Tekst i fotografije: Miroslav Golubović

Jedini način da se javnim prevozom stigne do Feniksa je mini bus koji vozi direktno na aerodrom. Cena je 31$. Tokom vožnje sam pričao sa jednim profesionalnim vojnikom koji je iz Preskota a išao je nekim poslom u Čikago. Ima porodicu, dvoje dece i kaže da razmišlja da nađe način da više vremena provodi sa njima. Sve putnike u minibusu je interesovalo stanje u vojsci. Ispričao je puno dogodovština iz svoje karijere. Avioni su nam poletali sa različitih terminala pa nismo mogli duže da pričamo.

U Feniksu je tokom letnjih meseci pakao što se tiče temperature. Uveče, u 21h je bilo oko 36C stepeni. Na svu sreću nisam imao potrebe da se zadržavam napolju. Predao sam prtljagi čekao svoj let za Njujork, JFK aerodrom. Nije bilo gužve, čak je terminal bio pust. Na svu sreću bežični Internet je besplatan pa sam malo surfovao. Najavlejno je da će avion BlueJet-a kasniti 45 minuta u polasku. To je prilično unervozilo putnike jer je to značilo da će avion poleteti 15 minuta posle ponoći. Konačno, avion je sleteo iz Velike Jabuke te nakon pola sata počeo da prima putnike. Avion je potpuno nov, Airbus A 321. U kokpitu, iz ventilacionih otvora je šikljao hladan maglovit vazduh pa su stujardese obaveštavale putnike da to nije dim i da se putnici ne plaše. Svako sedište ima ekran na kome se emituje 35 kanala kablovske televizije kao i trenutni položaj aviona na mapi Amerike. Svi putnici su dobili torbicu sa kremem za ruke, antifone za uši i navlaku za oči. To je bio moj prvi noćni let. Poletanje je bilo neopisivo. Mnogi prijatelji su mi rekli da u Feniksu nema šta da se vidi ali noću sa iz aviona izgleda prelepo. Kasnije smo preleteli čuveni Albukerki i Denver pre nego što sam zaspao. Let je trajao pet sati, a sa uračunatom vremenskom razlikom sedam.

Prilikom sletanja na JFK se nije osetio ni najmanji potres prilikom dodirivanja tla. Brzo sam dobio prtljag. Do sledećeg leta za Minhen bilo je 10 sati. Nisam mogao da čekiram prtljag jer je Lufthanzin pult bio zatvoren. Posle 11. septembra su sa aerodroma uklonjeni svi boksovi u kojima bi mogle da se ostave torbe. Nisam želeo da ceo dan provedem na aerodromu pa sam odlučio da se sa koferom uputim u grad. AirTran-om sam došao do metroa pa braon linijom do City Hall-a. Prijateljima sam kupio neke poklone u JR-u, prodavnici tehničkih uređaja.

Nisam mogao da izdržim a da se ne prošetam Finansijskim kvartom kada sam već tu. Otežavajuća okolnost je bio kofer i ručni prtljag koji su bili teški. Prošetao sam do Ground Zero-a, mesta gde su nekada bile kule bliznakinje. Prethodnog dana je došlo do velikog požara na zgradi Deutche Bank-a koja je u velikoj meri oštećena prilikom terorističkog napada. Od tada zgrada nije obnavljana jer je donešena odluka da se sruši. Požar se pojavio na 15-om spratu. Hidranti su otkazali što je prourokovalo da dva vatrogasca ostanu zarobljena u vatri i na taj stravičan način izgube živote. Te vesti sam gledao u avionu na jednom od kablovskih kanala. U Wall Streetu je bila gužva kao i obično. Prošetao sam do picerije u kojoj sam već jednom bio. Cene su povećane za 25 centi jer je u međuvremenu dolar znatno oslabio. Na žalost, nisam imao  vremena da se duže šetam jer sam morao da se vratim na aerodrom.  

