Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Milvoki je najveći grad države Viskonsin. Ovaj grad još uvek nije popularna turistička destinacija pa su me neki Amerikanci savetovali da ga preskočim. Međutim, nisam želeo da menjam plan. Istina je, centar grada nema šta da ponudi ali Muzej umetnosti, Diskavery centar, muzički festival, jezero Mičigen i sjajno društvo su mi omogićili da provedem nezaboravne trenutke.

Let za Boston - Čikago (Midway)

Avio karta na relaciji Boston – Čikago je skuplja oko 30$ od autobuske. Košta 103$. Avionom se putuje 3 a autobusom 23 sata. Prilkom planiranja sam zaključio da je bolje da sa čikaškog aerodroma direktno odem u Milvoki, provedem tamo tri dana, potom se vratim u Čikago, ostanem četiri i petog odletim do Sietla. Izabrao sam avio kompaniju AirTran jer koristi bostonski Internacionalni aerodrom Logan a ne lokalni. Morao sam veoma rano da ustanem jer je let bio zakazan za 6:55h. Domaćin mi je ponudio da me odveze na aerodrom ali nisam želeo da ga maltretiram. Preko interneta sam našao red vožnje sabveja (metro)www.mbta.com  te sam izračunao da mogu da stignem na let. Tako je i bilo. Crvenom metro linijom stigao sam do South stanice. Put do aerodroma sam nastavio besplatnim autobusom koji saobraća na svakih deset minuta. Na terminalu nije bilo gužve. Let je trajao oko dva sata.

Pri sletanju sam naslutio da je grad ogroman. Na putanji do aerodroma jasno su se razlikovali kvartovi po ceni nekretnine, od kamp prikolica, preko trošnih drvenih kuća sve do kuća sa bazenom. Prtljag sam čekao samo 10 minuta. Linijom sabveja sam stigao da autobuske stanice.  Obavezno je čekiranje prtljaga i provera težine istog. Dozvoljena težina je 23,5kg. Bila je velika gužva, prvi autobus za Milvoki je bio popunjen a naredni tek za tri sata. Obavešteni smo da će bitu pušten u saobraćaj vanredni polazak. Čekanje je trajalo oko sat vremena.

Za tih sat vremena sam video toliko neobičnih ljudi i čuo nekoliko neverovatnih priča. Ljudi, tako, stanu pored vas i počnu da pričaju. Možete sa se uključiti u razgovor, a i ne morate. Oni će svakako pričati. U prvih deset minuta sam bio šokiran činjenicom da retko ko od putnika ima kofer. Većina njih nose svoje stvari u čaršavima a jastuk posebno. Osetio sam se kao da me je neko ubacio u snimanje nekog filma. Ubrzo sam se privikao toj situaciji i slušao njihove neverovatne životne priče.

Smeštaj, (Peti) Kortni, Socijalna radnica

Diplomirala je nekoliko meseci pre mog dolaska i odmah se zaposlila. Njen posao je da pomaže ljudima koji iz određenih razloga ne mogu sebi da priušte da iznajmljuju sobu ili stan iako ostvaruju zarade, da nađu način da to prevaziđu. Takvih je mnogo. Još više je poslodavaca koji ne poštuju zakon koji propisuje najnižu cenu rada. Jednostavno, sa 800$ mesečno se u Americi teško može preživeti. Sistem je surov prema svakome ko zakasni sa plaćanjem rente ili kredita nekoliko meseci.

Kortni je super devojka. Živi sama već nekoliko meseci. Kaže da su joj cimeri dosadili pa joj je ovako lakše. Još kada sam joj poslao prvi mejl rekla je da može da me ugosti. Njen otac je Slovenac a majka Italijanka. Ne zna ni reč slovenačkog jezika niti je bila ikada u Sloveniji. Živi u naselju koje se zove Sent Fransis. To je desetak kilometara udaljeno od centra Milvokija.

Još tokom prve šetnje uz obalu jezera Mičigen primetio sam da je puno porodica zauzelo skoro sve travnate površine te se na njma igraju, prave roštilje ili druže. Kasnije sam saznao da su između ostalog zauzeli mesto za večernji vatromet povodom Dana Nezavisnosti. Čitav spektakl je malo poremetila kiša.

Sa velikih barži i okolnih nebodera su ispaljivane rakete. Od kiše sam se sklonio pod deo Kalatravinog muzeja. Vatromet je trajao predugo, skoro sat vremena. Verovatno je to posledica velikog vetra koji je možda naveo organizatore da prekinu šou.

Još 2003.godine sam bio impresioniran delima španskog arhitekte Santiaga Kalatrave u Valensiji. Narednih godina video sam njegove građevine u Švedskoj i Grčkoj. Muzej umetnosti u Milvokiju je njegovo prvo delo na Novom kontinentu završeno 2001. godine. Muzej je osnovan još 1888.god. Kalatrava je napravio veličanstvenu zgradu. Muzej je uz samu obalu jezera a sa ulicom North Harbor drajv ga spaja viseći most.

