se do mola koji je dug 400 metara. Zabranjeno je hranjenje ptica ali je pecanje dozvoljeno. Meksikanci strpljivo sede i čekaju svoj plen. Prilično neobazrivo zabacaju udicu pa je neophodno biti oprezan. Na brzinu smo se bućnuli u prilično hladnu vodu, osušili i nastavili vožnju.
Svratili smo do plaže Avila kraj koje je postavlejno desetine kamiona za kampovanje; od onih običnih do najluksuznijih. Shvatio sam da bi poseban doživljaj bila vožnja tim prevoznim sredstvom te zadao sebi cilj za narednih deset godina. Zalazak Sunca je stavio tačku na divan dan pun različih sadržaja zahvaljujući domaćinu Benu. Sledećeg jutra sam nastavio put autobusom do čuvenog grada Santa Barbara.
Nisam uspeo da nađem smeštaj u Santa Barbari pa sam mislio da odem u hostel. Međutim Ben je pozvao svog drugara iz detinjstava koji tamo živi i dogovorio se sa njim da prespavam u njegovoj kući.
