Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

U Flegstafu je, u odnosu na Las Vegas, moglo da se diše što se tiče vrućine. Bilo je više nego prijatno. Celu oblast okružuju šume i planine. Nisam uspeo da nađem domaćina za ovaj grad. Dva dana pred dolazak sam rezervisao hostel koji se nalazi nekoliko ulica od stanice. Hostel Grand Canyon je mnogo, mnogo bolji od hostela u kome sam boravio u San Francisku. Krevet u četvorokrevetnoj sobi je 19$. U cenu je uračunat i doručak. Sobe su čiste i sasvim dovoljno prostrane. Cimeri su mi bili dva drugara, Šveđanin i Španac. Njima je, kao i meni, ovo prvi boravak u Americi. Bili su veoma zadovoljni onim što su videli pogotovo Grand Kanjonom. Španac je putovao šest meseci po Aziji i Australiji pa mu se drugar pridružio u San Diegu. Otišli smo u obližnji bar i probali nekoliko vrsta piva lokalnih prpizvođača.

Prvo što sam zapazio su vozovi. Ima ih u svim gradovima, međutim, postoji razlika u Flagstafu. Po nekom pravilu ili zakonu mašinovođe su dužne da sviraju skoro sve vreme dok voz prolazi kroz grad. Dneno prolazi u proseku 90 kompozija uglavnom teretnih vozova. Najčešće četiri lokomotive vuku najviše 100 vagonu u zavisnosti od tereta koji nose. Na svakom vagonu je natovareno po dva ogromna sanduka.

Putnici u Flagstaf dolaze kako bi posetili obližnji Grand Kanjon. Moji prijatelji koji žive u Preskotu, gradu udaljenom oko 120km od Flagstafa, su mi rekli preko telefona da mi mogu da mi pozajme auto pa da njime odem u Grand Kanjon. Organizovane ture koštaju oko 80$. Shvatio sam da ću uštedeti barem 30$ ako budem išao kolima te sam odlučio da jedan ceo dan provedem u Flagstafu, a sledeći da odem u Preskot.

U Flagstafu živi oko 60 000 stanovnika. Kroz grad prolazi istorijska ruta 66 koja je spajala San Diego i Čikago (kasnije su promenjeni brojevi putevima). Svega nekoliko ulica čine centar grada. Bio bi miran gradić iz snova da vozovi ne sviraju na svakih petnaest minuta. U istorijskom centru grada jedna od najvažnijih zgrada je železnička stanica. U njoj je ujedno i turistički centar kakav Beograd može da sanja u ovom trenutku. Ima bezbroj brošura, obaveštenja, predloga, saveta da se posete neke manje poznate građevine ili šume. Oduševio sam se kada sam saznao da postoji filharmonija koji redovno održava koncerte.

Savetovano mi je da odem do Bafalo parka. Prošetao sam se jer sam imao ceo dan na raspolaganju. Kiša je promicala pa sam bio jedini šetač. Pre nego što sam se vratio u hostel svratio sam u hipermarket da kupim hranu. Na kasi je račun ispao višestruko veći nego što sam sam izračunao. Kasirka mi je rekla da je niža cena za potrošače koji imaju njihovu člansku karticu. Dešavalo mi se to i ranije pa su kasirke provlačile svoje kartice kako bih dobio popust od recimo 10$. Ovaj put to nije bio slučaj. Spasio me je Rus koji je stajao iza mene i provukao njegovu karticu……

Kada sam se vratio u sobu hostela zatekao sam nove cimere, Britance. Rekli su mi da su bili i na jezeru Taho, ali da su morali da odu ranije jer su besneli požari. Rešili smo da odem na piće. Imali su falsifikovane britanske lične karte jer su imali manje od 21 godine. U Kaliforniji su dobijali piće bez problema ali im u Flagstafu to nije prošlo. Kao utešnu nagradu dobili su besplatno gazirano piće mada smo Italijan i ja naručili po dva piva pa smo prevarili sistem. Tu ideju nam je dao konobar.

Kod Flagstafa me je fascinirala jedna stvar koju sam nekoliko puta video u Zapadnoj Evropi a to je maksimalna i besprekorna iskorišćenost potencijala koje grad i regija imaju. Recimo, u centru Flagstafa nema ničeg značajnog da se vidi, ali se proporučuju šume sa uređenim, prokrčenim, obeleženim stazama. Savetuje se gostima da odu na izlet u Vilijams, Sedonu ili Grand Kanjon jer na taj način produžuju boravak u hotelima. Na taj način cela regija ima korist.

Uživao sam šetajući se četinarskom šumom u Torp parku. Tri sata sam pešačio u jednom pravcu. Sreo sam puno rekreativaca. Požar je uništio deo šume pre nekoliko godina ali će vremenom garež nestati.  

Shvatio sam da je Greyhound (nacionalni autobuski prevoznik) ukinuo liniju ka Preskotu te samo morao da se snađem za prevoz. Ispalo je da treći cimer, Amerikanac ide kolima u Feniks. Pitao sam ga da putujem sa njim stotinak kilometara pa da onda da stopiram do Preskota. Tražio mi je 50$ na šta sam se nasmejao i progovorio par reči na srpskom jeziku jer je taj novac dovolja za kupovinu 70 litara beznina (oko 3$ je galon, odnosno, četiri litre)…. Našao sam kombi (shuttle) uz pomoć osoblja hostela koji dva puta dnevno saobraća do Preskota za 30$. Time sam izbegao stopiranje. Kombi je vozio jedan stariji gospodin koji je pričao sve vreme o politici, nastanku sveta, Americi, Rusima i ko zna o čemu još. Toliko je pričao da je zaboravio da me pita za adresu do koje idem. To je iznerviralo druge putnike jer smo morali malo da se vraćamo jer moji prijatelji žive 15 kilometara severno od centra Preskota.   

Korisni linkovi:

www.flagstaff.az.gov

www.flagstaffarizona.org