Paralelno sa nosećim stubom je napravljen još jedan koji nosi krovnu konstrukciju. Na tu konstrkciju su vezana krila koja imaju funkciju da poput suncobrana štite atrijum zgrade od Sunca. Arhitekta je mislio na sve; kako se pomera Sunce tako se i krila skupljaju. Unutrašnjost centralne zgrade je futuristička.

Na delu plafona su stakla te se može videti čitava konstrukcija koja nosi krila. Podseća na kičmu. Ulaz u hol muzeja odnosno Quadracci Pavilion je besplatan. Deo muzeja predviđen za izložbe je dug stotinak metara i nadovezuje se na staru zgradu muzeja. U trenutku moje posete bila je izložba slika Kamila Pisaroa.

Nekoliko stotina metara dalje je Diskaveri vorld centar (Discovery World Center). Završen je ove, 2007. god. Uklapa se u ambijen Muzeja umetnosti. To je centar modernih tehnologija koji posetiocima približava najnovija otkrića i neke metode koje se ne koriste masovno u svakodnevnom životu. Recimo, vozio sam se lebdećem jastuku, poput letećeg ćilima, koji me je sa tačke A preneo na tačku B bez dodirivanja tla.

Ima još puno kompjutera koji čine čuda. Dostupan je i muzički studio da dočara mogućnosti miksovanja glasa i zvukova. Najinteresantniji deo centra, meni, je deo sa desetak malih i velikih akvarijuma sa morskom i jezerskom vodom. Najvećem je moguće prići sa dve strane i videti ribe koje žive u jezeru Mičigen.

Interesantan je i i ogroman tunel-akvarijum sa stanovnicima mora. Čitav prostor je napravljen na dva nivoa tako da je na višem nivou, ispod poda kojim hodate akvarijum koji na nižem nivou gledate sa strane. Postoji i jedan džojstik sa kojim možete da upravljate mini-podmornicom te na taj način detaljno razgledate dno i šupljine stena.

Šetnja samim centrom grada je, iskreno, dosadna. Ima nekoliko interesantnih zgrada ali na ulicama nema mnogo ljudi. To je verovatno bilo zbog godišnjih odmora. Jedino je u ogromnom tržnom centru blizu zgrade avio kompanije Northwest bilo potrošača. Uz reku Milvoki je napravljeno malo šetalište sa nekoliko kafića.

Milvoki Pablik Muzej je bio pravo iznenađenje za mene. Ušao sam u zgradu jer je padala velika kiša. Ispalo je da je to jedan od boljih muzeja koje sam video u Americi. Osnovan je 1882. godine a otvoren za javnost dve godine kasnije. Zgrada u kojoj se danas nalazi završena je 1962. god. Trenutno je u muzeju postavljeno 17 izložbi. Može se reći da su to geografske celine odnosno ambijenti regija koje predstavljaju.

Tako se možete da se prošetate Atktikom, Afrikom, Azijom, Pacifičkim ostrvima i mnogim drugim predelima. Svaka postavka je velika te se prostire na nekoliko stotina kvadrata. Interesantan je deo koji prikazuje Milvoki krajem 19. veka. Napravljena su tri kvarta u pravoj veličini. Iz prelepih kuća i zanatskih restorana dolaze zvukovi koji verno prikazuju delić atmosfere iz predprošlog veka.

Krajem juna i početkom jula se svake godine održava veliki festival muzike u Milvokiju. Na brošurama piše da je najveći na svetu. Na ogromnom prostoru kraj jezera je postaveljno dvadesetak bina sa izvođačima različitih muzičkih pravaca. Svake večeri se okupi više od 50 000 posetilaca. Kortni (moj domaćin) je dugo čekala da njena omiljena ska grupa  gostuje u Milvokiju. To se upravo ostvarilo na ovom festivlau pa je mesto u prvom redu zauzela pet sati pre početka koncerta. Kasnije sam se pridružio i uživao u tom i u mnogim drugim nastupima fank i jazz grupa.

Ovo je bila odlična prilika da probam nekoliko vrsta piva napravlejnog baš u Milvokiju. Na jednom prostoru su bili izloženi najnoviji modeli čuvenih motora Harley-Davidson. To je nije slučajno jer su osnivači svoj prvi motor a kasnije i čitavu fabriku napravili u Milvokiju. Oko motora su bili okupljeni „opasni“ momci u kožnim jaknama kakve viđamo u američkim filmovima. Super smo se proveli na tom festivalu. Sutradan sam se autobusom vratio u Čikago.

Korisni linkovi:

www.milwaukee.org

milwaukee.craigslist.org/

www.milwaukee.com