Bila je velika gužva pred Lufthanzinim pultom. Neprijatno sam iznenađen kada mi je rečeno da nisam na spisku putnika. Upućen sam na deo za reklamacije. Bio sam peti u redu ali sam čekao 55 minuta. Dvoje Italijana koji su bili ispred mene su penili od nervoze jer je samo jedna službenica radila dok su se druge dve odmarale. Red je napravio gospodin koji je želeo da napravi neku izmenu za sebe i još pet članova porodice. Konačno posle skoro sat vremena čekanja i nervoze sam stigao na red. Na svu sreću nije bilo nikakvih problema te sam dobio novu kartu. Bilo kakvo prekoračenje dozvoljene težine prtljaga se naplaćuje sto dolara. Pošto sam znao da tako nešto može da se desi izmerio sam težinu kofera još u Preskotu kako bih izbegao ta plaćanja jer jednostavno, nisam imao te pare.

Bezbednostna kontrola je brzo prošla iako je bilo na stotine putnika u redu. Provera putnika koji idu u Evropu nije toliko rigorozna kao kada se ide u suprotnom smeru. Moj pasoš nije proveravan, niti je lupljen izlazni pečat nego je strgnut karton koji je bio privremeno pričvršćen na jednu od stranica. Tek kada sam došao da gejta, izašlo je obaveštenje na ekranu da će poletanje kasniti sat vremena. U bescarinskoj zoni je veliki tržni centar sa prodavnicama parfema, pića, zlata, satova i raznih drugih skupih predmeta. Hteo sam da kupim neko piće ali sam čuo razgovor dva naša sunarodnika da nije dozvoljeno unositi piće u vezanim letovima. Šetao sam se po terminalu i posmatrao ljude. Avion Turkiš Erlajnsa je kasnio 30 minuta zato što je falio jedan putnik. Prozvali su ga barem 30 puta i nijednom nisam uspeo da razumem ime i prezime.

Kako to obično biva najbučniji putnici su bili, stanovnici brdovitog poluostrva i to naravno iz naše zemlje. Kada je avion bio spreman da primi putnike, osoblje Lufthanze je pozvalo putnike sa decom i starije osobe da prvi uđu u avion. Naši su se gurali sa odraslom decom kao da će pre stići u Beograd ako prvi uđu u avion.

Let je bio miran. Hrana kvalitetna. Toliko sam bio umoran da sam zaspao odmah posle večere. Probudio sam se negde iznad Pariza. Bilo je lepo gledati sletanje na Minhenski aerodrom. Preleteli smo neko selo sa divnom belom crkvom. Prilikom ulaska u autobus koji nas je odvezao do terminala mi je pukao ranac i pao na zemlju. Pukao je zato što je bio preopterećen. Na svu sreću niko nije kontrolisao težinu ručnog prtljaga. Dozvoljeno je sedam, a ja sam u tom trenutku imao 14kg.

Bilo je samo 15 minuta do poletanja aviona za Beograd. Na vreme smo ušli u avion ali je iz nekog razloga kasnio u poletanju. I ovaj let je bio rutinski. Upoznao sam se porodicom koja žurila da prva uđe na avion na aerodromu u Njujorku. Ispostavilo se da smo zajedno i otišli u Njujork i preživeli sva ona kašnjenja koja sam opisao na pošetku ove velike ture. Na beogradski aerodrom smo sleteli sa 30 minuta zakašnjenja. Šta reći na kraju?

Petnaest dana mi je bilo potrebno da se oporavim i dođem k sebi. Ovo je bilo moje najveće i najuspešnije putovanje. Znam da je nezahvalno ali ću pohvaliti sebe na besprekornoj organizaciji i realizaciji. Sve to bi bilo nemoguće da nisam imao veliku podršku porodice i prijatelja kojima se i ovom prilikom zahvaljujem. Kao i ranijih godina na kraju i ovog putovanja imam pripremljene ideje ta sledeće destinacije.